LASLO VEGEL: Feudalizam novca

19 Sep 2014

Vođa koji predstavlja nasilje

Apolitičnost iz busije

Negde u jeku Drugog svetskog rata Šandor Marai je lamentirao o tome da su „ostrva potrošena”. Uzalud bismo voleli da budemo otočani, bekstvo je beskorisno, odgovornost i zabrinutost, nažalost, svojom dugom rukom posegnuće i tamo za nama, dohvatiće nas za gušu, ali uvek s izvesnim zakašnjenjem koje se kasnije pokazuje kao fatalno. Mnogi su, u međuvremenu, mnogo puta pokušali da pobegnu od odgovornosti, ali su pre ili kasnije morali uvideti da su svi ti pokušaji bili bezuspešni. Uzalud se trudimo da se sklonimo pod neku staklenu buru, ulaznica se mora platiti. Možemo biti sigurni da će nam ona biti naplaćena. A pod staklenom burom, uprkos našim najboljim namerama, postajemo saučesnici. Bar u ovoj demokratiji koja ovde „besni”, moramo (i) sa tim računati. U diktaturi je ova vrsta prikrivanja još može da bude i opravdana, ćutanjem je moguće i te kako rečito protestovati. Premda je i za to potrebna dobra doza hrabrosti! Međutim, ono što je u diktaturi hrabrost, u demokratiji može da se preobrazi u kukavičluk, apolitičnost iz busije, iz zasede, jeste najodurnija politika. Nije na odmet, međutim, negovati u sebi nostalgiju za ostrvskim svetom. Kažem: ostrvo, i tešim sebe da ću se naći na ostrvu kad mi pero ispadne iz ruke. Ili ako jednom budem priznao da je sve ono što smo nazivali demokratijom, bio samo privid, ili neka vrsta zanosa, prefinjene obmane.

Vlada i piljarice

Piljarice na polako ali sigurno, sa osećanem za realnost: dižu cene. Negodujem. Pa zar ne čitate novine, obrecne se na mene jedna od njih, a imajte u vidu da ni makroekonomska situacija ni malo nije ružičasta, i to ne kažem ja, nego je to sam premijer objavio, a o nepovoljnim meteorološkim prilikama da i ne govorimo. Zar niste čuli da smo zapali u krizu? Vlada naprednjaka, socijalista u i ove mađarske stranke smanjiće od oktobra penzije za najmanje deset posto. I budite srećni što vam neće malo dublje zavući ruku u džep. Evo, gospodo penzioneri i gospođe penzionerke, za šta ste glasali! Jeste li, ili niste, sad je kasno za kajanje – kezi se jedna piljarica i nabraja probleme. Mi, siroti poljoprivredni proizvođači nismo u stanju da izdržavamo ovoliki broj penzionera. Nama je dovoljno to što iz naše bedne zarade finansiramo političare. I struja će da poskupi! Samo što nije! I gas! Šta mislite, gospodine, troškovi hladnjače u kojoj čuvam ove jabuke, neće uticati na njihovu cenu? I kako je vlada obećala, ako se ne desi nešto nepredviđeno, za dve do tri godine, moći ćete da se sladite ovim jabukama po pristupačnoj ceni. Eto, treba izdržati još dve godine, pa će i siromašniji penzosi moći da priušte sebi zdrave, hrskave jonatanke! Treba samo još malo, još ove dve-tri godine da strpite! Perspektivni planovi ne oskudevaju u optimističkim obećanjima. Navodno, kaže mi piljarica u poverenju, pojeftiniće i krompir, i luk, i ko zna šta još – to se očekuje, naravno, pod uslovom da se ne desi nešto nepredviđeno i, naravno, ako vlada bude održala datu reč. Evo, razmišljam u povratku s pijace, proizvođači ipak zaziru, ili bolje reći, boje se vlasti, čim su spremni da finansiraju političare, ali ne i penzionere.

Flober i iluzije

Zaklapam Floberov roman, Sentimentalno vaspitanje. I mora se ipak živeti, makar i „tromog srca i neuposlenog uma” – kaže Frederik Moro koji, naposletku dolazi i do zahljučka da je republika zastarela. Mrzi vladu, ali razdoblje revolucija je prošlo. U romanu se pominje feudalizam novca. Čemu uopšte može da se nada posle svega? Novom elitizmu! „Napredak možda zavisi od nove aristokratije, možda samo od jednog čoveka. Narod, što god da se o njemu govorilo, za sada je maloletan”, kaže glavni junak romana. A reč je onom 19. veku, koji se danas pominje kao herojsko razdoblje građanstva. Nije ništa čudno što sve češće čujem slične glasove. Posle 2000. godine na ovim postkomunističkim prostorima Floberovo Sentimentalno vaspitanje postalo je ponovo vrlo aktuelno štivo. Čak i u mom neposrednom okruženju. Posle izgubljenih iluzija mnogi napuštaju javnu scenu, odmahnuvši rukom i rekavši da za njih više ionako nema potrebe. Trpe i ćute, nadaju se da će kad-tad da se pojavi nova prosvećena elita. Pomalo su rezignirani, jer istovremeno znaju i to da se baš sad vodi rat protiv sistema i hijerarhija vrednosti uspostavljenih u razdoblju renesanse i prosvećenosti. Neki uprte zavežljaj na leđa i odlaze u svet. Drugi pak nailaze na nova, lažna i opasna učenja. Videvši naličje demokratije, dvoličnost vođa, videvši kako političari kradu, mase veruju u novog vođu, samo ne vide da on ne predstavlja prosvećenu elitu, nego – nasilje. Umesto individualizma hoće kolektivizam. Novi vođa vratiće naciju na pravi put – bude li potrebno, ognjem i mačem, pesnicom. Više puta sam bio u prilici da slušam mlade desničare, one s ekstremne desnice, koji odobravaju nasilje jer je ono, kako kažu, u službi plemenitih ciljeva. Ali, zar su samo oni uvereni da cilj opravdava sredstva? Nažalost, svakodnevno se suočavam s raznim oblicima samovolje. Čak je i ton govora agresivan. Koliko je onih koji trijumfalno tvrde da broj osvojenih glasova vredi više od moralnih vrednosti? Onaj ko propusti da digne svoj glas protiv toga, neka ćuti o ekstremnoj desnici.

 septembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!