LASLO VEGEL: Duševni kriptogrami

04 Mar 2011

Progovaraju svedoci, tiho, kao za sebe, niko ih i ne sluša. Njihov monolog više i nije o mrtvima, već o višedecenijskoj tišini i strahu

Kultura masovnih grobnica

Vojvođanski Mađari su jedinstveni u zahtevu da se raščiste sve nejasnoće u vezi sa onim atrocitetima kojima je mađarski živalj bio izložen krajem 1944. i početkom 1945. godine. Ljudi različitih veroispovesti, različitih svetonazora i političkih uverenja se slažu u tome da Srbija mora i sa tim da se suoči. Dvadeseti vek je prepun tekovina koje se graniče sa čudom, ali istoričari ne smeću s uma da na ovo kratko, ali krvavo stoleće padaju i grozne senke. O jednoj takvoj senci, o „kulturi masovnih grobnica” govorio sam na jednoj konferenciji u Minhenu. Pokretanje ovog pitanja izazvalo je takvu zaprepašćenost, da je Andreas Brajntenštajn, urednik Noje Ciriher Cajtunga, svom izveštaju sa te konferencije dao baš takav naslov: „Kultura masovnih grobnica”. Zaprepašćenost je bila razumljiva, s obzirom na to da smo sve do sada govorili uglavnom o kulturi holokausta, dok je ovo potonje bilo potisnuto u drugi plan, verovatno zbog toga što su u njoj uzeli učešća i pobednici Drugog svetskog rata. Pre nekoliko meseci – nadam se, da sam dobro slutio – pisao sam o tome, da pitanje nemačkih i mađarskih masovnih grobnica u Vojvodini konačno i u Srbiji na ozbiljan način dospeva na dnevni red, utoliko pre, što i u Mađarskoj jačaju zahtevi da se raščisti pitanje „krvne osvete u Bačkoj”, da se poslužim pojmovnikom Tibora Čereša – koga smo, zar ne, sasvim zaboravili. Otud i optimistički ton kojim sam napisao pismo Julijani Teleki, koja je rasvetljavanju tog pitanja posvetila svoj život. Verovao sam da će političari ovoga puta uraditi svoj deo posla, i da će pitanje biti bar politički raščišćeno. Ali nije reč samo o političkoj odluci. Ova priča ima i svoju dimenziju koja je izvan političke sfere, i koju sam u jednom svom davnašnjem eseju, objavljenom u novosadskom Stavu (24. maja 1991.), nazvao kriptogramom duše: „Mati mi nabraja – pisao sam u tom nedeljniku koji je za vreme Miloševićevog režima ukinut – imena nedužnih žrtava iz naše ulice. Njihova imena niko neće zapamtiti. Progovaraju svedoci, tiho, kao za sebe, niko ih i ne sluša. Njihov monolog više i nije o mrtvima, već o višedecenijskoj tišini i strahu. Na relaciji Novi Sad-Srbobran preda mnom se iscrtava drama pustošenja kolektivnog sećanja. Možda se samo lelek horova grčkih drama može porediti sa ćutanjem bačvanskih Mađara. Skoro da je sad čak manje potresan i broj nedužnih žrtava od drame duge tišine. Da li je ona samo plod straha? Ili je mnogo više delovala želja da buduće generacije ne budu lišene nade, one genaracije koje su baš tada kročile u bajkoliki socrealistički svet. Srećem potom, igrom slučaja, i druge svedoke. Precizno, bestrasno nabrajaju imena nestalih. Sećaju se poslednje psovke mladog muža, i boje košulje u kojoj je nestao mladić s drugog kraja ulice. Ali većina govori o belim košuljama. Da li su znali da će biti ubijeni? Zašto? U čemu je bila njihova krivica, pitao sam. Odgovori su razložni, promišljeni. Ne mogu da budu osvetnici oni koji su tako dugo ćutali, jer ih već i to što su progovorili, pomiruje sa njima samima. Miri ih sa sobom, ali i sa drugima. Tada nisu sudili sudovi, nego strasti koje, dakako, nisu pravično odlučivale. I opravdani gnev može da bude zaslepljen, fanatičan. Verodostojnih dokumenata iz tih vremena jedva da je preostalo. Oni koji su sačuvani – biće nedovoljni da bi pravda bila zadovoljena. Ni danas nema odgovora. Političari se pozivaju na državne interese, na istorijsku nužnost, na uzročno-posledične povezanosti pojava, na osetljivost masa. Kažu da treba ćutati. Ali gde je odgovor? Svojim duhovnim očima već vidim kako će uspešni pisci već u skoroj budućnosti efektnim pričama pizivati prošlost, kao nekakvu egzotičnu, brutalnu balkansku istoriju. Predestinirane manjinske priče. Iscediće temu poput limuna i intenzivnim bojama predočiti spoljašnje slike smrti. Patnja vapi do neba. Ali unutrašnju prazninu ništa neće da ispuni, empatični razum ostaće nem. Tegli na grbači breme koje ne može da odbaci. Uobrazilja uzmiče na samom početku i ostaje nema. Ćuti i istorija. Ako pak tečno govori, ne govori istinu. Niko neće imati snage čak ni da promuca nešto. Šta onda preostaje? Čuvajmo te mucavo, dopola izgovorene reči, čuvajmo neizrecivo. Samo u moralno osetljivim zajednicama odzvanja novija verzija jedne misli: uvek, u svim okolnostima, treba stati na stranu slabijih, čak i ako nisu baš u svemu u pravu – i pri tom se ne sme gubiti iz vida da su sazdani iz istog onog blata od kojeg su sazdani i jači. To bih ja nazvao pokajanjem, ali o tome nema ni govora. Slabi su uvek prezreni i omraženi.” To sam napisao pre dvadeset godina. Od tada je obelodanjeno mnogo dokumenata. Više nego što sam mogao da se nadam. A nema sumnje da će se otkriti i nove brojke i činjenice. Mene, međutim, proganja prizor razbacanih belih košulja. Kriptogrami smrti. Lelek horova antičkih grčkih drama.

februar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!