LASLO VEGEL: Dokle smo dogurali?

15 Jul 2010

Dok institucije visoke kulture tavore, razni orkestri po raznim letnjim priredbama – a često pod geslom čuvanja identiteta (etničkog, naravno) – kupe novce

„Preventivna revolucija” – „preventivna amnezija”

Prelistavam novu knjigu Srđe Popovića koja se ovih dana pojavila u izdanju Peščanika i u kojoj su sabrane beleške ovog autora nastale posle 2000. godine. Naslov: One gorke suze posle. Opora knjiga o gubitku nada posle petooktobarskih promena, knjiga koja upozorava na to da nismo ništa naučili iz opominjujućih primera devedesetih godina. Popović spada među one malobrojne pravnike koji se nisu prodali vlastima – nije rasprodavao svoja stručna znanja. To nije malo, naročito danas, kad je mnogo onih koji, kao „nezavisni”, švrljaju, ili se šepure u „ozračju” vlasti, kad u svakom grmu leži po jedan pravnički obrazovani političar, savetnik-analitičar, gladan univerzitetske katedre. Popovićeva knjiga otkriva mnoge stvari, pa i to, na primer, da je i imenovanje rata kojim je razbijena nekadašnja Jugoslavija – sporno. U početku je, naime, međunarodna štampa pisala o građanskom ratu, pa su tu kvalifikaciju preuzeli i zapadnoevropski političari. Uvažavam ovu terminologiju, jer je u početku baš tako i izgledalo, ali potom se postepeno pokazalo da je taj višegodišnji rat imao, doduše, mnoga obeležja građanskog rata, ali da je ujedno bio i etnički rat. Srđa Popović je svojom britkom pravničkom logikom, raščistio i ovaj terminološki haos. On smatra da se Srbija, ustavom donetim 28. septembra 1990. godine, izdvojila iz jugoslovenske federacija i postala nezavisna država. Od tog momenta, pak, moguće je govoriti samo o međudržavnim ratovima, a ne o građanskom ratu; što će reći da je Srbija, bez sumnje, napala susedne zemlje. Prema slovu tog ustava, naime, Srbija je savezne zakone smatrala obavezujućima samo ako oni nisu u suprotnosti s njenim interesima. U članu 72. tog ustava nedvosmisleno piše da je Srbija suverena i nezavisna država koja je prisvojila ingerencije koje su, inače, u nadležnosti federacije. Istina, u ustavu figurira i Jugoslavija – ali kako može da bude jedna suverena i nezavisna država podređena jednoj drugoj suverenoj i nezavisnoj državi? Ove teze Srđe Popovića u vreme njihovog publikovanja izazvale su oštre polemike koje su se, međutim, ubrzo utišale, i danas se više niko i ne obazire na njih. Iako su one veoma važan momenat u sklopu prosuđivanja jugoslovenskih događaja, s obzirom na to da je dotični srpski ustav donet bezmalo godinu dana pre akta hrvatskog, odnosno slovenačkog izdvajanja. Nije ni čudno da se jula 1991. godine, u takozvanom jugoslovenskom predsedništvu, posle donošenja hrvatskog ustava, Stjepan Mesić branio time da je Hrvatska naprosto preslikala srpski ustavni model. Hrvatska je, dakle, samo sledila Srbiju u izlasku iz federacije. U ovoj knjizi Srđa Popović pokušava da raščisti, osim okolnosti raspada bivše Jugoslavije, i pitanje Kosova, a i da osvetli političku pozadinu ubistva premijera Đinđića, koja je i do danas pod velom tajnosti. Popović – mada visoko ceni politiku koju je vodio pokojni Đinđić – osporava do sada poznatu doktrinu oktobarskih promena. Prema njegovom mišljenju, Miloševića nije oborio narod, niti su to učinili opozicioni političari, već srpski tajkuni, tajna policija i vojska. Sve ove snage su se iskreno plašile da će vladajuće nezadovoljstvo u zemlji kulminirati narodnim ustankom koji će sa scene počistiti Miloševića, ali i njih. Zato su i došli do zaključka da je neophodno razmišljati o preventivnim merama. Opredelili su se za „revoluciju” procenivši da vlast treba prepustiti opoziciji. Sa tim se našao suočen, zapravo, Zoran Đinđić. A odgovor nije izostao. Usledio je takozvani štrajk „crvenih beretki” koji Srđa Popović kvalifikuje kao oružanu pobunu. Đinđićeva vlada nije imala ni minimalne šanse da skrši pobunu, pošto je tadašnji predsednik Jugoslavije, Vojislav Koštunica, kao komandant oružanih snaga, stao na stranu pobunjenika, usled čega je Đinđić bio prinuđen da uđe i niz kompromisa. Posle oružane pobune „crvenih beretki” usledilo je ubistvo premijera. Prema tome, nije reč o ordinarnom obračunu mafijaša, nego o političkom ubistvu čiji koreni sežu u devedesete godine. Devedesete, dakle, i dalje važe kao svojevrsni gnojni čir naše bliže istorije. Koliko je u svemu tome Srđa Popović u pravu, pokazuje se baš ovih dana u dnevnim i nedeljnim listovima koji objavljuju nove i nove detalje političke pozadine Đinđićevog ubistva. Da li ćemo na ta pitanja dobiti verodostojne odgovore, ili ne, za sada je teško reći. Ali, nezavisno od svega toga, sve više se pokazuje da su aktuelne afere većinom vezane za devedesete, što znači da sve do sada ta relativno bliska prošlost nije razjašnjena, stalno se vraća, meša se u naše živote, štaviše, utiče i na našu budućnost. Posle 2000. godine mnogi su se zavaravali da ne treba da se bavimo prošlošću, da treba gledati samo napred, da je vera u budućnost najvažnija. Posle deset godina je definitivno jasno, da je to nemoguće. „Preventivna revolucija” se ne može zaobići „preventivnom amnezijom”.

