LASLO VEGEL: Državni klovnovi

17 Apr 2018

O masovnoj predaji intelektualaca i generacijskoj izdaji

nedelja, 11. mart 2018.

S Anikom krećemo u posetu prijateljima, pozivamo taksi, jer do Kamenjara ne saobraćaju gradski autobusi. Taksista nam se usput pohvali da mu je to poslednji radni dan, dobio je mađarski pasoš i narednih dana odlazi u Slovačku, gde je našao posao u jednoj mađarskoj firmi, radiće kao vozač kamiona. Već je i izračunao da će moći da uštedi oko 1.500 evra mesečno. Zna i mađarski, dete je iz mešovitog braka, od majke je srećom ponešto naučio, ali ta osnovna znanja je usavršio i uspešno je prošao testove poznavanja mađarskog jezika. Popravljaju kolovoz, zato se i primičemo kući Vladimira Horovica nešto zaobilaznim putem, iz pravca Kamenjara 6. Nikad nisam bio u ovom delu novosadskih atara. Prolazimo pored niza velelepnih, luksuznih vila, ne mogu da se načudim ovom bogatstvu. Živeo sam neko vreme, pre nekoliko godina, nadomak luksuznih kvartova švajcarskih gradova, te švajcarske vile se ne mogu ni porediti s ovima. Pretpostavljam da su vile u Kamenjaru 5 i Kamenjaru 6 izgrađene u postkomunističkim vremenima. Novine ne pišu o njima, verovatno ove teme nisu preporučljive. U posetama, dakle, kod advokata Vladimira Horovica, u poslednje vreme se zapravo i iscrpljuje moj građanski „društveni život”. Među gostima nailazim i na filmskog reditelja Gorana Markovića. Razmenjujemo nekoliko reči, i u jednoj od svojih prvih rečenica obrazlaže da je Doktor Faustus Tomasa Mana jedan od najaktuelnijih evropskih romana. Kakva slučajnost! Na portalu litera.hu upravo jutros se pojavio moj tekst u kojem sam od reči do reči napisao sledeće: „I sad nastavljam da meditiram iznova čitajući Doktora Faustusa, najaktuelniji roman istočno-srednjoevropske svakidašnjice.” To što sam ponovo uzeo u ruke roman Tomasa Mana, podstakla me je masovna predaja inteligencije, njena pokornost, učinio sam to verovatno u pravi čas, kad mogu u punoj osami da čitam ovo remek-delo. Povede se potom reč o beogradskoj „šezdesetosmoj”, još se sećam jedne Markovićeve izjave u kojoj je značajni deo „šezdesetosmaša” nazvao kolaboracionistima, jer su se precizno uklopili u onaj sistem protiv kojeg su se kao mladi pubunili. Slično sam i ja razmišljao, o tome govori uostalom i moj roman Dupla ekspozicija: o generacijskoj izdaji. Po povratku kući odgledao sam na internetu Markovićev dokumentarac o Koči Popoviću (1908-1992). Marković je snimanje ovog dokumentarnog filma smatrao svojom „civilizacijskom obavezom”. Ko je bio, zapravo, Koča Popović? Umetnik, pesnik, general, cinik, komunistički državnik, genijalni vojskovođa, razmaženo gospodsko dete ili bonvivan? Bio je od svega pomalo, ali ni u čemu nije bio u potpunosti – kaže Goran Marković. Pre je naučio francuski, nego srpski, imao je već 13 godina kad je počeo da uči srpski. Ismejavao je komunističke dogme, ali je ujedno bio i potpredsednik SFRJ. Sećam se, 1961. godine, kad je popustio Brežnjevu, otišao je kod Tita i najavio svoju ostavku. Od tada je igrao tenis u Dubrovniku, pa potom ponovo tenis u Beogradu. Najsimpatičniji je teniser Koča Popović, time postaje i autentičan život jednog partizana. On nije posle 1945. postao partizan i ubeđeni komunista koji je 1989. okrenuo ćurak naopako, i postao borbeni antikomunista. Kad su se razbuktale nacionalističke strasti, 1991. godine je izjavio: „Jednonacionalna istina, bilo ko da je obznanjuje, ne može da bude istina, baš zato što je jednonacionalna”. Povremeno je odlazio u Pariz. Ištvan Erši mi je pričao, da su zajedno pijuckali vino u jednom skromnom pariskom hotelu. Erši nije znao s kim razgovara. Raspravljali su o nadrealizmu. Osećao se verovatno kao kod kuće u Parizu, gde je pred rat drugovao s Bretonom, u Španiji se borio protiv Franka a potom, već kao legendarni partizanski komandant, i protiv Hitlera, zatim je udario temelje ozbiljne, respektabilne jugoslovenske diplomatije. Do kraja je ostao prozapadni komunista.

utorak, 13. mart 2018.

