LASLO VEGEL: Evropa – iz donjeg rakursa

13 Dec 2014

„Onaj ko oprašta zločin, i sam postaje grešnik”

Poučna rečenica

Našao sam jednu rečenicu koja je u Srbiji veoma, veoma aktuelna. „Onaj ko oprašta zločin, i sam postaje grešnik”. Rečenica je Volterova.

Novi pokreti

Sve češće nailazim na studije, na analize koje ukazuju na to da je oštrica brojnih evropskih (npr. Pokret 5 zvezdica u Italiji, ili pokret Razgnevljenih u Španiji) kao i istočno-srednjoevropskih civilnih pokreta uperena protiv elita. Bes se okreće protiv političke elite, protiv stranaka, ali ne štedi ni intelektualce. Ovo poslednje me je naročito iznenadilo, s obzirom na to da je 1989. godine, pod ovim podnebljem upravo inteligencija stala na čelo plišanih revolucija. U to vreme, dakle pre četvrt veka, inteligencija je imala ugled koji je, do danas, većim delom proćerdala. U svakoj sredini se nađe po koji usamljeni izuzetak, ali njih, iz straha od nezavisnih autoriteta, partije nastoje da marginalizuju, i ne samo to, nego da ih i kompromituju, ili da ih na neki način ukaljaju. U odbacivanju partijske inteligencije ima izvesne logike, jer ako su se partije kompromitovale, onda su zajedno sa njima i partijski intelektualci izgubili kredibilitet. Zašto sumnjaju, međutim, i u sve ostale intelektualce? Kako je inteligencija izgubila ugled? Možda takon što je četvrt veka podmuklo, pretvorno ćutala?

Sreća nesrećnog života

Moj sarajevski prijatelj, Mile Stojić, citira u jednom svom eseju moju staru rečenicu: „Naša mladost je bila eksperiment s nesrećnim završetkom”. I, potom, dodaje: „Morali smo da proživimo tri vrste života”. Kakva su bila ta tri života? Posve je izvesno da je postojalo jedno utopističko socijalističko razdoblje koje danas mnogi nastoje da kao gumicom izbrišu iz svojih života, ili bar iz svojih biografija. Usledilo je potom razdoblje kritičkog socijalizma, iluzija onog socijalizma sa ljudskim licem. Odmah posle rušenja berlinskog zida ljudi su se masovno odricali i jednog i drugog, čime se mnogi prekomerno i bezrazložno ponose. Na redu je bila demokratska država, pa divlji kapitalizam i cinično objašnjenje da će oligarsi doneti slobodu. I jesu doneli, ali ne slobodu, nego bedu i nove oblike potlačenosti i zavisnosti. Za mene ni jedan od ovih razdoblja nije naročito zanimljiv, sreća nesrećnog života nalazi se upravo u naponu ova tri života, u njihovim međusobnim protivrečnostima. Ne želim da razmišljam ni o socijalizmu u danas pomodnim i takoreći obaveznim crno-belim šemama. Ja sam se tim režimima suprotstavljao kad su bili na vlasti, sad kad se nad njim iživljavaju njihovi nekadašnji korisnici, ja se radije povlačim u stranu.

Evropa, iz donjeg rakursa

Spremam se u Beograd, na konferenciju o Evropi koju organizuje Nemačka akademija za jezik i poeziju. Među brojnim gostima iz zemlje i inostranstva srešću i mnoge stare poznanike. Nameran sam da govorim o tome što sam, zapravo, već napisao u svom romanu Priče s donjih predela. O onoj Evropi koju vidim iz jednog donjeg rakursa. Pomalo su mi već dojadili sladunjavo snishodljivi govori o evropskom putu. U svom pomenutom romanu, koji se na nemačkom pojavio pod naslovom Sühne (Ispaštanje), pokušao sam da reflektujem na tu drugu Evropu. U tom romanu, balkanskog čoveka ne predočavam iz gornjeg, nego iz donjeg rakursa. Autobus pun gastarbajtera polazi iz nekog gradića na jugu Srbije i hrli ka Berlinu. Ispostavlja se da su svi ti ljudi krajnje nesigurni, prepuni sumnji što se vlastitog identiteta tiče. Podjednako su skloni i agresivnsti, i integraciji. Ove ljude, ovu situaciju lako je zloupotrebiti, ali im je moguće i pomoći da krenu u potragu za drugim odgovorima. Mislim da i evropski građani, dakle, ne samo istočnoevropski, sede u nekom sličnom gastarbajterskom autobusu i tragaju za Evropom svakodnevnice.

decembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!