LASLO VEGEL: Gospodar na levici

11 Nov 2016

Krvoločna masa i vojne vežbe

Gospodar na levici

Da li je levici potreban lider, ili kako bi Badju rekao: novi Gospodar? – postavlja pomalo zaprepašćujuće pitanje Slavoj Žižek, kojeg nazivaju „omiljenim misliocem nove evropske intelektualne avangarde“. Žižek odmah daje odgovor, i to potvrdan – naime, piše Žižek, na desnici formulisana i imenom Margaret Tačer brendirana „neoliberalna hegemonija“ je u raspadanju, vreme je, dakle, ponoviti tačerovske gestove – dakako sa suprotnim predznakom. Teže je pitanje, kakav bi morao da bude Gospodar na levici? U poslednje vreme, naime, sve je više onih koji poriču opravdanost postojanja vođa na levici, i zaklinju se na spontane civilne pokrete. Žižek smatra da ovaj horizontalni sistem mreža – tzv. „anarhični horizontalizam“ nije doneo nikakve rezultate, tako da je ipak potrebna neka avangarda. Ili, kako bi Badju rekao: Gospodar. Samo taj gospodar ni na koji način ne liči na onog staljinističkog vođu koji i od naroda bolje zna šta narod hoće, da bi naposletku nametnuo svoju volju. Ne liči ni na onog vođu koji neprestano tvrdi da on neprekidno čulji uši, odnosno sluša glas naroda, jer hoće da sledi isključivo volju naroda. Ne! Prema Žižeku novi Gospodar „i ne pokušava da dokuči šta narod hoće, on naprosto osluškuje svoje želje i postupa po svojim željama, po svom nahođenju, a na ljudima je da odluče, da li će ga slediti ili ne.“ A ljudi će već da čuju njegove reči i prepoznaće u njima sopstvene želje. Čitajući ove misli i pod utiskom posete groblju u Srbobranu, pomišljam na osirotelu vojvođansku mađarsku zajednicu. Ima ovde stranačkih vođa, pa i više njih – što je još, reklo bi se, u redu – ali nema vodeće ličnosti kroz koju bi se sa svojim željama, htenjima, oglasila cela zajednica. Stranke – htele to one ili ne – već po svojoj prirodi generišu podele. Tek se od skora uspostavlja odavno očekivana horizontalna mreža, što treba pozdraviti, jer je njena uloga korektiva nezamenljiva, ali u kontinuiranom održavanju dinamike ideala zajednice ne može da igra glavnu ulogu. Gde se kriju koreni te osirotelosti? Pažljivo prateći nedavne događaje najednom uviđam da je istorija vojvođanskih mađarskih stranaka zapravo istorija stranačkih podela. Što znači da političke reflekse određuju stalno ponavljane konfrontacije, ograđivanja, isključivosti. Uvek se dešavalo jedno te isto. Poricanje Drugog radikalno je zatiralo ideale simultaniteta, paralelizma. Živelo se nasuprot Drugog, a ne zajedno s Drugim, što znači da je ideologija „manjinskog mača“ zbrisala sa scene integrativne ideje i „želje“. Početkom devedesetih je ideja autonomije predstavljala tu zajedničku želju, vremenom je ona, međutim, izgubila svoju privlačnost. Danas tu ideju nazivaju polu-autonomijom i oni koji su je svojevremeno formulisali. Krnja autonomija je, naime, teren političkih nagodbi većinskih i manjinskih elita. Razume se, pred budnim okom Budimpešte i sa njenom velikodušnom materijalnom podrškom. Neko bi mogao da kaže: pa, i to je nešto. Mogao bi da bude u pravu, ali treba uvideti da to više ne predstavlja otelotvorenje zajedničkih želja i htenja. Najbolje to pokazuje više nego skromno učešće na izborima Mađarskog nacionalnog saveta. Postadosmo sve ofucanija, raspadu sklona mala zajednica, što se oseća i u intelektualnim krugovima, štaviše, to osećanje je naleglo na čitavu zajednicu. Na svakom koraku čujem žaloviti uzdah uz reči „nema sloge“. Bogami, nema, jer nema ni integrativnih ideja, stoga može da bude sve jača, na primer, centripetalna sila koja podstiče iseljavanje. Ispostavlja se, dakle, da je naša zlokobna „istorija“ partijskih podela proizvela stalne reflekse izopštavanja koji su onemogućili uobličavanje ugleda onih ličnosti koje bi bile u stanju da formulišu nadstranačke ideje i ideale, a zahvaljujući tome bi nastao bar jedan simbolični prostor za nastup takve kompleksne ličnosti koja bi, prihvativši ulogu novog Gospodara, sledeći sopstvene želje, formulisao zajedničke ciljeve. Jer jedna takva ličnost ne može da se pojavi niotkuda, da se stvori u bezvazdušnom prostoru, za to je neophodan određeni duhovni milje, potrebne su duhovne radionice, eksperimenti, laboratorije. Svega toga do danas nema. Ono što je još preostalo, jeste osirotela zajednica – bez Gospodara.