Filskejt naređuje lepoj, mladoj Jevrejki da peva. Ona započinje litaniju Svih svetih. Lepota mlade Jevrejke, njen predivni glas opčinjavaju oficira Vermahta koji, kao u kakvom verskom zanosu, drhtavih ruku grabi revolver i nasumice puca u devojku koja pada na zemlju i zapomaže, na šta se on prene i zaurla. Streljati… Pobiti i hor, sve, urla kao van sebe, i prazni šaržer u devojku opruženu ne zemlji. Napolju počinje krvavi pir. Potresna scena iz romana Hajnriha Bela Gde si bio, Adame? Ne radi se više o ratu, već o ubistvu koje se batrga na rubu samoubistva.

četvrtak, 15. mart 2018.

Mađarski televizijski kanali čitav dan izveštavaju o „petnaestomartovskim” svečanostima. „Naravno da ćemo posle izbora uzeti zadovoljštinu, i moralnu, i političku, i pravnu”, isticao je u svom govoru predsednik vlade, Viktor Orban. Upozorio je naciju, ako ne bude glasala za Fides, migranti će okupirati zemlju. Opozicija je ovo shvatila kao pretnju. Kasno uveče demonstracije đaka i studenata protiv vlade. Sećam se da je nekad i Viktor Orban bio ovakav, nadasve simpatičan student – demonstrant.

petak, 16. mart, 2018.

S Anikom kod lekara. Potom kafa u obližnjem kafeu Piaff, zatim kratak odmor i polazim u Penčevo, gde o mom romanu Balakanska lepotica ili Šlemilovo kopile govore Vladislava Gordić Petković i Aleksandra Bosnić Đurić. Dobijam i ja reč, govorim uglavnom o kraju romana, o pojavi naše nove oligarhije u maskirnim uniformama, o našem malom, krvavom kapitalizmu. Promocija romana organizovana je u gradskoj biblioteci, impozantno je to zdanje, izgrađeno u vreme kad je Pančevo bilo jedna od pet najbogatijih gradova tadašnje Jugoslavije, obaveštavaju me domaćini. Danas su u ovom gradu još prepoznatljive tradicija Monarhije, ali se ipak računa kao predgrađe Beograda i trpi, dakako, od ove dvojnosti. Promiče kišica, posle zvaničnog dela večeri još neko vreme razgovavram s okupljenima. Nailazim uglavnom na loše raspoloženje, na apatiju, i u Pančevu – kao i svuda.

subota, 17. mart 2018.

Šta se to oko mene dešava? Kosa nam može da bude seda, ili kao vrana crna, skoro da je svejedno, ali to nije bitno, naša javna duhovnost je starmala. Sve je oko mene postalo nepodnošljivo regulisano. Scenom dominira japi-književnost. Nema ni traga onoj boemiji koja bi sablažnjavala establišment, nestale su jeretičke misli, nedostaju zaprepašćujuće misli. Mnogi misle da je dovoljno ispiti u nekom kafeu nekoliko piva, ili vinjaka, i potom bezbrižno izglancati misli. Ne mislim na one, takozvane književne boeme. Mislim da bi jedan Žari (njegov komad Kralj Ibi, jedan kritičar sa desnice nameravao je da sahrani ovom rečenicom: „Nadam se da više nećemo čuti ništa o klovnovskoj lakrdiji gospodina Alfreda Žarija”) poludeo u ovom našem, partijskim ogradama nakićenom svetu. Samo nam još partijske uniforme fale, ali one neće biti uvedene, verovatno zato što bi troškovi bili previsoki. Mnogi, naime, menjaju partije kao što menjaju odela. Nedostaje kreativno sablažnjavanje, nemir i uznemiravanje, radoznalost, fantazija. Više nema ni ideja, ni ideala, imamo samo male lobije, rodbinske i kumovske veze. Čak i najbolji žele već samo da prežive, kao da im je poznata misao Tomasa Mana: pravi heroj je onaj ko preživi. I kad zapisujem ovu rečenicu, mogu da pomislim i na Hajnriha Bela (klovna iz Kelna – bilo je kritičara koji su ga tako zvali), na njegov roman Stavovi jednog klovna. Nadarenost Hansa Šnira, rođenog u bogatoj građanskoj porodici, samleli su dvolični društveni odnosi, nemačko licemerstvo, jer ne pristaje na ugodno, blaženo kompromiserstvo, ostaje stoga izvan nemačkog umetničkog sveta, on i hoće da ostane izvan njega, pa je seo na stepenice ulaza železničke stanice u Bonu, skinuo šešir, položio ga je ispred sebe i počeo da peva. Posle nekog vremena pala je u šešir kovanica od deset pfeniga, a on je nastavio da peva. Takva ga je sudbina snašla, jer nije hteo da bude perspektivni državni klovn.

Preveo: Arpad Vicko
(Autonomija / foto: MCV)

 

Podelite ovu stranicu!