Laslo Vegel: Elite su izdale malog čoveka

06 Jan 2016

Intelektualci su veće kukavice sada nego što su to bili za vreme Miloševića

S piscem, esejistom, pozorišnim kritičarem, kolumnistom… Lászlóm Végelom razgovarali smo jutro nakon gostovanja reditelja Kokana Mladenovića na tribini u okviru „Desiré festivala“, koja je pre mesec dana održana u subotičkoj Savremenoj galeriji. Kako je i sam decenijama angažovan u društvenom životu, a opet izvan političkih i nacionalnih institucija bilo je zanimljivo čuti njegovo mišljenje o Mladenovićevoj tvrdnji da su za promene u društvu nužne građanska inicijativa i individualna hrabrost:

Manje-više se slažem. Sasvim je normalno da bez toga nema nikakvih promena. Jer, kada mi svu krivicu prebacimo na političare, onda zaboravljamo na sopstvenu, a to je sada postala i moda. Danas ja jedva mogu da nađem nekoga ko u privatnom razgovoru nije protiv političara, ali u javnom delovanju ćuti, kalkuliše, gleda kako da preživi ili kako da dograbi neku sitnu funkciju. Sada postoje samo male funkcije, mrvice koje padaju na sto, jer su karte već odavno podeljene. Zna se ko su oligarsi i sad se ljudi bore za crkavicu, zbog koje su postali i konformisti. To je jedna šizofrena situacija, a Kokan Mladenović je ukazao na najbitniju tačku, a to je da jednom i građani treba da prihvate svoju odgovornost i da ne kukaju nego da govore glasno. To se ne odnosi samo na pozorišnu sferu nego na celokupni etablizirani intelektualni sloj.

Vidite li i novinarima mesto u „sloju“ o kom govorite?

Ja nisam od onih koji novinare najviše psuju, jer kada bi intelektualci bili drugačiji, kada bi imali dostojanstvo, onda bi se i novinari morali menjati. Reč je, naime, o tome da su mediji ogledalo naše intelektualne elite, a ta elita voli elitistički da govori o novinarima. Novinari su sada između dve-tri vatre: s jedne strane, izloženi su političkim zahtevima i diktatima, a s druge strane, javnosti. S obzirom na to da mi nemamo zrelu javnost, novinari „vetar“ osećaju samo s jedne strane. U tom smislu, intelektualci su do kraja odgovorni za ovu situaciju. Intelektualci su veće kukavice sada nego što su to bili za vreme Miloševića.

Konformizam, o kom ste govorili, nosi sa sobom i materijalno stabilniju situaciju u kakvoj se sigurno većina intelektualaca nalazi u odnosu na običnog građanina. Kako objašnjavate trpljenje, ćutnju i strah onih koji su na rubu egzistencije i malo šta više imaju izgubiti u životu?

Ja to samo delimično mogu da opravdam, jer običan čovek nikada nije učesnik javnih diskursa. Mogu razumeti da ćuti običan čovek koji nema šta dati deci da jedu, jer je to njegova strategija preživljavanja. I, običan čovek s pravom može da pita ko su oni ljudi koji socijalni momenat uopšte ne uzimaju u obzir? Mi sad imamo jedan neoliberalni kapitalizam koji najviše eksploatiše običnog čoveka. Jednom je pisac Sándor Márai rekao da bi on voleo da bude član Partije siromašnih. A mi u Srbiji nemamo ni Partiju levice. Oni koji sebe kod nas smatraju levicom članovi su koalicije koja vodi jednu neoliberalnu ekonomsku i socijalnu politiku. Zbog toga običan čovek s pravom može da kaže da su ga intelektualci i sve elite izdale i s pravom više ne veruje nikom. Običan čovek je u potpunoj pat poziciji i ja njegovu ćutnju i razumem i mogu da opravdam.

U svojim tekstovima često su Vam tema i Mađari u Vojvodini. Kakvom vidite odgovornost intelektualaca iz zajednice kojoj i sami pripadate?

Na diskusije koje se sad vode ne gledam iz ugla nijednog tabora. Ako pogledate moje ranije dnevnike, još iz 2000., ja sam redovno pisao da je Savez vojvođanskih Mađara strogo cetralizovana partija, locirana u Subotici. Kao tako strogo centralizovana partija, ona mora da proizvodi svoje unutrašnje sukobe, a to se odvija danas. Intelektualci tu ponovo igraju glavnu ulogu, ali ako želimo biti realni, onda moramo da priznamo da je ogromna većina mađarskih intelektualaca na strani Saveza vojvođanskih Mađara. Primera radi, SVM ima svoja savetnička tela u kojima se nalazi oko 200 intelektualaca. To ne samo da je impozantan broj nego oni i stabilizuju SVM. Istina, iz te partije se izdvojila jedna frakcija, ali ja kod njih ne vidim jedan drugačiji program. Zbog toga mislim da sukob među njima nije temeljit i da nije ozbiljan. Mađarski pokret otvara vrata nekog blagog pluralizma, ali u suštini oni nemaju programskih i koncepcijskih razlika sa SVM-om, a isto tako, osim nekoliko njih, oni ne mobilišu intelektualce.

Kakvom vidite ulogu intelektualaca koje često spominjete, a kojima i sami pripadate: da li im je zbog institucionalne ili partijske nepripadnosti sužen ili proširen prostor kritičkog razmišljanja u javnosti?