Aparthejd ili orgije?

Mediji na srpskom jeziku su (takođe) prepune vesti po kojima jedna u Mađarskoj registrovana nevladina organizacija, priprema u Kanjiži mađarsko-fašističke orgije, jer će – prema njihovim saznanjima, na tom muzičkom festivalu da nastupe neonacistički i skinhed-ansambli iz susedne Mađarske. Protestuje novosadska Antifašistička akcija (AFANS) – civilna organizacija koja je do sada energično ustajala protiv svih manifestacija srpskih neonacista – a protestovala je i Liga socijaldemokrata Vojvodine i Srpski pokret obnove. Kanjiški organizatori objavljuju demantije, tvrdeći da su za koncert dobili sve dozvole nadležnih organa. Jedan od organizatora je za list Mađar So izjavio sledeće: „Polako ćemo dogurati do toga da će nam se zameriti i to što govorimo mađarski. Ako je ikome stalo da u Srbiji imamo stvarnu demokratiju, treba što pre ukinuti sistem koji je ovde na sceni i koji ima obeležja aparthejda”. S jedne strane imamo kvalifikaciju izraženu u sintagmi „fašističke orgije”, a na drugoj kvalifikativ potpune obespravljenosti, „sistem aparthejda”. Mogao bi neko da kaže da su to beznačajne sitnice. Rekao bih to i ja, kad bi ovakve stvari funkcionisale kao na zapadu, gde su slične manifestacije komercijalnog karaktera, menadžeri organizuju, orkestri sviraju, publika kupuje ulaznice, a vlasti intervenišu čim se ustanovi kršenje bilo kakvog zakona, a nezavisno sudstvo sudi i – ako se krivica dokaže – organizatori mogu biti osuđeni ne samo na pozamašne novčane kazne, nego mogu lako da zaglave i u zatvoru. Pod ovim našim podnebljem, pak, ovakve muzičko-zabavne manifestacije priređuju se novcem koji u krajnjoj liniji potiče iz budžeta, i zbog toga su one skoro neizbežno politički obojene. I dok institucije visoke kulture tavore, razni orkestri po raznim letnjim priredbama – a često pod geslom čuvanja identiteta (etničkog, naravno) – kupe novce. Zvanično niko nije potvrdio da se kanjiški koncert finansira novcem iz javnih fondova, u ovom slučaju to i nije najvažnije. Bitno je da će pored sportskih stadiona i razni orkestri biti pioniri političkog hladnog rata. Suština je u tome, drugim rečima, da se gomilaju ideološki olujni oblaci. Policijske intervencije, zabrane, napetosti. Gde su te znamenite letnje škole i kupovi tolerancije? Možda će afera biti zataškana, kao obično, ali je sigurno da će ona ostati u sećanju javnosti. Na jednoj strani će se sećati „fašističke orgije”, a na drugoj „aparthejda”. Treba još imati u vidu da su protiv održavanja ovog koncerta protestovale dve većinske stranke koje su inače u koaliciji sa Savezom vojvođanskih Mađara. Jedna je nacionalnog karaktera, a druge se deklariše kao građanska. Manjinske stranke pak ćute, izuzev Pokreta mađarske nade, koji je proterivanje članova jednog mađarskog orkestra iz Srbije okvalifikovao kao „incident međunarodnih razmera”. Možda bi mogao da se oglasi i odbor za kulturu Nacionalnog saveta Mađara (u njegovom članstvu je zastupljen i jedan predstavnik Pokreta mađarske nade), i mogao bi svojim meritornim i stručnim stavom da izađe pred većinsku javnost. I trebalo bi da to učini blagovremeno, jer koncerta će biti, orkestri će nagrnuti, marketing će da sa razmahne, ljudi će verovati i sumnjati, a konflikti se umnožavati…

jul 2010.
(Preveo Arpad Vicko
)

Podelite ovu stranicu!