LASLO VEGEL: Gde počinje Balkan?

05 Dec 2015

Stojimo na raskrsnici, ali niko ne zna koji put kuda vodi

Trilogija

Posle kraćeg predaha ponovo putujem, ovoga puta u Crnu Goru – na predlog Marka Vojnovića, direktora prvog međunarodnog sajma knjiga u Podgorici – na završnoj svečanosti promovisan je moj roman Neoplanta ili Obećana zemlja. Moj izdavač, novosadska Akademska knjiga je za ovu priliku pripremila i plakat, i reprezentativnu brošuru. Direktorka i glavna urednica Akademske knjige, Bora Babić, ovde je objavila za mene dobru vest: pored romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, u planu je za narednu godinu i novo izdanje romana Ispaštanje ili priče iz donjih predela kao i romana Neoplanta ili Obećana zemlja. Nikad nisam ni pomišljao da ću i to doživeti. Raste broj mojih objavljenih knjiga, raste i moj duhovni dug, a da pri tom još mnogo toga nisam napisao.

Gde počinje Balkan?

Jedno kraće vreme nebo je vedro. Avion leti iznad Šumadije, zatim i Južne Srbije. Odavde se već dižemo iznad oblaka. Nema šta da se vidi, pa prelistavam knjigu Marije Todorove o Balkanu. Todorova zamera balkanskim intelektualcima i političarima što svoju sliku o sebi stvaraju demonizacijom Drugog. Zar ne padamo i mi, Srednjoevropljani (o Zapadnoevropljanima da i ne govorimo), u istu stupicu? Balkan demonizuje nas, a mi demonizujemo Balkan. Ili je slika koju sami stvaramo o njoj, prepuna opštih mesta i egzotike. Balkan je naš alter-ego, tamna strana Evrope, čitam u knjizi Marije Todorove (Imaginarni Balkan). Poznata balkanološkinja jednu od karakteristika balkanskog čoveka vidi u neurozi identiteta koja se neizbežno uspostavlja u zagrljaju triju imperija. Jedna je bila habsburška, druga otomanska, a treća – ruska imperija. Ova neuroza se do sada proširila na čitavu Evropu. Od ovog momenta možemo s pravom govoriti o neurozi evropskog identiteta. Istovremeno, ni duh antičkih Grka nije stran u ovom svetu, naročito ono dionizijsko osećanje sveta o kojem je pisao Niče u Rađanju tragedije. Na budimpeštanskoj promociji Balkanske lepotice ili Šlemilovog kopileta postavilo se pitanje, gde li, zapravo, počinje Balkan. Da li od poznate bečke ulice Mariahilfenštrase, ili od peštanskog Trga Blahe Lujze. Što i nije nekakva slučajnost, jer mnogi zapadni naučnici i Mađarsku smeštaju u balkanski svet. Ako već nismo deo tog sveta, neka budemo bar njegovo rubno područje. Neretko je i pominju – Mađarsku – kao “Kapiju Balkana”. Sasvim je, dakle, razumljivo da nas je neuroza identiteta krvnički ujela, bilo bi nadmeno govoriti o Balkanu uobičajenim osuđujućim tonovima. Unuk, jedan od protagonista romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, bio je svedok dedinog umiranja, video je da je u starcu duša zamrla kad je definitivno zaboravio reči. U svom strahu on uvek iznova prepričava dedin život, a da pri tom nikad ne prevali preko usta reč smrt. Ovaj motiv mi ne daje mira: govoriti naspram smrti. Agonija porodice. Sva dramatičnost diskursa ogleda se u tome kad na kraju romana Šlemil priča jednoj nepoznatoj ženi, jer nema nikom drugom da se obrati. Sedi i on u dedinim invalidskim kolicima, jedino u tim kolicima oseća neku vrstu zaštićenosti, nakon što je shvatio da živi u stranom, nepoznatom svetu. Jedna manjinska priča se na kraju uliva u jednu evropsku priču, koju je Julija Kristeva tako sjajno formulisala: “Sada se rađa jedna samoprotivrečnostima zasićena zajednica, čiji su svi članovi stranci, koji prihvataju jedni druge jedino u tom smislu, što u njima prepoznaju vlastitu stranost.” Susret Olge Dimitrijević i Ferenca Šlamila upravo to i nagoveštava.

