LASLO VEGEL: Dokle smo dogurali?

15 Jul 2010

Dok institucije visoke kulture tavore, razni orkestri po raznim letnjim priredbama – a često pod geslom čuvanja identiteta (etničkog, naravno) – kupe novce

„Preventivna revolucija” – „preventivna amnezija”

Prelistavam novu knjigu Sr?e Popovi?a koja se ovih dana pojavila u izdanju Peš?anika i u kojoj su sabrane beleške ovog autora nastale posle 2000. godine. Naslov: One gorke suze posle. Opora knjiga o gubitku nada posle petooktobarskih promena, knjiga koja upozorava na to da nismo ništa nau?ili iz opominjuju?ih primera devedesetih godina. Popovi? spada me?u one malobrojne pravnike koji se nisu prodali vlastima – nije rasprodavao svoja stru?na znanja. To nije malo, naro?ito danas, kad je mnogo onih koji, kao „nezavisni”, švrljaju, ili se šepure u „ozra?ju” vlasti, kad u svakom grmu leži po jedan pravni?ki obrazovani politi?ar, savetnik-analiti?ar, gladan univerzitetske katedre. Popovi?eva knjiga otkriva mnoge stvari, pa i to, na primer, da je i imenovanje rata kojim je razbijena nekadašnja Jugoslavija – sporno. U po?etku je, naime, me?unarodna štampa pisala o gra?anskom ratu, pa su tu kvalifikaciju preuzeli i zapadnoevropski politi?ari. Uvažavam ovu terminologiju, jer je u po?etku baš tako i izgledalo, ali potom se postepeno pokazalo da je taj višegodišnji rat imao, doduše, mnoga obeležja gra?anskog rata, ali da je ujedno bio i etni?ki rat. Sr?a Popovi? je svojom britkom pravni?kom logikom, raš?istio i ovaj terminološki haos. On smatra da se Srbija, ustavom donetim 28. septembra 1990. godine, izdvojila iz jugoslovenske federacija i postala nezavisna država. Od tog momenta, pak, mogu?e je govoriti samo o me?udržavnim ratovima, a ne o gra?anskom ratu; što ?e re?i da je Srbija, bez sumnje, napala susedne zemlje. Prema slovu tog ustava, naime, Srbija je savezne zakone smatrala obavezuju?ima samo ako oni nisu u suprotnosti s njenim interesima. U ?lanu 72. tog ustava nedvosmisleno piše da je Srbija suverena i nezavisna država koja je prisvojila ingerencije koje su, ina?e, u nadležnosti federacije. Istina, u ustavu figurira i Jugoslavija – ali kako može da bude jedna suverena i nezavisna država podre?ena jednoj drugoj suverenoj i nezavisnoj državi? Ove teze Sr?e Popovi?a u vreme njihovog publikovanja izazvale su oštre polemike koje su se, me?utim, ubrzo utišale, i danas se više niko i ne obazire na njih. Iako su one veoma važan momenat u sklopu prosu?ivanja jugoslovenskih doga?aja, s obzirom na to da je doti?ni srpski ustav donet bezmalo godinu dana pre akta hrvatskog, odnosno slovena?kog izdvajanja. Nije ni ?udno da se jula 1991. godine, u takozvanom jugoslovenskom predsedništvu, posle donošenja hrvatskog ustava, Stjepan Mesi? branio time da je Hrvatska naprosto preslikala srpski ustavni model. Hrvatska je, dakle, samo sledila Srbiju u izlasku iz federacije. U ovoj knjizi Sr?a Popovi? pokušava da raš?isti, osim okolnosti raspada bivše Jugoslavije, i pitanje Kosova, a i da osvetli politi?ku pozadinu ubistva premijera ?in?i?a, koja je i do danas pod velom tajnosti. Popovi? – mada visoko ceni politiku koju je vodio pokojni ?in?i? – osporava do sada poznatu doktrinu oktobarskih promena. Prema njegovom mišljenju, Miloševi?a nije oborio narod, niti su to u?inili opozicioni politi?ari, ve? srpski tajkuni, tajna policija i vojska. Sve ove snage su se iskreno plašile da ?e vladaju?e nezadovoljstvo u zemlji kulminirati narodnim ustankom koji ?e sa scene po?istiti Miloševi?a, ali i njih. Zato su i došli do zaklju?ka da je neophodno razmišljati o preventivnim merama. Opredelili su se za „revoluciju” procenivši da vlast treba prepustiti opoziciji. Sa tim se našao suo?en, zapravo, Zoran ?in?i?. A odgovor nije izostao. Usledio je takozvani štrajk „crvenih beretki” koji Sr?a Popovi? kvalifikuje kao oružanu pobunu. ?in?i?eva vlada nije imala ni minimalne šanse da skrši pobunu, pošto je tadašnji predsednik Jugoslavije, Vojislav Koštunica, kao komandant oružanih snaga, stao na stranu pobunjenika, usled ?ega je ?in?i? bio prinu?en da u?e i niz kompromisa. Posle oružane pobune „crvenih beretki” usledilo je ubistvo premijera. Prema tome, nije re? o ordinarnom obra?unu mafijaša, nego o politi?kom ubistvu ?iji koreni sežu u devedesete godine. Devedesete, dakle, i dalje važe kao svojevrsni gnojni ?ir naše bliže istorije. Koliko je u svemu tome Sr?a Popovi? u pravu, pokazuje se baš ovih dana u dnevnim i nedeljnim listovima koji objavljuju nove i nove detalje politi?ke pozadine ?in?i?evog ubistva. Da li ?emo na ta pitanja dobiti verodostojne odgovore, ili ne, za sada je teško re?i. Ali, nezavisno od svega toga, sve više se pokazuje da su aktuelne afere ve?inom vezane za devedesete, što zna?i da sve do sada ta relativno bliska prošlost nije razjašnjena, stalno se vra?a, meša se u naše živote, štaviše, uti?e i na našu budu?nost. Posle 2000. godine mnogi su se zavaravali da ne treba da se bavimo prošloš?u, da treba gledati samo napred, da je vera u budu?nost najvažnija. Posle deset godina je definitivno jasno, da je to nemogu?e. „Preventivna revolucija” se ne može zaobi?i „preventivnom amnezijom”.

