LASLO VEGEL: Doba straha

11 Jan 2015

Devedesete – ćutanje i stid

Potraga za izgubljenom prošlošću

Razgovaram sa mladim rediteljem Milanom Neškovićem uoči premijere predstave Šoferi. Od kako sam obavešten da se ova moja drama priprema u niškom Narodnom pozorištu, bio sam veoma radoznao kako je ovaj moj komad dospeo u njegove ruke. Nešković je ispričao da je najpre od zagrebačkog fimskog režisera Rajka Grlića i od skopskog dramskog pisca Gorana Stefanovskog čuo za njega, a da mu je tekst naposletku dobavila beogradska dramaturškinja Molina Udovički, dodavši da je komad danas naročito aktuelan. Vozači visokih funkcionera simbolizuju na najbolji način svet obespravljenih, a obespravljenost je danas nadasve aktuelna. To me je podsetilo na reči niškog taksiste. Pre trideset godina, moj gospodine, u Nišu je u industriji bilo zaposleno 50 hiljada radnika, danas ih nema više od deset hiljada. Ogromna je među njima i egzistencijalna neizvesnost, jer niko ne zna kad će kome biti uručen otkaz. Šoferi su drama agresivnosti, one koja proističe iz straha – kaže mladi reditelj, rođen 1985. godine – dakle, imao je deset godina za vreme bosanskih ratova, a NATO bombardovanje je doživeo kao četrnaestogodišnjak. Imao je petnaest kad je Milošević pao. Ne primećujem prvi put da mlada generacija počinje da otkriva prošlost. Na taj način želi da tumači vlastitu dramu. To je, dakako, bolje, jer posle 1968. godine sve je učinjeno da mladi što pre zaborave „šezdesetosmu”. Partijski komesari su nastojali da stvore jedan savršeno apolitični svet. Stupili smo u takva vremena u kojima bi i jedan Flober bio optužen da preterano mnogo politizira. A kako mu ne bi bilo zamereno kad je pisao o tome kako ministri varaju, kradu i lažu. Povrh svega svakog je apostrofirao imenom i prezimenom. Pitam se, šta bi se desilo u javnom životu vojvođanske mađarske zajednice kad bi neko napisao roman kakav je Sentimentalno vaspitanje? Nije od sporednog značaja ni to, a često čujem to od mladih, da njihovi očevi radije pričaju o prošlosti, o titovskom vremenima, kad je život bio bolji. O devedesetim jedva da sastave dve reči, ponavljaju uglavom neka opšta mesta, ali o sebi, o tome gde su bili, šta su radili, šta su osećali, ne govore baš ništa. Kao da se stide svoje prošlosti, čak i oni koji za to nemaju nikakvog razloga. Ili se stide svog tadašnjeg ćutanja? Da li obični građani treba da se stide bilo čega? Ne mogu da budem idealista, ne mogu očekivati da nam na vrata pokuca vreme kolektivnog stida. Ali, šta sa onima koji su u to vreme bili na važnim funkcijama? S onima koji su sedeli u ministarskim foteljama ili u poslaničkim klupama? Ne mislim na krivce, već na one koji nisu bili ni u kakvom „zločinačkom udruženju”, ali su na neki način ipak bili deo sistema? Da budem sasvim precizan, mislim na „poštene kolaborante”. Pitam se, kako se oni osećaju?

Doba straha

Sat pre početka predstave radnici komunalnog preduzeća razbijaju i odvoze led kojim je trg ispred pozorišta bio danima okovan. Direktor pozorišta je digao telefon i okrenuo broj. Mora da je pogodio pravi broj, jer je okolina pozorišta začas očišćena od leda i snega.

