Laslo Vegel: Ekstremisti u toplim brlozima

23 Mar 2013

Srbija kao nedovršena država

Usamljeni ?in?i?

Nemam ništa protiv širenja legende o Zoranu ?in?i?u, jer ona, ne neki na?in, predstavlja protivtežu moru nakaradnih, poganih „legendi”. ?in?i?, mladi anarhista, potom marksista, a nakon završetka studija bio je pristalica frankfurtske filozofske škole, poznate po negovanju kriti?kog mišljenja. Sledstveno tome, i o njegovoj li?nosti, i o njegovom delu možemo kriti?ki da razmišljamo. Premda se, zapravo, ?uvam i od ove teze, jer ne želim da ra?unam ni na simpatije onih koji, doduše, ne polemišu otvoreno sa ?in?i?evim idejama, ali u praksi deluju suprotno od njih. Ve? i danas ima mnogo takvih, sutra ?e ih biti još više. Me?utim, ne bih pre?utao da mi smeta ona vrsta pompeznosti, da me iritiraju sve one nadmene izjave i nadmeni gestovi koji prate stvaranje te legende. Utoliko pre, jer je sam ?in?i? bio skroman ?ovek koji je uspeo da sa?uva nešto iz alternativne, anarhisti?ke prošlosti koja je vodila ka marksizmu. Bio sam u prilici da se i li?no uverim u tu njegovu osobinu kad me je Zoran Stojanovi?, urednik i izdava? ?in?i?eve knijige Jugoslavija kao nedovršena država, zamolio da u?estvujem u njenoj novosadskoj promociji. Da budem iskren, nisam baš bio raspoložen za to. Ne zbog toga što su još pre izlaska knjige iz štampe kolale glasine da ?e biti zabranjena, ve? zbog toga što je u to vreme ?in?i? ve? bio – politi?ar. Me?utim, uredniku je pošlo za rukom da mi napipa slabu ta?ku, rekavši da im nije lako, jer niko ne želi da promoviše tu knjigu. U tom slu?aju, ra?unajte na mene – odlu?io sam u trenu. To je bilo u jesen 1988. godine. U?inio sam to iz nekakvog prkosa, mada sam bio svestan da moja odluka nosi u sebi i rizik greške. Ovoga puta, bar koliko je meni poznato, nije se dogodilo ništa vanredno. Naprotiv – išlo je sve kao podmazano. Termin promocije je poprili?no prolongiran. Posle dugotrajnih, upornih obijanja raznih pragova, promocija je uprili?ena u prostoru knjižare na novosadskom Spensu – pomenuti urednik ni u jednoj od gradskih ili pokrajinskih institucija kulture nije dobio salu. A u knjižari na Spensu bilo je mesta za svega 15 stolica. Šta ako do?e mnogo ljudi? – pitao sam se, me?utim, uzalud sam brinuo, okopilo se svega 13 zainteresovanih. Ali ni ta okolnost nije oneraspoložila, demoralisala ?in?i?a. Me?u ovih 13 sigurno ima nekoliko bezbednjaka, primetio je savršeno ležerno. Pogledao sam ga. Samo se nasmešio. Govorio je istim onim žarom, isto tako predano, kao da je govorio pred stotinu ljudi. Politi?ar još nije potisnuo u njemu duh alternativca. Spremao se za filozofa, a postao je politi?ar. Najtragi?nija li?nost one isto?noevropske inteligencije koja je ovaj deo kontrinenta izvela na put društvenih i politi?kih promena, na put tranzicije – platio je životom. Posle smrti, sve do tada nepopularni politi?ar postao je legenda. Možda je proradila savest: nakon što je ubijen, bolji deo društva je u ?in?i?a projektovao sve ono za šta se nije borio, sve što je propustio. Stvaranjem ove legende mi, zapravo, bežimo od njega, da bismo opravdali sebe. Za mene je i nadalje tajna, kojim putem bi ?in?i? nastavio, da je preživeo atentat. Bio je predsednik vlade – premijer bez vlasti! Njegovi koalicioni partneri su mu više škodili nego njegovi politi?ki protivnici. Nije, dakle, bezrazložno pitanje: da je izbegao tragediju, da li bi pristao na sve one kompromise na koje su pristali njegovi naslednici. Da li bi u ime velikog nacionalnog jedinstva razmenio poljupce s Ivicom Da?i?em, ili bi u njemu prevladao prakti?ni politi?ar i shvatio da je to najmanje zlo – i bez poljubaca ušao u koaliciju sa svojim politi?kim protivnicima. Da li bi prihvatio uloge svojih naslednika, ili bi ostao usamljen, i kao nezavisni intelektualac napisao knjigu pod naslovom Srbija kao nedovršena država?