Aparthejd ili orgije?

Mediji na srpskom jeziku su (tako?e) prepune vesti po kojima jedna u Ma?arskoj registrovana nevladina organizacija, priprema u Kanjiži ma?arsko-fašisti?ke orgije, jer ?e – prema njihovim saznanjima, na tom muzi?kom festivalu da nastupe neonacisti?ki i skinhed-ansambli iz susedne Ma?arske. Protestuje novosadska Antifašisti?ka akcija (AFANS) – civilna organizacija koja je do sada energi?no ustajala protiv svih manifestacija srpskih neonacista – a protestovala je i Liga socijaldemokrata Vojvodine i Srpski pokret obnove. Kanjiški organizatori objavljuju demantije, tvrde?i da su za koncert dobili sve dozvole nadležnih organa. Jedan od organizatora je za list Ma?ar So izjavio slede?e: „Polako ?emo dogurati do toga da ?e nam se zameriti i to što govorimo ma?arski. Ako je ikome stalo da u Srbiji imamo stvarnu demokratiju, treba što pre ukinuti sistem koji je ovde na sceni i koji ima obeležja aparthejda”. S jedne strane imamo kvalifikaciju izraženu u sintagmi „fašisti?ke orgije”, a na drugoj kvalifikativ potpune obespravljenosti, „sistem aparthejda”. Mogao bi neko da kaže da su to bezna?ajne sitnice. Rekao bih to i ja, kad bi ovakve stvari funkcionisale kao na zapadu, gde su sli?ne manifestacije komercijalnog karaktera, menadžeri organizuju, orkestri sviraju, publika kupuje ulaznice, a vlasti intervenišu ?im se ustanovi kršenje bilo kakvog zakona, a nezavisno sudstvo sudi i – ako se krivica dokaže – organizatori mogu biti osu?eni ne samo na pozamašne nov?ane kazne, nego mogu lako da zaglave i u zatvoru. Pod ovim našim podnebljem, pak, ovakve muzi?ko-zabavne manifestacije prire?uju se novcem koji u krajnjoj liniji poti?e iz budžeta, i zbog toga su one skoro neizbežno politi?ki obojene. I dok institucije visoke kulture tavore, razni orkestri po raznim letnjim priredbama – a ?esto pod geslom ?uvanja identiteta (etni?kog, naravno) – kupe novce. Zvani?no niko nije potvrdio da se kanjiški koncert finansira novcem iz javnih fondova, u ovom slu?aju to i nije najvažnije. Bitno je da ?e pored sportskih stadiona i razni orkestri biti pioniri politi?kog hladnog rata. Suština je u tome, drugim re?ima, da se gomilaju ideološki olujni oblaci. Policijske intervencije, zabrane, napetosti. Gde su te znamenite letnje škole i kupovi tolerancije? Možda ?e afera biti zataškana, kao obi?no, ali je sigurno da ?e ona ostati u se?anju javnosti. Na jednoj strani ?e se se?ati „fašisti?ke orgije”, a na drugoj „aparthejda”. Treba još imati u vidu da su protiv održavanja ovog koncerta protestovale dve ve?inske stranke koje su ina?e u koaliciji sa Savezom vojvo?anskih Ma?ara. Jedna je nacionalnog karaktera, a druge se deklariše kao gra?anska. Manjinske stranke pak ?ute, izuzev Pokreta ma?arske nade, koji je proterivanje ?lanova jednog ma?arskog orkestra iz Srbije okvalifikovao kao „incident me?unarodnih razmera”. Možda bi mogao da se oglasi i odbor za kulturu Nacionalnog saveta Ma?ara (u njegovom ?lanstvu je zastupljen i jedan predstavnik Pokreta ma?arske nade), i mogao bi svojim meritornim i stru?nim stavom da iza?e pred ve?insku javnost. I trebalo bi da to u?ini blagovremeno, jer koncerta ?e biti, orkestri ?e nagrnuti, marketing ?e da sa razmahne, ljudi ?e verovati i sumnjati, a konflikti se umnožavati…

jul 2010.
(Preveo Arpad Vicko
)

Podelite ovu stranicu!