LASLO VEGEL: Duh klike

26 Dec 2014

Atmosfera sveopšteg razočarenja i gneva

Spisak razloga za demonstracije

Nisam se slučajno, iz Novog Sada, teško razaznavao u budimpeštanskim zbivanjima, nije mi slučajno bilo teško da rasuđujem o opozicionim demonstracijama – jer već i jedna reč: opozicioni, samo delimično pokriva stvarnost. Preciznije će biti ako kažemo da se radi o antivladinim demonstracijama, u kontekstu tranzicionih promena. Ova pojava je sve češća u bivšim socijalističkim zemljama. Negde se masovnije izlazi na ulice, negde manje masovno, ali nije važan broj nezadovoljnika spremnih da izađu i na ulicu, nego atmosfera sveopšteg razočarenja. I ne samo razočarenja, nego i gneva! Nove generacije odbacuju ovakve promene, i sve glasnije obznanjuju da ih je tranziciona politička elita razočarala. Previše je korupcije, a premalo demokratije. Gospodstvujuća „nova klasa” već je poderala grlo neprestano uzvikujući nacionalističke parole, a pri tom se bezobrazno brzo obogatila. U Sjedinjenim Američkim Državama neophodan je naporan rad nekoliko generacija da bi porodica stekla neki značajniji imetak, kod nas je dovoljno da čovek ima dobrog drugara. Ili kuma. Život šiba sve nemilosrdnije, sve grublje, siromaštvo je sve dublje, sve veće. Svakovrsnoj zloupotrebi vlasti svedoci smo u svim porama života. Ogrezli smo već u nepotizmu, prevladava duh klike. Danas se te stvari više čak i ne prikrivaju. Kad sam pre trideset-četrdeset godina pisao o tome da nismo hteli takav socijalizam, moram danas reći i to, da nismo očekivali ovakav kapitalizam. Samo što sad više nemamo izbora. Ili kapitalizam, ili socijalizam! Pređašnji čeka radikalne reforme, a ovaj drugi čeka da se ponovo rodi. Političari vele da splet kapitalizma i socijalizma nije moguć, kako je pisac Šandor Marai predlagao za vreme svoje američke emigracije. Publicisti pišu o ekonomskoj krizi, po mom mišljenju reč je o nečemu mnogo ozbiljnijem. U tranzicionim zemljama prevladala je politička i kulturna kriza. Politička elita je izgubila kredibilitet, intelektualna elita je rasula svoje rečenice. One mađioničarske fore koje pokušava rečima da izvede, baš ništa ne znače.

Gubitak nevinosti

U budimpeštanskom, izrazito desno orijentisanom dnevnom listu Mađar Nemzet pojavio se članak koji podstiče na ozbiljna razmišljanja. „Fidesova vlada je svoju prvu grešku naprvila” – piše Atila Krištof – „kad nije upozorila stanovništvo zemlje da je njena totalna pobeda na izborima samo prilika, ali ne i garancija da problemi budu rešeni. Njena politika je i nadalje bila usredsređena na uništenje inače već trulog postkomunizma, kao da je brisanje prošlosti njena vizija budućnosti. Da li se u masovnoj partiji i u upečatljivim izbornim pobedama zaturila nevinost i svežina, privrženost istini i pravdi, zbog čega su ovu stranku mnogi iz dubine srca voleli, ja ne znam…” Nevinost, svežina, pa još i istina i pravda! Kad čujem ove i slične reči, pitam se pre svega zašto, i kako kvari politička funkcija nadarene i, kako se ranije činilo: karakterne intelektualce. Više puta sam u svom životu bio u prilici da vidim, sasvim izbliza, kako se kulturni, obrazovani čovek neupitno demokratskih nazora, stupivši u svet funkcionera, bez zazora, bez ikakvih prelaza, odriče svojih dojučerašnjih ideala. Video sam te neočekivane, pune zaokrete, video sam kako im se čak i rečnik preko noći promeni. Gradi ono što je još juče hteo da ruši. Čini to u početku mrzovoljno, kasnije kao čovek svestan svojih dužnosti. Najčešće nalazi sebi utehu u ubeđenju da bi bez njega bilo samo još gore, i ponekad je u tome donekle i u pravu. Mada je moguće i obrnuto. Njegov talenat se gasi, kritičari još, doduše, hvale njegova dela, ali čine to najčešće kao disciplinovani članovi stranke, ili naprosto iz straha, opreza. Svojevremeno je Ladislav Mnjačko u svom romanu Ukus vlasti odlično predočio dejstvo opijuma vlasti. I pomalo iznenađen konstatujem da nema ničeg novog pod ovim Suncem, istu situaciju imamo i u višestranačkom sistemu. Samo što pristalice (vernici) pokazuju više oduševljenja, i osećaju manju grižu savesti.

Iz donjeg rakursa

Dr Bernd Buš, generalni sekretar Nemačke akademije za jezik i poeziju, podseća me da će Akademija u svom časopisu objaviti redigovanu verziju mog izlaganja na beogradskoj konferenciji o Evropi. I, radeći ponovo na tekstu, pomišljam na Tomasa Mana koji je blagovremeno upozorio: „Evropo, pazi!” Ali, ne treba govoriti samo o evroskepticima, nego i o onima koji medeno-slatkim rečima govore o Evropi i o Evropskoj uniji. U svom romanu Neoplanta ili Obećana zemlja predočavam Novi Sad iz žablje perspektive, a u knjizi Priče iz donjih predela iz takve, donje perspektive pišem o Evropi. Dojadili su mi već otmeni i uzvišeni diskursi o evropskim vrednostima. Ne zanimaju me više! Neka moj Vergilije ostane kondukter jednog autobusa.

decembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!