Unutar ovdašnje mađarske zajednice, ali isto tako i one u Srbiji ili regionu, pozorišta su još i najbolja. Pozorišta, naime, najviše osećaju da treba nešto da kažu. Zašto? Zato što je pozorišna predstava direktno suočena s publikom. To nije slučaj s likovnim umetnicima, književnicima…, jer oni nemaju tu situaciju i kao da mogu plivati u mirnim vodama. Pozorište je, međutim, više izloženo zahtevima zajednice i tu bih malo ispravio Kokana Mladenovića, jer je teatar „relativno najbolji“. Istina, tačno je i to što on kaže da su etablirana pozorišta jako konformistička. Međutim, postoji alternativa koja je jako dobra i u Srbiji. Književnici, naučnici, akademici… su majstori ćutanja. Tu bih se opet vratio medijima i istakao nekoliko kolumnista u Srbiji, među kojima nema i na mađarskom jeziku, koji su glasni i koji spasavaju čast novinarstva.

Imate li utisak, nakon što je prošao prošlogodišnji veliki talas izbeglica s Bliskog istoka, da je na kraju u Evropskoj uniji pobedila ideja i logika Viktora Orbána zidanja ograda na granicama?

Što se postkomunističkih zemalja tiče, mislim da je ta ideja pobedila. Međutim, to se ne može reći za „atlantski deo“ Evropske unije iako i tamo desnica jača. To je jedan objektivni problem u eophi globalizacije, gde na nacionalna pitanja levica i liberali nisu imali odgovor. Istina, odgovor desnice je loš, ali je bar odgovor. Naravno, taj odgovor je staromodan, on vuče nazad i može dovesti do opasne situacije. U postkomunističkim zemljama ksenofobija i strah od Drugoga i vera u ogradu se pojačala, dok se u zapadnom delu Evropske unije takva vrsta straha nije pojačala. I tu se vidi da postoje dve Evrope i da ona linija iz Jalte nije slučajna. Naime, u postkomunističkim zemljama nikad nije bila razvijena jedna građanska klasa. Kod nas se, recimo, takozvani srednji sloj najviše sastoji od državnih službenika: vojske, policije itd. Pored njih su mali preduzetnici koji apsolutno zavise od države. Dakle, od države nezavisan sloj, u pravom smislu jedna građanska klasa, postoji samo na Zapadu. Zbog toga u postkomunističkim zemljama država veoma lako vlada nad „srednjim slojem“ koji se orijentiše onako kako ona kaže. Da zaključim: u zemljama bez građanskog sloja pobedila je ideja ograde.

Šta bi, po Vašem mišljenju, bio adekvatan odgovor levice na narastajuće nacionalizme i ksenofobiju?

Taj odgovor se objektivno razlikuje u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. Naime, u Istočnoj Evropi države su se kasnije formirale u odnosu na nacije, dok je na Zapadu to više išlo paralelno. Zbog toga je nacionalno pitanje na Istoku ujedno i pitanje granica i nacionalne samobitnosti i ta interakcija je mnogo jača, a često i mnogo tragičnija nego na Zapadu. Mislim da bi demokratske autonomije pomogle da se ovaj problem reši. Ali, mi za sada ovo pitanje ne možemo rešiti po zapadnom modelu, jer ako samo pogledate šta se događalo u XX. veku na Istoku, videćete ogroman strah državica jednih od drugih. Taj strah i danas duboko živi u građanima i on uvek može da se mobiliše. Ako dobro pogledamo, onda ćemo videti da su čak i emancipatorski procesi u Srednjoj i Istočnoj Evropi bili jako nacionalno obojeni. U zemljama realnog socijalizma to je bilo kao oslobođenje od sovjetske vlasti, a u Jugoslaviji, što je najparadoksalnije, „emancipacija“ se odvijala kroz njen raspad. Svako je mislio da će se emancipovati ako ruši Jugoslaviju, pa vidimo kako im je to uspelo. Međutim, i bez Jugoslavije problemi su ostali isti.

Da li i kod nas očekujete jačanje straha, a samim tim i ksenofobije zbog priča da Srbija, zbog „ograđene Evrope“, neće biti u stanju primiti veći broj izbeglica?

Ja mogu da budem kritičan prema ovoj državi, kao što i jesam, ali Srbija je u jako teškom položaju. Tu moram da kažem i da se, što se pitanja izbeglica tiče, Srbija ponašala relativno korektno. Međutim, ova korektnost može da bude i problem, jer ako svi svoje granice zatvaraju tarabama, onda će se deo izbeglica nužno koncentrisati u Srbiji, i to najvećim delom u Vojvodini. To može jako uticati na etničke odnose u Vojvodini, a to nije mala stvar. Ja zaista nisam dovoljno pametan da kažem šta je tu izlaz. Izlaz bi, naravno, bio jedno evropsko rešenje, jedan evropski dogovor u kom bi i Srbija i Makedonija i BiH mogle da kažu šta misle, kako se problem izbeglica sa članica Evropske unije ne bi prebacio na zemlje koje to nisu. Ako se to dogodi, to može proizvesti i određene čudne procese. Na primer, to u Vojvodini može proizvesti jednu antimađarsku tendenciju. Ja govorim hipotetički i to ne mora tako da se realizuje, ali će se realizovati ukoliko se ne pronađe pametno rešenje.

Kakvom vidite budućnost Vojvodine nakon izbora?

O tome je najbolje govorio András Urbán u predstavi „Rodoljupci”, koju je režirao u Beogradu. U toj predstavi vojvođanska elita sedi u Beogradu u narodnim nošnjama i otmenim bundama i govori beogradskim akcentom.

(Zlatko Romić, Magločistač)