LASLO VEGEL: Gde počinje autonomija?

09 Sep 2011

Ako pridošlica u Južnom Tirolu želi da se bavi bilo kakvim poslom, mora dobro da zna i italijanski, i nemački. Dakle, s ovim počinje multikulturalna autonomija

Duša Novog Sada

Rado sam podržao ideju da se Novi Sad kandiduje za kulturnu prestonicu Evrope 2020. godine. S ovom podrškom moj angažman oko ovog projekta se iscrpljuje, naime, ne osećam se spremnim da učestvujem i u planiranju, a još manje da preuzmem bilo kakve obaveze u organizaciji tog poduhvata. Smatram, međutim, da je ova zamisao veoma pogodna da se građani Novog Sada – nezavisno od svojih političkih opredeljenja – međusobno zbliže. Grad mora da ima svoju dušu, i baš ta duša je poslednjih decenija pretrpela najviše ozleda. Proteklih desetleća je, naime, politika temeljno podelila stanovnike grada, krajnje je vreme da ih kultura ponovo zbliži. Pre nekoliko godina, na otvaranju beogradskog sajma knjiga rekao sam da je za nas knjiga isto tako važna, kao i Evropska unija. Mogao sam umesto knjige da kažem i kultura. Ako specifična novosadska kultura postane marginalna, onda će Novi Sad izgubiti dušu koju čine i jezička i kulturalna raznovrsnost. Šetajući se pre nekoliko dana u gradu, primetio sam da neki mladići ispred nekadašnje robne kuće Uzor postavljaju ulične putokaze na engleskom jeziku, na kojima je pisalo, recimo, u kojem se pravcu nalazi Dunavska ulica. Lepo zamišljeno. Mislim, međutim, da na tome ne bi trebalo stati. Tih putokaza trebalo bi da bude i na mađarskom, slovačkom, rumunskom jeziku, po celom gradu. Tako bismo bili pravi Novosađani. Makar jedan jezik da izumre – bićemo svi siromašniji.

Deža vi

Voz pristiže nešto pre ponoći na zagrebački Glavni kolodvor. Sa zebnjom posmatram stanična svetla. Ima tome dvadeset i pet godina kako sam poslednji put bio u Zagrebu. Tokom devedesetih, prisećam se s ne malo zaprepašćenja, sa hrvatskim kolegama piscima sretao sam se najčešće u Beču i u Berlinu. Posle dvehiljadite sam uobličio sopstvenu imaginarnu sliku Zagreba. Poput većine drugih gradova bivše Jugoslavije i Zagreb je postao imaginaran, nestao je stvarni grad i preda mnom su se pojavile konture jednog drugog, zamišljenog grada. Nastavio sam putovanje u nekakvom polusnu kad me je uskoro probudila slovenačka pogranična policija. Uobičajeni gestovi, predao sam im pasoš, prelistali su ga i vratili, a ja sam slušao njihov razgovor. Nisam obraćao pažnju na ono što su jedni drugima govorili, već sam naprosto uživao u melodiji slovenačkog jezika. Setio sam se pokojnog Rudija Šeliga, naših zajedničkih novosadskih i kranjskih pustolovina. Sećao sam se Vilenice, gde sam držao predavanje o Šeligu. Srednjoevropske susrete u Vilenici je, svojevremeno, organizovao Drago Jančar, u čijim su se dramama smelo preplitale presna stvarnost i nadrealni imaginarni svet. U to vreme, sredinom osamdesetih, u Srbiji su te dve reči – Srednja Evropa – imale prizvuk psovke, tako da moje srednjoevropejstvo u Srbiji nije nailazilo na simpatije. Tek nekoliko godina kasnije se taj pojam koliko-toliko odomaćio, pa se ispostavilo da i srpska književnost ima dvojicu srednjoevropskih pisaca: Aleksandra Tišmu i Danila Kiša. Ali, šta bi mogla da znači danas, upitao sam se, Srednja Evropa za slovenačke pisce? Tada je ona bila lepa vilenička utopija, do danas je, međutim, ta iluzija uvenula, i predstavlja neko polovično stanje. Slovencima možda više i ne govori mnogo, možda im je značio samo kao nekakav emancipirajući intermeco, dok mi, koji živimo istočnije, više primećujemo svu bedu srednjoevropejstva. Ona više ne reprezentuje onu utopiju o kojoj su s oduševljenjem raspravljali Konrad, Kiš, Kundera i Havel. Čitava Srednja Evropa danas je jedno zloslutno deža vi. Ulepšana prošlost se vratila i pokazala svoje jezivo lice. Odigrali smo ono što je u tridesetim godinama jednom već odigrano. Autoritarna demokratija, ekstremistički pokreti, etničke napetosti, pauperizacija. Skrenuo sam svoje misli, potom, na drugu stranu. Prisećao sam se razgovora sa Tarasom Kermaunerom u Ljubljani. U Beogradu su žestoke rasprave izazvale njegove dnevničke beleške koje su govorile o tome da nam se putevi razilaze. Prisećao sam se, zatim, Dušana Jovanovića i premijere njegove drame Vojna tajna u Splitu – i ta predstava je govorila o raspadu zemlje. I prisećao sam se režije Julije Cezara Janeza Pipana u – Subotici. Cezara ubijaju njih šestorica. Ali sva ova dela su bez mržnje progovarala o tome što nas je, potom, na varvarski način, snašlo.