U prvom delu predstave više je humornih glumačkih gestova nego što sam očekivao, ali u drugom delu do izražaja dolazi moralni relativizam, kojeg ima u tekstu drame, ali na niškoj sceni je energičnije akcentovan. Može i ovako, i onako, pa i još drugačije. Na pozornici likovi pomeraju stolice na ovu ili onu stranu, onako kako menjaju svoja mišljenja. Svi se boje, svakog je strah. Ne plaše se ideoloških represija, niti od tajne policije, nego od mogućnosti da se sutra nađu na ulici. Ne plaše se premijera, nego od provincijskih glavešina, lokalnih moćnika kojima su prepušteni na milost i nemilost. Strah je već toliko velik da više nije sramota biti prevrtljivac, nikoga nije sramota da čas posla pretrči na drugu stranu. Razmišljam posle predstave, zašto je strah postao središnji doživljaj? Ne svedoči o tome samo ova predstava, nego i svakodnevni život. Od više ljudi sam već čuo da se ne usuđuje da na fejsbuku lajkuje neki iole kritičniji tekst, jer se boji da će mu se to na neki način osvetiti. Čuo sam posle da su neki ostali bez posla jer su lajkovali nešto što nije bilo po gazdinom ukusu. Neki mladi ljudi mi se poveravaju da ne odlaze na sve književne večeri, jer bi im šefovi to zamerili, smatrajući da je pisac „nezgodan tip”. A na neke, opet, odlaze i ako im nije do toga stalo, ali znaju da to od njih šef očekuje. U redu, pitam, da li to znači da neko propisuje šta se sme, a šta se ne sme? Ma ne, kažu, ali svi znaju šta jeste, a šta nije prikladno. Možda na tim principima funkcioniše i naša cenzura. Izvolite, moliću lepo, nisu potrebna ni uputstva…

Optimizam ministra Rasima Ljajića

Posle dugog putovanja zurim kod kuće u televizor. Juče je Rasim Ljajić umirio građane – ne treba očekivati nikakva poskupljenja. Danas, međutim, čujem na televizijskom dnevniku koji će artikli poskupeti već od prvog radnog dana Nove godine. Šta će biti u februaru? A tek u martu? Ministri, članovi vlade, predstavnici vladajuće koalicije i dalje su optimisti. Na dobrom smo putu – ponavljaju. Ko je to prvo lice množine, a na dobrom putu? Jedino se ne zna kuda taj put vodi.

Na graničnoj liniji

Mislim da sam najbliži bio istini u tranucima kad sam, sav prestravljen, ugledao pompeznu granicu – zablude.

U ilegali

ATV emituje snimak mog razgovora sa Tamašom Ungvarijem o mojoj knjizi U četiri oka sa Maraijem. Posle emisije zove me telefonom prijatelj iz Novog Sada i pita, pomalo ljutito, u kakvoj sam to ja ilegali? Kaže da je u jednim beogradskim novinama pročitao da su u Nišu prikazali moju dramu Šoferi. Gledajući jednu budimpeštansku televiziju saznaje da sam objavio novu knjigu. A čuo je i to da je moj roman Neoplanta ili Obećana zemlja objavljen već i na srpskom. I uspeo je i da ga nabavi, namerava da ga pokloni jednom svom srpskom saradniku, rekao je zlobno. Da, tako je – prema uverenju vojvođanske mađarske štampe – rekao sam – vest je svetinja, zato je i treba držati u tajnosti.

Čekajući politbiro

Sredinom prošle godine razgovarao sam s jednim valjanim, dobronamernim urednikom o mogućnosti publikovanja mojih dnevničkih zapisa. Razgovaraćemo o tome iduće godine. To je rekao i pretprošle godine. Ništa se ne menja. Novosadski kafei su isto tako bučni kao prošle godine. I komesari su isti, kao oni od pre pedeset godina. Prisećam se starih komesarskih priča. Sedi za masivnim pisaćim stolom i prima stranke koje dolaze tražeći neku dozvolu ili savet. Komesar ih gleda ravnodušno, tupo. Prezire ove ulizice, i pita se, zašto dotični ne odlučuju sami, svojom glavom? Tada bi bar on bio u prilici da kažnjava važne likove. Ovako mu ne preostaje ništa drugo nego da ukori, da izriba kojekakve pisce i bezvezne umetnike. Beskonačno dosadna uloga. Sanjari o tome da će se ovi laskavci, ti podrepaši, možda, jednom – pobuniti.

decembar 2014 – januar 2015
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!