Kud se dedoše?

Uobi?ajena šetnja na dunavskom keju. Ne susre?em niti jednog poznanika. Kud se dedoše stari prijatelji? Da li su naprasno postali nekakvi pustinjaci, da li su se povukli u osamu, razmišljaju?i valjda o tome, šta su ostavili za sobom? Ste?ajnu masu? Ruševine? Krvlju poprskanu, nedovršenu tranziciju? Mogu?e je i to, me?utim, da mi je samo vid oslabio. Novi Sad se poslednjih dvadesetak godina toliko promenio, da mi se i poznanik ?ini strancem.

Vizija

Posmatram teturavi hod moje generacije.

Kosovske scene

U Briselu pregovaraju srpski premijer Ivica Da?i? i kosovski premijer Hašim Ta?i. Izme?u njih dvojice sedi Ketrin Ešton, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost. Premijeri su bili smrtno ozbiljni, gospo?a Ešton se smeškala. Da?i?eva partija, nekadašnja Socijalisti?ka partija Srbije, toga istog Ta?ija svojevremeno je proglasila teroristom. Nova scena. Da?i? priznaje da se lagalo kad se tvrdilo da je Kosovo deo Srbije. Dakle, ni Ustav ne govori istinu! Ništa ne mari, jer u me?uvremenu gradona?elnik novosadski na sav glas dokazuje da se ?irili?nim pismom brani Ustav Srbije. Nešto kompenzacije nikad ne škodi! Nova fotografija: zajedni?ki poziraju predsednik Republike Srbije Tomislav Nikoli?, predsednik Vlade Republike Srbije Ivica Da?i? i prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vu?i?. Prema Nikoli?evim procenama, razgovori ostavljaju dosta prostora optimizmu i da nikad nismo bili bliže sporazumu, Da?i? je rekao da se nije dogodilo ništa zna?ajno. Ketrin Ešton se i ovoga puta smeškala. Ta?no onako kako se smeškaju diplomate Evropske unije, izvešta?eno, bez duše. Evropa živi u razdoblju vešta?kih osmeha. Pretpostavljam da se EU-funkcioneri u briselskoj staklenoj palati bez prestanka, bezdušno smeškaju jedni drugima. Nekoliko dana kasnije gospo?a Ešton sle?e na prištinski aerodrom. Sutradan, nakratko, boravi u Beogradu. Prema mišljenju komentatora, sat otkucava, primi?e se ?as nagodbe… Možda ?e se politi?ari i nagoditi, ali ako izostanu radikalne promene u hijerarhiji društvenih vrednosti, ako se propusti obnova politi?ke kulture, Kosovo ?e ostati tinjaju?a rak-rana. Za sada vlada mrtva tišina. Neizvesnost je potpuna. Srpski ekstremisti, u svojim toplim brlozima ne smeju ni da beknu. Šibaju zato one koji nemaju nikakvu vlast. Neko mora da izvu?e deblji kraj. To se zove gra?anska hrabrost.

mart 2013.
(Preveo: Arpad Vicko) 

Podelite ovu stranicu!