Seobe naroda u Obećanu zemlju

Profesor Janko Ljumović govori o mom romanu Neoplanta ili Obećana zemlja. Kasnije, u razgovoru, primećujem da su se posle 1945. godine i Crnogorci masovno doseljavali u Obećanu zemlju. To je samo mozaička kockica jedne hiljadugodišnje freske seoba naroda. I moj roman je moguće shvatiti kao jedan segment hronika tih seoba. Radnja romana počinje sa 1914. godinom i završava se u devedesetim. U stvarnosti, međutim, jedva da se može odrediti kad je, zapravo, početak. Da li pre hiljadu godina? Poneki prerevnosni političari bi i velikog kneza Arpada, legendarnog vođu Mađara, okvalifikovao kao ekonomskog migranta.

Upozorenje pape Franje

U Podgorici čitav dan pada kiša. Glavni grad Crne Gore po ovakvoj kiši deluje kao neko opustelo selo. Čitav dan sedim na štandu Akademske knjige i, s vremena na vreme, potpisujem primerke svoje knjige. U međuvremenu na jednom hrvatskom portalu (index.hr) čitam upozorenje pape Franje, da su božićne praznične kavalkade obična šarada, da svet ne razume put mira, da je ceo svet u ratu. Papina zapažanja su poučna, jer ako svet živi u strahu, kad je ratna psihoza dominirajuća, nema razloga za kitnjaste proslave. Moramo krajnje ozbiljno da shvatimo, rekao je papa, da nas očekuju ratni božićni blagdani.

Briselska objava rata

Štampa ne stiže da nabroji sve tipove kriza. Ekonomska kriza je već davno ovladala našim svakodnevnicama, bez reči odmahnemo kad neki političar-demagog objavi da smo tu krizu prevladali. Imigrantska kriza iz temelja preuređuje politički profil Evrope, i verovatno nećemo ni primetiti koliko će ona promeniti naš kulturalni pogled na svet. Stojimo na raskrsnici, ali niko ne zna koji put kuda vodi. Šta nam je preče? Šta nam je više potrebno? Jaka Evropa, ili jake nacionalne države. Većina bivših socijalističkih država glasa za jake nacionalne države, a Evropska unija – kažu – neka bude neka vrsta krave muzare. Neka nemački građani, poreski obveznici, plaćaju naše projekte obnove ovih i onih starih gradova. Bojim se da će u presi globalizacije, bez jake Evrope, i nacionalne države biti gubitnice. Možda će Francuska i Nemačka sačuvati nešto od Evrope, ostale zemlje-članice očekuje spora agonija. Ređaju se i pojmovi krize, Gi Ferhofštat, predsednik Saveza liberala i demokrata Evrope govori o moralnoj krizi. Prema njegovom mišljenju, tu moralnu krizu simbolizuje ponašanje mađarskog premijera Viktora Orbana. Kako god bilo, sve je očiglednije da su provalije unutar Evropske unije sve dublje. Naravno, i do danas je bilo nesuglasica, ali ih je imigrantska kriza kranje zaoštrila. To se jasno videlo i na sednici Parlamenta Evrope od pre nekoliko dana. Manfred Veber, predsednik frakcije Evropske narodne stranke (član ove frakcije je i Fides Viktora Orbana), izjavio je da je neprihvatljiva tvrdnja da su izbeglice teroristi, već da su uistinu žrtve terorista! Ne mogu ni da zamislim, kako je Fides dočekao stav vlastite narodnjačke frakcije. Istog je mišljenja i Đani Pitela, italijanski predsednik najveće opozicione frakcije. Predsednik Saveta Evrope, Žan Klod Junker smatra da je krajnje opasno izjednačavati po bilo kojoj osnovi izbeglice i teroriste. Francuski predsednik Fransoa Olan je izričit u zahtevu da se razlikuju teroristi i izbeglice. Prema mišljenju Janoša Lazara, jednog od bližih saradnika Viktora Orbana, Brisel ja objavio rat Mađarskoj, dok mađarski ministar za inostrane poslove Peter Sijarto govori o “osveti Brisela”.

Dileme jednog deteta

Na podgoričkom aerodromu pre poletanja čitam vesti na internetu. U Briselu je zatvoren metro. Policija čuva škole. U Francuskoj je, praktično, vanredno stanje. Ratno stanje, ponavljaju preneraženi putnici. Jedan dečak, ima možda pet ili šest godina, pita dedu: je li da teroristi neće baciti bombu na naš avion?

Razum i osećanje

Pariz je u žalosti. Masovne ubice su u ljudima izazvale žestoka osećanja. Ni malo mi ne smeta to što srce navija za naciju. Ali, budimo pri pameti: naš razum ne sme da se okrene protiv Evrope. Ne smemo dozvoliti da nas kvazinacionalni, vlasti i moći vazda gladni političari nahuškaju na Evropu.

novembar 2015.
Preveo: Arpad Vicko