Laslo Vegel: Ekstremisti u toplim brlozima

23 Mar 2013

Srbija kao nedovršena država

Usamljeni Đinđić

Nemam ništa protiv širenja legende o Zoranu Đinđiću, jer ona, ne neki način, predstavlja protivtežu moru nakaradnih, poganih „legendi”. Đinđić, mladi anarhista, potom marksista, a nakon završetka studija bio je pristalica frankfurtske filozofske škole, poznate po negovanju kritičkog mišljenja. Sledstveno tome, i o njegovoj ličnosti, i o njegovom delu možemo kritički da razmišljamo. Premda se, zapravo, čuvam i od ove teze, jer ne želim da računam ni na simpatije onih koji, doduše, ne polemišu otvoreno sa Đinđićevim idejama, ali u praksi deluju suprotno od njih. Već i danas ima mnogo takvih, sutra će ih biti još više. Međutim, ne bih prećutao da mi smeta ona vrsta pompeznosti, da me iritiraju sve one nadmene izjave i nadmeni gestovi koji prate stvaranje te legende. Utoliko pre, jer je sam Đinđić bio skroman čovek koji je uspeo da sačuva nešto iz alternativne, anarhističke prošlosti koja je vodila ka marksizmu. Bio sam u prilici da se i lično uverim u tu njegovu osobinu kad me je Zoran Stojanović, urednik i izdavač Đinđićeve knijige Jugoslavija kao nedovršena država, zamolio da učestvujem u njenoj novosadskoj promociji. Da budem iskren, nisam baš bio raspoložen za to. Ne zbog toga što su još pre izlaska knjige iz štampe kolale glasine da će biti zabranjena, već zbog toga što je u to vreme Đinđić već bio – političar. Međutim, uredniku je pošlo za rukom da mi napipa slabu tačku, rekavši da im nije lako, jer niko ne želi da promoviše tu knjigu. U tom slučaju, računajte na mene – odlučio sam u trenu. To je bilo u jesen 1988. godine. Učinio sam to iz nekakvog prkosa, mada sam bio svestan da moja odluka nosi u sebi i rizik greške. Ovoga puta, bar koliko je meni poznato, nije se dogodilo ništa vanredno. Naprotiv – išlo je sve kao podmazano. Termin promocije je poprilično prolongiran. Posle dugotrajnih, upornih obijanja raznih pragova, promocija je upriličena u prostoru knjižare na novosadskom Spensu – pomenuti urednik ni u jednoj od gradskih ili pokrajinskih institucija kulture nije dobio salu. A u knjižari na Spensu bilo je mesta za svega 15 stolica. Šta ako dođe mnogo ljudi? – pitao sam se, međutim, uzalud sam brinuo, okopilo se svega 13 zainteresovanih. Ali ni ta okolnost nije oneraspoložila, demoralisala Đinđića. Među ovih 13 sigurno ima nekoliko bezbednjaka, primetio je savršeno ležerno. Pogledao sam ga. Samo se nasmešio. Govorio je istim onim žarom, isto tako predano, kao da je govorio pred stotinu ljudi. Političar još nije potisnuo u njemu duh alternativca. Spremao se za filozofa, a postao je političar. Najtragičnija ličnost one istočnoevropske inteligencije koja je ovaj deo kontrinenta izvela na put društvenih i političkih promena, na put tranzicije – platio je životom. Posle smrti, sve do tada nepopularni političar postao je legenda. Možda je proradila savest: nakon što je ubijen, bolji deo društva je u Đinđića projektovao sve ono za šta se nije borio, sve što je propustio. Stvaranjem ove legende mi, zapravo, bežimo od njega, da bismo opravdali sebe. Za mene je i nadalje tajna, kojim putem bi Đinđić nastavio, da je preživeo atentat. Bio je predsednik vlade – premijer bez vlasti! Njegovi koalicioni partneri su mu više škodili nego njegovi politički protivnici. Nije, dakle, bezrazložno pitanje: da je izbegao tragediju, da li bi pristao na sve one kompromise na koje su pristali njegovi naslednici. Da li bi u ime velikog nacionalnog jedinstva razmenio poljupce s Ivicom Dačićem, ili bi u njemu prevladao praktični političar i shvatio da je to najmanje zlo – i bez poljubaca ušao u koaliciju sa svojim političkim protivnicima. Da li bi prihvatio uloge svojih naslednika, ili bi ostao usamljen, i kao nezavisni intelektualac napisao knjigu pod naslovom Srbija kao nedovršena država?

Kud se dedoše?

Uobičajena šetnja na dunavskom keju. Ne susrećem niti jednog poznanika. Kud se dedoše stari prijatelji? Da li su naprasno postali nekakvi pustinjaci, da li su se povukli u osamu, razmišljajući valjda o tome, šta su ostavili za sobom? Stečajnu masu? Ruševine? Krvlju poprskanu, nedovršenu tranziciju? Moguće je i to, međutim, da mi je samo vid oslabio. Novi Sad se poslednjih dvadesetak godina toliko promenio, da mi se i poznanik čini strancem.

Vizija

Posmatram teturavi hod moje generacije.

Kosovske scene

U Briselu pregovaraju srpski premijer Ivica Dačić i kosovski premijer Hašim Tači. Između njih dvojice sedi Ketrin Ešton, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost. Premijeri su bili smrtno ozbiljni, gospođa Ešton se smeškala. Dačićeva partija, nekadašnja Socijalistička partija Srbije, toga istog Tačija svojevremeno je proglasila teroristom. Nova scena. Daćić priznaje da se lagalo kad se tvrdilo da je Kosovo deo Srbije. Dakle, ni Ustav ne govori istinu! Ništa ne mari, jer u međuvremenu gradonačelnik novosadski na sav glas dokazuje da se ćiriličnim pismom brani Ustav Srbije. Nešto kompenzacije nikad ne škodi! Nova fotografija: zajednički poziraju predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, predsednik Vlade Republike Srbije Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić. Prema Nikolićevim procenama, razgovori ostavljaju dosta prostora optimizmu i da nikad nismo bili bliže sporazumu, Dačić je rekao da se nije dogodilo ništa značajno. Ketrin Ešton se i ovoga puta smeškala. Tačno onako kako se smeškaju diplomate Evropske unije, izveštačeno, bez duše. Evropa živi u razdoblju veštačkih osmeha. Pretpostavljam da se EU-funkcioneri u briselskoj staklenoj palati bez prestanka, bezdušno smeškaju jedni drugima. Nekoliko dana kasnije gospođa Ešton sleće na prištinski aerodrom. Sutradan, nakratko, boravi u Beogradu. Prema mišljenju komentatora, sat otkucava, primiče se čas nagodbe… Možda će se političari i nagoditi, ali ako izostanu radikalne promene u hijerarhiji društvenih vrednosti, ako se propusti obnova političke kulture, Kosovo će ostati tinjajuća rak-rana. Za sada vlada mrtva tišina. Neizvesnost je potpuna. Srpski ekstremisti, u svojim toplim brlozima ne smeju ni da beknu. Šibaju zato one koji nemaju nikakvu vlast. Neko mora da izvuče deblji kraj. To se zove građanska hrabrost.

mart 2013.
(Preveo: Arpad Vicko) 

Podelite ovu stranicu!