LASLO VEGEL: Generacija u bekstvu

05 Oct 2014

Nema nikog da pokopa tela ubijenih

Elektre nigde, na Antigonu ne smemo ni da pomislimo

Preko skypa sam sino? razgovarao sa slovena?kim rediteljem Dušanom Jovanovi?em koji ?e na prole?e u Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színházu uobli?iti jednu predstavu po motivima starogr?ke dramske junakinje, Elektre. I, pri tom, kaže Dušan, stvar ?e da fokusira na ubistva. Podse?am ga na Muve, znamenitu Sartrovu dramu. Posle po?injenog ubistva u gradu se širi strašan smrad, muve agresivno napadaju. Nema nikog da pokopa poluraspadnuta tela ubijenih. Nema Elektre koja bi uzela Oresta za ruku, na Antigonu ne smemo ni da pomislimo. Prisetim se zatim svog teksta What is Yugoslavia (neki smatraju da je to monodrama, po mišljenju durgih to je novela, a ja sam mislio da je esej): „…let it be silence, da ne moram s ekrana posmatrati leš, da ne moram pitati, what is Yugoslavia, i da ne pitam, zašto nema nikog da zatrpa grob, zašto je leš na drugom ekranu nesahranjen, da ne vidim tužni kraj, ništa nije više ponižavaju?e, i ujedno sramotnije od kentaura na rubu provalije, koji u svakom trenutku može da ispadne iz slike, rukom zatrpava grob…” Sve se odvija isto kao u nekadašnjoj državi, u Jugoslaviji. Nema Elektre! Ništa ne možemo na dostojanstven, pošten na?in sahraniti, i smrad se širi, muve napadaju. Prise?amo se još i raznih pobuna u osamdesetim godinama. Niko od nas nije ni pomišljao da ?emo ovako završiti. I, šta se, zapravo, desilo? Evropa je profu?kala jednu deceniju, a mi pola veka. Bojim se da ?emo uskoro govoriti i o evropskoj izgubljenoj generaciji. A mi ?emo pominjati mlade naraštaje koji su bežali iz ro?ene zemlje.

Pohvala Balkana

Gost iz Be?a, novinar, propitkuje me o provinciji i opisuje idealnog be?kog malogra?anina o kojem je pisao i Šandor Marai. Ovaj Austrijanac je „odli?an patriota i prvorazredni Evropljanin. Samo što baš o tome ne pri?a mnogo. U nedelju uprti ranac na le?a i, sav sre?an, odlazi u šumu.” Malogra?anin sa rubnih podru?ja, me?utim, ne zaklapa usta o (svom) patriotizmu, ali pojma nema, ni zašto, ni ?emu, ni iz kojih razloga. Prezire Evropu, gleda na nju s visine, ali je u svemu imitira. Nemojte verovati, gospodine, objašnjavam, da provincija zaudara na memlu i da je zatvorena u sebe, ne, to je davno bilo. U globalizovanom svetu provincija je poput sobe u kojoj vu?e promaja, sa širom otvorenim prozorima na sve strane, i u kojoj je isklju?ivo imitacija na ceni. Provincijski intelektualac je nalik na kakvog konobara koji poslužuje važne goste pristigle iz prestonice, i koji se raduje ako umesto s napojnicom, bude nagra?en – pohvalama. Pogledajte, gospodine, ovde u Novom Sadu u poslednje vreme imitiraju ili Beograd, ili Budimpeštu. Dobro je i vredno samo ono što nam dolazi iz Beograda ili Budimpešte. To ja nazivam pomodnim provincijalizmom. U Novom Sadu je još ostala ša?ica Ma?ara, naravno, ne znam dokle ?e ovde izdržati, bojim se, ne baš dugo. U prazni?nim, sve?anim prilikama otpevaju ma?arsku himnu i misle da su time bog zna kakvo herojstvo po?inili. Postali smo jedno razbijeno, fragmentarizovano društvo. Svako u svom dvorištu živi svoj život. Ve? je i to veliki uspeh ako nismo jedni naspram drugih agresivni, nego, naprosto, ravnodušni. Jako vas molim, nemojte me krivo razumeti, ja ne prezirem Balkan, naprotiv, u izvesnom smislu veoma sam mu privržen. Navikli smo se jadan na drugog. Pomirio se s mojim zakeranjima, mojim grdnjama, a ja sam se pomirio s njegovim pretvorništvom; mi smo noput bra?nih drugova koji se neprestano sva?aju, ali nisu u stanju ni minut da budu jedno bez drugog. Neodgovorno, na brzinu sklapamo prijateljstva , i s istom brzinom, s istom nepromišljenoš?u hvatamo jedni druge za gušu. Ukratko, svi odnosi su postali nekako grubi, mada i u grubostima ima nekog šarma. Pitomo prijateljstvo. Naposletku sam ipak zavoleo ovaj prezreni, izopštavani, kažnjavani, crvenim ta?kama prepuni Balkan; ovaj histeri?ni haos, da ne kažem, džunglu. I dobro se ose?am ovde, štaviše, odli?no, mnogo bolje nego što su se naši preci ose?ali u burdelju. Ili upravo kao što se Marai ose?ao u Posilipu. Ja sam jedan sre?ni preživeli. Nešto sam još, uz velike napore i odricanja, sa?uvao od svoje radoznalosti, ali i od svoje nestrpljivosti koja mi je nanenela mnogo nevolja. Istina, sve više ponestaje i jedne, i druge.

