LASLO VEGEL: Dedovi, očevi i sinovi

11 Mar 2016

Kao da smo se već odavno o svemu dogovorili

Oskar

Film Saulov sin mađarskog reditelja Lasla Jeleša Nemeša dobitnik je ovogodišnjeg Oskara, najznačajnije nagrade u filmskoj umetnosti. Video sam ovaj film, tek što je bio završen, još u proleće prošle godine na premijeri u budimpeštanskom bioskopu Uranija. Imao sam posle šta i da čitam o njemu. Bujali su razgoropađeni, antisemitizmom zasićeni komentari. Sad – najzad – preovlađuju tonovi uvažavanja i priznanja. Naivan, kakav već jesam, razmišljam, bolje reći fantaziram o tome, kako bi dobro bilo da se jedan takav zaokret desi i u javnom životu. Naravno, o tome nema ni govora. Jer takav zaokret u današnjoj Mađarskoj je nezamisliv. Ako je nezamisliv, biće nam bolje da i ne mislimo o tome.

Postmoderna publicistika

“Nije još ovaj kontinent izmišljen za 21. vek – čitam u novoj knjizi Andraša Vagvelđija Raskošan život u mraku – nije još jasno da se ekonomska težišna tačka čovečanstva pomerila s Mediterana i Atlantika na pacifička područja, i još se ne zna šta je, zapravo, Evropa u tim novim okolnostima: kulturalni plameni stub, civilizacijski vrh, niz butika u centru grada, ostatak nekakvog blagostanja, dobri maniri u stilu upotrebe viljuške i noža – mala, uredna, ljupka, tip-top sređena od glave do pete – budući kalifat ili zapadna periferija jedne nove carske sile, jedna distopijska kulisa posle tretmana cijanidom i neutronskom bombom, poput kakve slike Đorđa de Kirika.” O svemu tome često čitam u studijama, disertacijama obećavajućih doktora nauka. Knjigu Andraša Vagvelđija, međutim, čitam kao uzbudljivu malu enciklopediju svakodnevnice 21. veka. U poeziji nisu retke jezičke bravure, duhovite igre reči, ima ih, međutim i u publicistici. Vagvelđi je postmoderni pesnik publicistike. Njegov vokabular je izrazito ovovekovni. Nije reč više o tome da starije generacije prenose mlađima svoje jezičko blago, već mladi daruju očevima novo. Vagvelđi je izuzetak, on s puno poverena predaje mladima kao dar ovaj jezik koji će već kolilo sutra da bude javni govor. Jezik nove generacije bez sumnje je drugačiji od jezika mog naraštaja. I to je tako u životu. Moja generacija je poznavala dva javna diskursa. Jedan je autoritarni, suv i mutan, drugi je autorefleksivan, subjektivan i skeptičan. Javni diskurs mladih generacija je, međutim, inventivan, igrav i duhovit. Ne govorim taj jezik, ali ga s velikim uživanjem čitam. U srpskoj publicistici je Teofil Pančić jedan od najpoznatijih predstavnika tog novog jezika. U javnom govoru vojvođanskih Mađara taj novi jezik je prava retkost, ponekad na internetu nailazim na poneki takav tekst. Nisu za to krivi isključivo mladi novinari, s obzirom na to da vojvođanski mađarski političari još zdušno neguju retoriku političara nekadašnjeg Socijalističkog svaeza radnog naroda. Nastaju pravi galimatijasi nerazumljivih tekstova. Pre svega je skoro nemoguće dokučiti šta su uopšte hteli da kažu. Etiketiranje je jasno, argumentacija je mutna. Jedan Hajdeger je razumljiviji od njih. Na tlu ovog diskursa veoma je teško uobličiti novi publicistički govor. Nije ni moguće drugačije nego samo s opozicionih stanovišta. I na internetu.

