LASLO VEGEL: Dvoličnost

07 Nov 2014

Niko više ne gleda u zvezde

Blamaža

Na beogradskom sajmu knjiga, na štandu Akademske knjige potpisujem primerke srpskog izdanja mog romana Neoplanta ili Obećana zemlja. Tu su i novinari, iz raznih medija, dajem intervjue, izjave. Izdavači se još drže, kvalitet ovdašnjeg izdavaštva je još uvek vredan svake hvale, oseća se, međutim, kako se opasno i uporno širi svakovrsni književni kič. Pisci govore o svojim strepnjama, o sve teskobnijoj atmosferi u društvu. Dramska spisateljica Biljana Srbljanović govori o krizi „građanske Srbije”. Nekadašnje mase nezadovoljnika gube dah, oseća se zamor materijala. Nema energije ni za kakav vid protesta. Na sajmu saznajem da je beogradski izdavač Clio odbio da u Kulturnom centru Novog Sada promoviše knjigu Izvod iz matične knjige rođenih – monografiju o Danilu Kišu britanskog esejiste Marka Tomsona. Clio je našao dostojnije mesto za ovu promociju.

Demonstracije u Budimpešti

Poznanici, prijatelji, saleću me s pitanjem: šta se dešava u Mađarskoj? Pre nekoliko dana održane su spektakularne, protestne i nadasve mirne demonstracije protiv najavljene namere vlade da uvede porez na – internet. Demonstranti su se mirno „prošetali” do sedišta Fidesa, vladajuće stranke, i držali zgradu neko vreme pod opsadom. Nezadovoljnici su uspeli da preko društvenih mreža motivišu i mobilišu neverovatan broj demonstranata. Mnogi su tražili ostavku premijera Viktora Orbana. Usledio je, dakako, oštar orgovor. Publicista Žolt Bajer, jedan od svojevremenih osnivača Fidesa ljutito je reagovao na vest da Andre Gudfrend, otpravnik poslova ambasade Sjedinjenih Američkh Država u Budimpešti, učestvuje u antivladinim demonstracijama. „Pakujete se, i ne opravdavajte se time što ste redovni učesnik i raznih marševa za mir. Nama je ovde dosta terora vandalskih životinja” – pisao je fidesovac Žolt Bajer, upotrebljavajući i takve sintagme kao „sanduci gnoja” ili „podli brežnjevljevski pravdaši”. Sjedinjene države su uskratile ulazne vize nekolicini lica u službi mađarske vlade. Desničarski nedeljnik Heti valas saznaje da se i Brisel sprema da u narednom periodu preduzme ozbiljnije korake, a da će Evropska komisija pokrenuti postupak protiv Mađarske. I Evropskoj narodnjačkoj stranci ponestaje strpljenja. Vrlo je verovatno, dakle, da će uslediti nastavak ove priče.

Bojimo se zvezda!

Danas je televizija N1 počela da emituje svoj program. Nadam se da će imati gledljive informativne emisije. B92 već dugo vremena nije onaj stari B92. Iz čiste nostalgije jednom nedeljno pogledam neki od njegovih večernjih programa, najčešće, međutim, ne izdržim do kraja. Do sada su me u najboljem slučaju zanimale poneke emisije posvećene kulturi, zbivanjima u sferi kulture na javnom televizijskom servisu. Novinari s rubrike za kulturu većinom uspevaju da opstanu uspravne kičme, pretpostavljam da im to polazi za rukom jer se partijski komesari ne interesuju, ne mare mnogo za kulturu. Takve su u poslednje vreme prilike u elektronskim medijima, a slično je i na javnoj, kulturnoj i političkoj sceni na kojima vlada konformizam u punoj meri. Intelektualci se povlače u duhovne rezervate i umuju o pametnim stvarima, međutim, pri tom više ne podižu pogled ka zvezdanom nebu. Prisećam se, naime, jedne misli pesnika Mihalja Babiča: intelektualac je počinio izdaju kad ne ukazuje na zvezde. I to me nagoni na razmišljanje: zbog čega se sami zgražavamo sebe i svojih postupaka, zašto se grozimo vlastitog poziva? Kakav se to strah uselio u nas? Dok podsećamo na grčeve nekadašnjeg jednopartijskog sistema, u nama se ukorenila nekakva dobrovoljno prihvaćena zebnja, nekakva razjedajuća sumnja. Uzdržavanje, apstinencija od javnog diskursa pretvara se u posno razdoblje duha vremena, pretvara se u svojevrsna „mala vrata” kroz koja inteligencija još može da utekne. Bojimo se zvezda! Mogu slobodno da govorim, ali moje reči nemaju nikakvu težinu, niti bilo kakve posledice, zbog izgovorenih reči neće me poslati ni u kakav GULAG, u najgorem slučaju, pojaviće se batinaši slobodno, demokratski izabranih političkih elita, njihovi profesionalni propagandisti. Ako se ni to ne pokaže kao efikasno upozorenje da kušujem, da držim jezik za zubima, onda ću biti proglašen „tehnološkim viškom” i šutnut na ulicu. Ili će nahuškati na njega masovnu histeriju. Tu metodu je rado koristio i Milošević u čistkama 1992. godine, vodeći ipak računa o tome da sačuva privid demokratije. Privid je najvažniji. Dogurali smo dotle da danas više niko ne zagovara otvoreno antidemokratska načela, budući da je dvoličnost, očuvanje puke forme jedno od glavnih zahteva demokratskih pravila igre ovog doba. Dvadeseti vek je bio lukav, krajnje prepreden, diktatori su većinom dolazili na vlast putem slobodnih izbora ili na talasima euforičnih masa. Bespomoćne, dezorijentisane, sluđene mase čekale su diktatora, a kandidati za diktatora su osetili perverzne želje masa. Danas je, međutim, najbitniji privid. Iluzija demokratije kanališe reči na ničiju zemlju. „Patuljci smo i na ramenima nosimo čitavo nebo” – glasi jedan stih u pesmi Progonstvo Mihalja Babiča. A ko su prognanici? Oni koji nemaju nikakvu vlast, oni koji mogu da se nadaju samo u moć reči, uprkos tome što na nebu ne sijaju zvezde. Nema spasa, nema opravdanja, čak ni ako nas bude poklopilo kao noć crno nebo.

Posle demonstracija

Mađarska vlada, odnosno Fides, povukla je iz procedure predlog zakona o oporezivanju interneta. Nemačka i američka štampa piše o pobedi civila, ali svetski mediji i dalje zadržavaju uzdržani, kritički stav prema mađarskoj vladi. Moj peštanski izdavač me obaveštava da je izašao iz štampe treći tom mojih izabranih dela, zbirka eseja pod naslovom U četiri oka s Maraijem. Na naslovnoj strani nalaze se fotografije starog gradskog jezgra Novog Sada i Košica.

oktobar-novembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!