Te sedamdesete godine…

Ulrih Raulf napisao je duhovitu i na razmišljanja poticajnu knjigu (Wiedersehen mit den Siebzigern) o duhu sedamdesetih godina. Ta decenija, tvrdi Raulf, po?ela je 18. avgusta 1969. godine, tada je održan festival u Vudstoku, a završila se 25. juna 1984. godine – tog dana je umro Mišel Fuko. Marks je bio veliki ?itala?ki doživljaj, i mogao bih da nabrajam imena: Valter Benjamin, Habermas, Luka?, Lenjin, Adorno, Volfgang Abendrot… Šezdesetosmaške nade su se, me?utim, raspršile, one marburške šetnje, o kojima Raulf izveštava u li?no intoniranim filozofskim esejima, pretvorile su se u puke uspomene, duh vremena se promenio, intelektualci su, beže?i od raznih ideologija pohrlili u zagrljaj strukturalizma, ali to bekstvo se žalosno završilo. Sada smo pak, tamo, gde jesmo. Ovaj 21. vek pogoduje ekstremistima, a naro?ito krajnjoj desnici i terorizmu. Sedamdesete su, me?utim, imale svoje heroje i svoje nitkove, tvrdi autor, i vredi pomenuti da me?u heroje ubraja Mišela Fukoa i Rolana Barta koji su blagovremeno primetili da ?e najve?e nevolje na?initi u?enici koji su se priklonili sholasti?ki koncipiranom strukturalizmu, stoga su i dalje insistirali na duhovnoj baštini šezdesetosme. Nije od sporednog zna?aja ni to da je ova privrženost šezdesetosmoj najprimetnija u zapadnoevropskoj kulturi, dok u tranzicionim, postsocijalisti?kim zemljama na šezdesetosmu pomišljaju s naro?ito r?avom saveš?u. Novi vlastodršci su se odrekli njenih ideala, štaviše, njihov odnos prema njoj je mahom otvoreno neprijateljski. A prema mišljenju inteletualaca-konformista, bolje je i ne pomišljati na nju. Uvereni su da je nojevska politika zabijanja glave u pesak – najdelotvornija.

Na skliskom tlu

Zbog nekakvog nagonskog straha ve? mesecima izbegavam i da pomišljam na Islamsku državu – sasvim mi je jasno da je taj teren vrlo klizav. Arapski svet je istovremeno i tajanstven, i zlokoban, strahujem od njega, naime, ne zavaravam sebe da je terorizam nastao ni iz ?ega. Svaka verska ili rasna predrasuda mi je strana, i zbog toga mislim da je najracionalnije da se s ovim terorizmom obra?unaju sami Arapi, jer ?e se ina?e javiti talas opšteg antiarapskog raspoloženja, što ne?e nikako imati dobar kraj, jer ?e to pre ili kasnije odvesti do civilizacijskog konflikta. Ho?e li se ispuniti Hantingtovo predskazanje? Sukob civilizacija? Posle Al Kaide imamo Islamsku državu, bojim se da ?e slede?a etapa doneti nešto još gore. Pristalice Islamske države objavljuju u poslednje vreme – danas nam se ?ini naivnu – mapu širenja Islamske mega-države. Prema jednoj od tih mapa deo Islamske države bi?e i Ma?arska i Austrija.

septembar-oktobar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!