LASLO VEGEL: Demonstracije, demonstracije

04 feb 2019

Dnevničke beleške: Čini se da će 21. vek biti vek straha

utorak, 4. decembar 2018.
(…) U Parizu pravo opsadno stanje. Mase ruše, uništavaju. Moja saznanja su nepotpuna, nisam u stanju da razaberem, o čemu je reč. Za sad mi izgleda je pokret „žutih prsluka“ protivrečan. Ima umerenih, i ima radikalnih „žutih prsluka“. Da li je to pobuna protiv starih elita? Antikapitalistički pokret, ili spontani populistički pokret koji, u krajnjoj liniji, navodi vodu na vodenicu krajnje desnice? Ako je reč o ovom potonjem, onda su „žuti prsluci“ pali u sopstvenu zamku, jer Marin Le Pen jedva čeka da joj pripreme teren. I to me zabrinjava, ne mogu da zauzmem jednoznačan stav.

četvrtak, 6. decembar 2018.
Ulcinj. Čitam svoj refgerat. Skrećem pažnju na kolektivnu promenu identiteta koja je usledila posle pada socijalizma i pobede kapitalizma – dakle, pitanje identiteta ponovo je postalo aktuelno. A u razdoblju globalnog kapitalizma ljudi polažu nade u nacionalni identitet. Čini se da će 21. vek biti vek straha. U tom kontekstu se suočavamo sa širom Evrope zloslutnim izazovom, sa enormnim jačanjem nacionalizma što počinje da zabrinjava i evropske političke elite, tako da je Emanuel Makron na 100. godišnjici završetka Prvog svetskiog rata podsetio Evropu na ratove nacionalnih država koji su odveli kontinent na sam rub groba. Oštro je kritikovao nacionalnu sebičnost, upozorivši na „lepru nacionalizma“. Da li zbilja počinje rat ekstrema? Robert Muzil u jednom svom eseju piše: „Oni za koje nacija jednostavno ne postoji, suviše olakšavaju stvari. Ali oni kojima nije poznata ideja nadnacionalnosti, biraju suviše jednostavno rešenje.“ Autori postkosmopolitskih, na pitanje identiteta skoncentrisanih romana, ne mogu više da biraju jednostavna rešenja, ne sumnjaju više da nacija ne postoji, ali im je dobro poznata i prinuda ideje nadnacionalnosti. Ne odriču se ni jedne, ni druge ideje, biraju odjednom i jednu i drugu, jer se sve više pokazuje da upravo to čini dramu današnjeg čoveka koji s osećanjem krivice „bezdomnika“ traži svoju domovinu, svoj nacionalni identitet na jednosmernom putu nadnacionalnosti. Onaj ko razmišlja samo u ključu nacije, srećan je čovek, jer je lancima prikovan za svoje korene. A kosmopolita je srećni lutalica, „vandrokaš“, na bilo kojem aerodromu vadi iz svog koferčeta svoje korene i u univerzumskom zanosu oseća se kao kod kuće. Onaj, međutim, kome je poznata drama i jednog i drugog, taj svuda nosi sa sobom svoje korene, ali se nigde ne oseća kao kod kuće. U „bezdomnosti“ pokušava da stvori sebi novi dom.

petak, 7. decembar 2018.
Čitam sjajni memoarski esej Slobodana Šnajdera Umrijeti u Hrvatskoj. Sve je više mojih savremenika koji pišu priču o ocu. I ja sam u tom društvu. Kao da tražimo nešto, kao da želimo sahraniti nesahranjene prošlosti. Čitajući Šnajdera dolazim do zaključka da mi zapravo i ne poznajemo naše očeve i da, na našu nesreću, sutra ni naša rođena deca neće nas prepoznati. Čitam sve više esejističkih i proznih tekstova o „očevima“ u kojima tragamo za prošlošću naših očeva, kako bismo mogli da ih časno sahranimo i da, ujedno, nađemo i vlastitu prošlost i – ako treba – da i nju sahranimo.

subota, 8. decembar 2018.
Beograd se budi. Demonstracije pod parolom Stop krvavim košuljama! Demonstrantima su dozlogrdile torture naprednjaka, traže slobodu medija, poštene izbore i poštene političare. Prema izveštajima medija na današnjim demonstracijama okupilo se više hiljada ljudi. Negde u dubinskim slojevima i srpskog društva postaje sve više napeto, a sadašnja partijska elita ne namerava da ih dijalogom relaksira, mada joj se sad nudi najbolja prilika. Čini mi se da će nadmoćna pobeda na izborima imati gorku cenu: ona čini vladajuću stranku previše umišljenom. Ali i od toga je veći problem što se u pobedničku stranku ugrađuje preveliki broj parazita i koristoljubivih karijerista, upravo oni – a ne opozicioni političari – razaraju moralni kredibilitet njihove partije, dakle jedna karijeristička manjina – unutar većine. Nije stoga ni čudno što demonstranti pominju poštene političare, ovi protesti su upravo stoga prvenstveno moralne prirode koji će ili prisiliti vladajuće stranke da se moralno prečiste, ili će doći do fatalnih podela koje neće biti u stanju da neutralizuje ni jedna politička stranka, već samo jedan integrativni državnik. Verujem, međutim, da bi jednom trebalo raščistiti s opozicionim strankama da, osim moralističkih parola, s kakvom politikom misle da nadjačaju Srpsku naprednu stranku. Da li je moguća integracija nacionalizma i demokratije? Ili je danas moguće dobiti izbore isključivo s nacionalističkim parolama? Ali tada nam predstoji „sa crniša na goriš“. To bi opozicione stranke morale da raščiste – uzgred, ni njima ne bi škodilo jedno moralno pročišćenje. U Novom Sadu sam sreo neke mlade ljude koji su priznali da im je predsednik Vučić bio simpatičan, ali su se razočarali u njega, jer njegove reči nailaze na gluvo uho i među aktivistima njegove sopstvene stranke. Ali to je samo jedna od tema građanskih protesta, postoji i jedna druga koja retko kad izbija na površinu – a to je pitanje pobune protiv divljeg kapitalizma.