Siveri se ne pogađa

Prebirajući među svojim knjigama, nailazim na stare programske sveske: na Madač-komentare u izdanju subotičkog Narodnog pozorišta iz 1986. godine. Ove beleške govore o istoimenoj predstavi koju je režirao Ljubiša Ristić. Jedan od urednika ovog izdanja bio je Janoš Siveri koji je ovu brošuru obogatio i s jednom “prigodnom” pesmom. Poslednji redovi Ljudske komedije glase ovako: “Ništa se bitno ne dešava, samo ova natrula jednostrana istorija!” Ova rečenica važi i danas. Mada je sve rekao što je morao da kaže, mislim, na primer, na intervju koji je dao Tiboru Keresturiju, imam utisak da je danas Siveri skrajnut. Već desetlećima traje razmiricama začinjena Velika Manjinska Nagodba. Bilo je, doduše, problema, bolje reći “problemčića”, našao se neki reditelj koji je odbio da izbaci na ulicu mađarskog književnika, nego je, naprotiv, stavio na repertoar njegove drame, mada (i) o tome “mudro” ćutimo, izbegavamo da imenujemo inkvizitore, kao što je to Siveri jasno i gulasno činio. Ah, brundaju ovi, reč je samo o tome da se “pesnička sudbina” tako uobličila. Naposletku će se još ispostaviti da je nekakva “pesnička sudbina” zabranila njegovu knjigu, da ga je “psenička sudbina” najurila s posla, i da ga je konačno “pesnička sudbina” prognala iz zemlje. Uzgred bih primetio da veoma nedostaje danas Siverijev glas i njegova atituda, možda i više nego u osamdesetim godinama. Mislim da bi Siveri danas bio veoma usamljen čovek.

Podmukli dedovi? Lažljivi očevi? Infantilni sinovi?

Pre nekoliko godina se u Mađarskoj rasplamsala polemika o javnoj lirici. I od tada se na ovu temu čuju sve kritičniji glasovi. Što je i logično, jer više ne pada s neba tranziciona mana. Budi se duh Đerđa Petrija, pomišljam, čitajući zbirku stihova Renata Fehera, jednog od predstavnika “postistorijske generacije” kako ih je nazvao Balaž Mohači. “Zamlja što gradi sebi imaž na sivom govedu mađarske rase./ Na pletenom biču čikoških pustara i crkve Matije Hunjadija./ Zemlja u korov zaraslih spomenika palih heroja./ Zemlja svakojakih milicija, revolucionara, u podrume pobeglih građana,/ zemlja radničkih saveta i ološa./ Zemlja ulica s novim, pa ponovo vraćenim nazivima,/ Zemlja upropašćenih heroja./ Zemlja govorom ubijene, definitivno izbrisane i ponovo uspostavljene prošlosti./ Zemlja podmuklih dedova-ubica, sebičnih, lažljivih, impotentnih očeva i starmalih ili infantilnih sinova./ Zemlja gnusnih krađa i prekrađa./ Zemlja promašenih jedanaesteraca./ Zemlja ljubičasto obojenih domova kulture./ Zemlja Kološvari-Borče i Mihalja Vacija.” Zaokret je ovaj glas u novijoj mađarskoj lirici i, ponovo rečima Balaža Mohačija, na scenu je stupila “novoozbiljna generacija”. Posle “depolitizovane lirike” devedesetih godina, ispostavilo se da živimo u opasnim vremenima, i da su puka naricanja svima dojadila. Tek ponekad nailazim kod mlađih vojvođanskih mađarskih pesnika na poneki stih kao podstrek na razmišljanje. “budi jak tamo gde krče šume,/ budi krov tamo gde ruše kuću” – piše moj zemljak, mladi Tamaš Kiš Celer. Važno izjašnjenje u jednoj zajednici, u kojoj se zaista krče šume i ruše kuće. Kako bi na osnovu rezultata nekih socioloških istraživanja rekao Đerđ Serbhorvat: “Posle dve generacije u Vojvodini ostaje, odnosno može da ostane, samo ono famozno negovanje tradicija.” I ostaju, dakako, pitanja. Podmukli dedovi? Lažljivi očevi? Infantilni sinovi?

Pohvala prostih rečenica

Nalazimo se u trajnoj duhovnoj agoniji, rekao je Filip David. U mutnim vremenima sve više su nam potrebne jednostavne i jasne proste rečenice. Prošle godine smo nekoliko puta zajedno nastupali (u Rovinju i u Beogradu), kad sam donekle i zaprepašćen shvatio da su njegove rečenice postale suve, kratke. Ne samo u govoru, nego i u romanu. Prošla ga je volja fabuliranja. Poslednji put smo se sreli u Beogradu, sedeli smo jedan pored drugog, razmenili nekoliko konvencionalnih rečenica. Izgledalo je kao da smo se već o svemu odavno dogovorili.

mart 2016.
Preveo s mađarskog Arpad Vicko