LASLO VEGEL: Dendiji divljeg kapitalizma

15 Sep 2012

Jogurt-revolucionari posle kozmetičkog tretmana

Evropo, pripazi!

Gabor Bodiš se na sajtu naplo.org prise?a onih vremena kad smo, pre nekih dvadeset pet godina, u centru Novog Sada, u Zmaj Jovinoj ulici, s prozora na prvom spratu znamenitog zdanja pod brojem ?etiri, svakodnevno protestovali u „televizijskoj” emisiji pod nazivom Prozor protiv medijskog monopola jogurt-revolucionara. Nije bila re?, naravno, ni o kakvoj televiziji, mi smo naprosto sa prozora kancelarije Nezavisnog društva novinara Vojvodine govorili ono što nam je bilo na umu. Bili su to ve? prohladni, pozni septembarski dani, ali, uprkos tome, sveke ve?eri su se pod prozorom u Zmaj Jovinoj okupljali gra?ani i slušali živi „televizijski dnevnik”. Pre nekoliko godina pojavila se i spomen knjiga o prvim oblicima otpora novosadskih intelektualaca, me?utim, vladaju?a javnost je tu knjigu jedva i primetila. A danas ve? nije ni poželjno znati – ne dolikuje – bilo šta o njoj. Eto kako se vremena brzo menjaju! Ponavljaju se, i menjaju se. Danas nismo svedoci samo jednostavno mehani?kog povratka devedesetih. Krajem osamdesetih godina, elita „suicidnog socijalizma” bespomo?no je ?ekala presudu kojoj se veliki deo te elite histeri?no prilagodio. To su bili nacionalisti?ko-populisti?ki pokreti koji su menjali i društveni i politi?ki sistem. Jogurt-revolucionari su grubo provalili u život, ni malo nisu respektovali demokratska pravila igre. Danas je sve druga?ije, i oni su u me?uvremeno redovno odlazili kod kozmeti?ara. Ovi današnji se više na ga?aju jogurtom nego opušteno pijuckaju šampanjac: oni su sada dendiji divljeg kapitalizma. I ne zaklapaju usta ponavljaju?i da služe samo naciji. Šampanjac, doduše, može da bude internacionalan, ali retorika mora da bude nacionalna. Lideri stranaka na gradskom nivou, o kojima govori Bodiš, u me?uvremenu su stekli demokratsku legitimaciju, njih su imenovala tela izabrana na slobodnim izborima, zapošljavaju nešto obrazovanije i mla?e savetnike, me?utim, ona stara bahatost, to atavisti?ko grubijanstvo se uporno drži. Demokratski realizovana isklju?ivost ostaje ona stara. Onaj ko druga?ije razmišlja, izlaže se rizicima i poniženjima, isto kao za vreme jogurt-revolucije. U me?uvremenu se promenio i kontekst. Socijalizam je lipsao, divlji kapitalizam buja. Nacionalni borci ulažu u nekretnine, grade grandiozne vile, bezo?no uve?avaju svoj kapital i stvaraju uslove za dugotrajnu vladavinu. Ni situacija u kojoj se Srbija nalazi, nije ona stara. Po?etkom devedesetih godina srpski nacionalni pokret bio je kontrapunkt svemu onome što se doga?alo u Isto?noj Evropi, s obzirom na to da je na tim prostorima došlo do ekspanzije antiautoritarnih i libertinskih utopija. Padom isto?noevropskih diktatura kucnuo je ?as evropske slobode. Danas više nema govora o toj vrsti kontrapunkta. Širom Isto?ne Evrope, i ne samo tamo, sve više ja?aju antievropski populisti?ki pokreti, i u tu sliku se Srbija fino uklapa. Neki promišljeniji evropski državnici su ve? predlagali da evropski državnici organizuju konferenciju o antievropskom populizmu. Neka se politi?ari pogledaju u o?i i kažu otvoreno šta žele. Ne znam, me?utim, da li ?e me?u njima da se na?u i veliki, karakterni državnici, ali sve ?eš?e se prise?am upozorenja Tomasa Mana: pripazi se, Evropo! Ili dijagnoze Šandora Maraija o otmici Evrope.

Istra i Trst

Pravi sam sre?kovi?, ponovo se odmaram na Istri, ali nisam turista. Razgovaram s ovdašnjim intelektualcima, piscima, umetnicima. Kad god se povede re? o Srbiji, svi samo odmahuju. Znaju šta se tamo doga?a, ali Istrane to ne zanima previše. Beograd je i u onoj staroj Jugoslaviji bio daleko, a Trst sasvim blizu. Sad je još bliži. Ne mare naro?ito ni za to, šta se dešava u Zagrebu. Trst i njegovo zale?e obezbe?uju Istranima viši životni standard. Tamo je i roba jeftinija, i lakše se dolazi do posla. Trst je grad sa sve više starih ljudi, svakog jutra više hiljada Istrana putuje na posao u Trst, oni bez stru?nih kvalifikacija nalaze posao u stara?kim domovima, ili po ku?ama neguju stare osobe. Ostaju dve nedelje, zatim dolazi smena. Ne retko su me istarski prijatelji pozivali da „skoknemo” ?askom u Trst na kafu. I prilikom jednog takvog izleta povela se re? i o Vojvodini. Mada izme?u Istre i Vojvodine postoji izvesna regionalna saradnja, Istrani smatraju da je to stvar politi?ara, oni se pose?uju me?usobno. Što je i u redu, konstatuju naposletku. S druge strane, me?utim, ta regionalna saradnja nije za sve ovo vreme iznedrila kulturni pokret.

Nova ma?arska srednja klasa

Na teniskim terenima najotmenijeg hotela u Medulinu instruktor tenisa, poreklom iz Dalmacije, podu?ava dvojicu ma?arskih turista. Trener ponavlja opšte poznate fraze i uvežbava sa u?enicima odre?ene pokrete, stavove. Dvojici Ma?ara se o?ito dopada igra. U pauzi sede za šankom i pijuckaju viski, re? po re?, povede se razgovor o Me?unarodnom monetarnom fondu, koji je, eto, ipak ustuknuo pred Orbanom. Uvideli su da je Ma?arskoj potreban „kredit predostrožnosti”. Na sva usta hvale Viktora Orbana i Fidesovu ekonomsku politiku. Možda se nova ma?arska srednja klasa edukuje baš ovde, na Istri. Mada su Rusi i u tome nepobedivi. Ve?ina njih ve? odli?no igra tenis. Kasno posle podne, u elitnim terminima, oni su gospodari šljake, samo se njihova re? ?uje. Ruskinje zdušno bodre preplanule, mahom vitke, sportom prekaljene oligarhe. Možda baš ovaj sportski izgled nedostaje najviše novoj ma?arskoj srednjoj klasi.

septembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!