Vojne vežbe

Rusi uvežbavaju svoje vojnike u Srbiji, NATO pak to čini istovremeno u Crnoj Gori. Srbija hoda po žici, i ovamo, i onamo, ni tamo, ni amo. Pravimo se kao da ne znamo da Josip Broz Tito, veliki čarobnjak, već odavno nije sa nama. Zamenik predsednika ruske Dume i visoki funkcioner Jedinstvene Rusije, Sergej Železnjak, indirektno je zapretio Crnoj Gori novim akcijama zbog, kako je kazao, pokušaja diskreditacije Rusije i Srbije, i istovremeno pozvao “patriotske snage” u Crnoj Gori da dejstvuju u skladu sa voljom naroda. Rusi ne daju Balkan, štaviše gledaju da stave ruku i na višegradsku četvorku. Izvesno je da im se Poljska neće predati. Slovaci i Česi su jasno rekli da se neće radikalno konfrontirati s Briselom. I dok se Poljaci konfrontiraju s Rusijom, ne može ostati neprimetan upadljivo prijateljski odnos Mađara i Putina. Možda će se višegradska četvorka preformulisati u višegradsku 2+1+1. Malo koškanje unutar Evropske unije.

Krvoločna masa

Pre godinu dana je nobelovka Svetlana Aleksijevič izjavila: „Koliko god je ovo strašno reći, ali ova ogromna masa danas je spremna da vidi krv.“

Neoplanta 60

Ansambl Novosadskog pozorišta – Ujvideki Sinhaza uz skromnu svečanost obeležio je 60. izvođenje Neoplante. Čini mi se da u ovu brojku nisu uračunali gostovanja u zemlji i inostranstvu, jer prema mojim računicama, poprilično smo premašili gore pomenutu brojku. I ovoga puta su igrali pred punim gledalištem i, što mi je posebo bilo drago, publiku su činili pretežno mladi ljudi. Reditelj Andraš Urban trenutno u Makedoniji priprema jednu predstavu, te opravdano nije mogao da bude sa nama, i uzalud se osvrćem tražeći Katu Đarmati, dramaturškinju predstave, i ona je nedostajala. Mora da je i ona na putu. Naša pozorišta, naši pozorištarci su postali traženi. Osećanje uspešnosti: vojavođansko mađarsko pozorište je produktivnije, njegov učinak je neuporedivo veći od produktivnosti, od učinka vojvođanske mađarske politike. Obradovao me je, posle nekoliko meseci, ponovni susret sa predstavom. Glumice Emina Elor i Silvija Križan govore mi o tome kakav je osećaj šezdeseti put odigrati jednu ulogu. Do sada takav doživljaj nisu imale. Upravnik čeka moju novu dramu. Slavimo u dobrom raspoloženju, poneki članovi ansambla pominju Neoplantu no. 100.

 novembar 2016.
Preveo Arpad Vicko
Ilustracija: Paulo Zerbato