Demonstrantima su dozlogrdile torture naprednjaka, traže slobodu medija, poštene izbore i poštene političare

nedelja, 9. decembar 2018.
Lep, sunčan dan, meteorolozi za noćas predviđaju sneg. Sa trase uobičajene nedeljno-popodnevne šetnje svraćamo s Anikom u kafe Le Piaf, gde nailazim na jedne stare novine, na novosadski Dnevnik. Na naslovnoj strani fotografija Igora Mirovića i Balinta Pastora. Balint Pastor je veoma zadovoljan finansiranjem Vojvodine, kaže da će biti dovoljno para. Republička vlada je široke ruke, naprednjaci imaju više razumevanja za interese pokrajine nego demokrate. (…) Grad je okićen, u punom sjaju čeka Novu godinu, što je pohvalno. Ali, zašto je sav taj dekor toliko neukusan? Neukusne bodege su naružile glavni gradski trg i Dunavski park. Svuda haotično šarenilo. Uz to agresivna, ovom prazniku neprimerena muzika. Ulice još nisu očišćene od jesenas opalog lišća. Na dunavskom keju, blizu Zeppelina, užasan smrad. Uzalud svi ti šljaštavi ukrasi, grad podseća na onog građanina skorojevića, novopečenog bogataša, koji se producira u fraku, a sa kačketom na glavi i u fensi patikama. Prošetamo do Katoličke porte, gde odmah ugledam fontanu koja najviše podseća na seoski valov za napajanje stoke. Nedostaju još samo krave. Obišao sam poveći broj evropskih gradova, ali takvu gnusobu od fontane nisam nigde video.

petak, 14. decembar 2018.
Uveče se nastavljaju demonstracije u Budimpešti. Na ekranu vidim uglavnom mlade ljude, reporter primećuje da su demonstracije masovnije od jučerašnjih. Ovi mladi ljudi su zaista srditi, napetost se oseća u vazduhu. (…) Pomišljam na mladog Viktora Orbana, šta bi rekao o ovim protestima, kao mladić? Godine 1989. je istupao protiv socijalizma, sad se našao u grotlu kapitalizma. (…)

subota, 15. decembar 2018.
U Beogradu je prema proceni opozicije na demonstracije izašlo oko deset hiljada, a prema proceni vlade oko pet hiljada građana. Stop krvavim košuljama. Demonstracije se nastavljaju i u Budimpešti. Peštanski demonstranti su sve odlučniji, i organizatori, i političari neprestano ponavljaju da treba izbeći upotrebu sile.

Posle beogradskih demonstracija izlazim na jednu kratku noćnu šetnju. Mali kafei su puni, naizgled sve je u redu. Ili sa mnom nije ništa u redu? Gde sam ja? Niti sam na nebu, niti na zemlji. U Novom Sadu. U zloslutnoj novosadskoj tišini, gde su starije novosadske generacije umorne, oni su decenijama branili ne samo demokratiju, nego i autonomiju pokrajine. Teglile su te generacije dvostruko breme, dvostruki zadatak, sad im starost zagorčava dvostruki poraz. Ako se i dogodi nešto, to će biti na inicijativu mladih, što je i u redu, sad je već reč o njihovoj sudbini. Neki mladi naučnici, publicisti, već su progovorili, ne sumnjam da i na univerzitetu postoji neki bezglasni nemir. Teško je predvideti kad će da izbije na površinu. Novosadski pisci ćute.

nedelja, 16. decembar, 2018.
Ujutro čitam jučerašnje vesti. Antivladine demonstracije u Parizu, Beču, Rimu, Beogradu, Budimpešti. (…)

subota, 22. decembar 2018.
Na SPENS-u je svečano otvoreno novosadsko dopisništvo Danasa. Sve ređe se pojavljujem na javnim manifestacijama, ali sad sam napravio izuzetak, konačno sam sreo veći broj starih poznanika, prijatelja. Raspoloženje je bilo izrazito dobro, okupljeni su se očigledno obradovali jedni drugima. Jedna zajednica se sastala, ne verujem da predstavlja neku političku snagu, i mada će da zvuči neobično, upravo u tome se krije i njena snaga: predstavlja moralno merilo koje bi možda i novim generacijama moglo da bude neka vrsta putokaza. Nećemo mi biti ti koji će promeniti svoje mučne, čemerne okolnosti, to može da učini isključivo nova generacija. Mladi ljudi demonstriraju u Budimpešti, u Beogradu. U Novom Sadu tišina. Grad ćuti, ne znam da li se još usuđuje da sanja.

(Autonomija)

Preveo A. Vicko

Podelite ovu stranicu!