Južnotirolski multikulturalizam

U južnotirolskom gradiću Lana čitam odlomke iz romana Memoari makroa i uzimam učešća u nekim panel-diskusijama. Gradić je bogat, ali skroman. Previše bogat, i previše skroman. Ima 53 hotela i više stotina pansiona. Turizam cveta preko cele godine, leti dolaze Italijani, a zimi Nemci. Poznat vinogradarski kraj, divim se negovanim čokotima i stablima jabuka. Ova stabla su visoka svega metar, do metar i po, i mrežama su zaštićena od čvoraka. Njihove se grane uvijaju pod težinom plodova. Čujem da se posao s jabukama isplati, onaj ko uzgaja jabuke na četiri hektara, smatra se imućnim čovekom. Gradić ima 11 hiljada stanovnika, ali svake godine organizuje međunarodni književni festival, u goste pozivaju pisce čak i iz Amerike. Festival otvara gradonačelnik, ni jednom rečju ne pominje ni politku, ni svoju stranku. Govori iz glave, pominje Gintera Grasa i Klaudija Magrisa, ali pri tom ne izgovara niti jednu banalnu rečenicu. Održavši svoj govor, skromno se povlači u poslednje redove. Ne verujem svojim očima, kod nas to nije običaj. Pravo iznenađenje će, međutim, tek da usledi. Gradonačelnika ne čeka vozač, posle završetka programa ukrcava se u svoj mali automobil i odlazi. Ne ostaje na zajedničkoj večeri, kažu da je veoma štedljiv čovek. Stanuje blizu našeg hotela, viđam ga skoro svakog jutra kako svojim autićem odlazi na posao. Sada je jasno zašto je Lana bogata varošica. Nije, naravno, oduvek bila bogata. Njen ekonomski prosperitet počeo je uvođenjem južnotirolske autonomije – Južni Tirol se naziva multikulturalnom pokrajinom, jer u njoj žive Nemci i Italijani. Natpisi su svuda dvojezični, većina građana i govori, ili bar razume, jezik druge nacije. Multikulturalizam ima, međutim, još jednu korisnu stranu. Nema iseljavanja, lokalni Nemci se ne iseljavaju u Austriju ili u Nemačku. Nema ni znatnijeg useljavanja, iz siromašnijih italijanskih pokrajina ne stižu novi stanovnici. Zašto – pitam svoje domaćine. Zato, glasi odgovor, jer ako pridošlica u Južnom Tirolu želi da se bavi bilo kakvim poslom, mora dobro da zna i italijanski, i nemački. Dakle, s ovim počinje multikulturalna autonomija. U svakodnevnom životu. A ne time kako će manjinski baroni i većinski prinčevi da između sebe podele vlast.

septembar 2011.
(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!