LASLO VEGEL: Džepovi pobednika

01 Mar 2014

O poslušničko-slugeranjskom duhu

Balkanskom ulicom

S ambivalentnim osećanjima se pentram strmom Balkanskom ulicom u Beogradu. Bio sam još gimnazijalac kad sam se prvi put, 1957. godine, zaputio tom ulicom od železničke stanice do Terazija. Žurio sam u klub novinara beogradske Borbe, da bih u novoosnovanom pozorištu, u Ateljeu 212, video Beketov komad, Čekajući Godoa. U tom pozorištu je prvi put prikazano u Istočnoj Evropi ovo jeretičko delo. Sa jednim drugom, takođe gimnazijalcem, stigli smo prilično rano, pa je bilo vremena da uvežbamo i put od zgrade Borbe do stanice, da ne bismo u povratku zalutali u grdnoj beogradskoj noći. Vratili smo se u Novi Sad bez problema. Potom dugo nisam video tu ulicu, ali taj prvi susret sa njom bio je u tesnoj vezi sa pomenutom predstavom. Kasnije, od sredine šezdesetih, već sam češće odlazio u Beograd. Početkom juna 1968. penjao sam se s dušom u nosu Balkanskom ulicom, žurio na studentske demonstracije, i tada sam se prvi put suočio sa milicijom pod punom borbenom opremom. Pod utiskom studentskih demonstracija, kasnije sam u časopisu Uj Simposion napisao da levica pati od skleroze. Još kasnije, u osamdesetim godinama, kao pozorišni kritičar beogradske Politike još češće sam se penjao ovom ulicom hitajući na neku od prestoničkih predstava. U sedamdesetim i osamdesetim godinama u Beogradu je bilo vrlo živo, ovde se sastajala istočno-evropska opoziciona inteligencija. U Ateljeu 212 je izvođena jedna Havelova drama dok je autor čamio u nekom čehoslovačkom zatvoru. I moji peštanski prijatelji su rado putovali u Beograd, Mikloš Meselj je najviše voleo čorbast pasulj – s dimljenom kolenicom – u nekoj gostionici baš u Balkanskoj ulici. Pesnik Đerđ Petri je, čekajući Danila Kiša, u bašti hotela Moskva pijuckao šljivovicu. A onda se početkom devedesetih naglo sve promenilo, u Knez Mihailovoj ulici na improvizovanim štandovima prodavale su se četničke šubare i kokarde, iz zvučnika kasetofona treštale su četničke pesme. Grad mi je, nejednom, postao stran. Ali ne samo meni, nego i mnogim mojim beogradskim prijateljima. Nije to više onaj stari Beograd, uzdahnuo je setno Vladimir Stamenković, univerzitetski porofesor i pozorišni kritičar, kad sam na njegov poziv došao u Beograd i učestvovao u televizijskoj emisiji posvećenoj njegovom delu. U to vreme sam ređe odlazio u Beograd, išao sam jedino na sesije Beogradskog kruga. Nije me više zanimao taj grad, niti njegove ulice, već samo neki prijatelji. Posle 2000. godine penjao sam se opet, nešto češće, Balkanskom ulicom, i počeo ponovo da drugujem s gradom. Još su živa u meni sećanja na devedesete, ali imam utisak da je duhovni život ponovo uzavreo: naročito mladi tragaju za novim putevima. Baš me zanima, hoće li uspeti da isprave greške koje su počinili njihovi očevi.

Džepovi pobednika

Poslednjih nekoliko nedelja partijski aktivisti sve češće zvone na vratima mog stana. Biće najbolje ako ne budem otvarao vrata, razmišljao sam. Ne kupujem više ni novine, samo ponekad, one koje imaju nekakav kulturni dodatak. Novine pišu da se zemlja sprema na sudbonosne, presudne izbore, možda je to tačno, samo ne znam čemu će biti presuđeno. Do sada se nije moglo znati šta se krije u džepovima pobednika. Pobeda je smo sredstvo, cilj je nepoznat. Zanimljivo je, međutim, kako u ovom savršenoj zbunjenosti, nedoumici, treperi – nada.

Korist preživljavanja

Eva N. Diplomirala je na ekonomskom fakultetu, i najveća joj je želja da bude konobarica na nekom prekookeanskom brodu. Radila bi tako nekoliko godina na nekom kruzeru i mogla bi da uštedi za jednu finu garsonjeru. Niko neće da gradi socijalizam, kapitalizam ne dopušta da ga grade, a mladi se ne zanose nekakvim krupnim planovima, žele samo da prežive ove godine. To je ono što nazivam „gorka korist preživljavanja”.

Marlo

Čitam Marloa. Vremena su zloslutna, romani Andrea Marloa su sve aktuelniji.

Reforme, oh!

Širom Srednje-istočne Evrope još uvek se histerično trese postsocijalistička zemlja. U uslovima razularenog divljeg kapitalizma niko ne priželjkuje revoluciju, svaka novoizabrana vlada najavljuje, isključivo, reforme. Političari proglašavaju reforme ali tapkaju u mestu, ili pak u prošlosti traže idealnu narativu. To nazivam razdobljem permanentenih pseudo-reformi. Bilo bi odlično, razmišljam, kad bi u ovoj inflaciji reformi u narednom izbornom ciklusu pobedila neka konzervativna, ali ne i populistička elita, koja ne bi obećavala korenite promene, već bi brižno odmeravajući stvari, ispravljala greške. Malo bi nam laknulo i ne bismo ni primetili da smo učinili bar pola koraka napred.

Pravnička lukavstva

Pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu Hrvatska tuži Srbiju za genocid, a Srbija, ne budi lenja, tuži Hrvatsku za istu stvar. Ne smatram sebe nadležnim da donosim o tome bilo kakav sud, to je zadatak haškog suda, jedna stvar me, međutim, zdravo nervira, i to ona provincijalna fiškalska logika, po kojoj je, eto, zločina bilo i ovde, i mi smo ubijali koliko smo stigli, i vi ste ubijali shodno svojim mogućnostima, dakle, stvar je u redu. Da operemo već jednom ruke. Pomišljam na Vukovar i na Dubrovnik. Da li u ovim slučajevima, zaista, možemo da govorimo samo o pojedinačnoj odgovornosti? Zar zbilja nema govora ni o čemu drugom? Utoliko pre što su rat indukovali i vodili demokratski izabrani političari.

O Brehtu – u Brehtovom duhu

Noćas sam čitao Brehta. Njegovo pozorište nije baš za lepoduhe i diletante. Izvedba ovog ili onog Brehtovog dela uvek je ili ogromna provokacija, ili pak simulacija i bacanje prašine u oči. Mlaki snobizam.

O jednopartijskom i višestranačkom pluralizmu

Pitaju Borisa Budena, mladog hrvatskog sociologa i publicistu (tacno.net) da li je bilo pluralizma u socijalističkom jednopartijskom sistemu. Odgovor nije izostao. Bilo je! Više nego u današnjem višestranačkom. Naš višestranački sistem je iz razdoblja socijalizma nasledio ono što je u njemu bilo najgore. Poslušničko-slugeranjski duh i autoritarnost.

februar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!