LASLO VEGEL: Deca i bodljikava žica

15 Aug 2015

Batrgajući ka EU, na svakom koraku nipodaštavamo evropsku kulturu

Nova evro-aristokratija

U predvečernjem sutonu, betonske višespratnice počinju da isijavaju iz sebe preko dana prikupljenu vrelinu. Izlazim na terasu od svega nekoliko kvadratnih metara, polijem cveće u žardinjerama, pripaljujem cigaretu. Osećam uskoro i svežinu lahora, pri kraju smo mukama, počinjem da se osećam nešto bolje. Nemam volje da odgledam večernje televizijske vesti, da slušam  govorancije o Evropi, jer više nemam ni toliko snage da me najedi ovo uporno batrganje prema Evropskoj uniji, a da se pri pri tom pri svakom (batrgavom) koraku nipodoštava evropska kultura. Ovde je tokom poslednjih dvadeset godina nastala i stabilizovala se jedna nova nekulturna EU-klasa, koja nanosi više štete Evropi, nego migranti. Novoj evro-aristokratiji nije važna evropska duhovnost – nju zanimaju samo evro-donacije. Afrički migranti su dobra prilika za „evro-aristokratiju“ da – kako vole da kažu – „odbrani“ Evropu čije nazadovanje nije juče počelo. Tom nazadovanju je značajno doprinela baš ova aristokratija. „Ali ni po čemu i ni po kome se ne oseća vera u misiju Evrope, kao što su u to verovali Kolumbo, Mikelanđelo, Gete, Plank ili Ajnštajn“, primetio je s rezignacijom Šandor Marai još u proleće 1947. godine. „Divlje sile, koje su kao čelična metla pomele gradove i bojišta, nešto su otele Evropi. Ljudi žive, jer živeti je organska mogućnost, i u Evropi. Ali život bez inspiracije nije uloga, već samo vegetiranje. U Evropi već odavno ne samo generacije, nego čitav kontinent nema zajedničku inspiraciju“, obznanio je svoje slutnje Marai. Potom je u Evropi osvanulo razdoblje nade, nade koja je imala energiju dovoljnu da izvede tranzicione poduhvate. I ta nada se upravo ovih dana gasi.

Nije iščilela zajednička svest ni o ulozi, ni o misiji Evrope, nisu se pokazale ni u naznacima zajedničke inspiracije. Nazadovanje je počelo kad su države i partije podredile sebi ideju zajedničke Evrope. Koristoljubivi demagozi suprotstavljaju Evropu čak i naciji, premda niti jedna nacija nema domovinu izvan Evrope. A zagušljivi vonj agonije privlači migrante koji su, u najboljem slučaju, samo statisti u ovom evropskom dance macabreu. Poprište poznate Sartrove drame Muve više nije jedan grad, nego Evropa. Nije da nisam zabrinut. Seoba naroda je bilo, i biće ih još. Teško se mogu sprečiti, pitanje je da li će to u datom slučaju uopšte biti moguće. Bojim se da – bilo s ogradom, bilo bez ograde, ovakvim ili onakvim privremenim zaprekama – već od sutra nećemo živeti u onoj Evropi koju smo juče zamislili. Dobauljaćemo u Evropu straha. I dok s terase zurim u čist nebeski svod, prisećam se jednog stiha Tomasa Bernharda: „Zvezde vise kao kapi krvi u noći.“

Neobaveštene sluge naroda

U Dunav su kod Žeželjevog mosta u Novom Sadu kroz kanalizaciju ispuštene znatne količine krvi. Dva puta. Navodno, ta krv, puštena u Dunav, nije bezopasna po ljudsko zdravlje. Svi se pitaju, kako je to bilo moguće da se desi? U takvim prilikama gradonačelnik bi morao da se izvini građanima i da obeća, da će počinioci biti identifikovani za 24 časa. Na trotoarima i na biciklističkim stazama pojavljuju se pismeni pozivi kojima se traži smrt jednog vojvođanskog političara. Niko ne zna ko su počinioci, nadležni pak – tzv. sluge naroda – duboko zavaljeni u plišane fotelje, mudro ćute. Njihova je neobaveštenost skandalozna.

Kako da odbranimo Evropu?

Na parkingu posvuda ruinirani kontejneri za smeće, svud oko njih kore od lubenice. Jedna mlada žena vadi i sortira plastične boce iz kontejnera. Sednem za stočić na terasi obližnjeg kafea, čekam kolegu pisca Radoslava Petkovića. Tik pored terase zaustavljaju se kola s mađarskim registarskim tablicama, jedan bračni par, četrdesetih godina prilazi mom stolu i na engleskom pitaju kako bi mogli najjednostavnije da izađu iz grada i da krenu prema Beogradu. A odande planiraju da se spuste na more, u Tivat. Vrlo lako, odgovaram na mađarskom, okrenite se ovde nazad, pa prema železničkoj stanici, zatim desno, pa levo. Zahvaljuju se na pomoći, poručuju i oni po jednu kafu, vade iz torbe mapu, i kažu da putuju u Tivat, tamo je jedan od njihovih poslovnih prijatelja iznajmio jahtu, sa neophodnom posadom, i sad će tri nedelje krstariti po Jadranu uživajući u letu i u moru. Oni su krenuli kolima preko Bačke, hteli su da vide ove, nekad od Mađarske otkinute teritorije. Bili su u Subotici i u Bačkoj Topoli. Prespavali su u Novom Sadu, i sad kreću dalje. Preda mnom, na stolu su jedne srpske novine, valjda ih je pređašnji gost zaboravio, žena pokazuje na njih i pita, da li znam srpski? Naravno, rekoh, kako da ne. Odmah sam primetio senku zabrinutosti na njenom licu. Ne krije, zbog čega. Boji se, kaže, da je to prvi korak u pravcu asimilacije. Bili su prošle godine u Transilvaniji, gde su tamošnji Mađari jedva znali rumunski, ali, nažalost, takvih sela je sve manje. Srećom, konstatuje zadovoljno, manjinski političari iz ovih „južnih krajeva“ su se pridružili Viktoru Orbanu, poslušali njegov savet i stali na noge. Stali na noge, ispravili leđa i protive se dvojezičnoj nastavi. Tako treba! I ne samo to, konačno su digli glas i protiv imigranata! Dobro su im rekli: neka se vrate odakle su došli, jer će inače zauzeti prostore ovdašnjeg mađarskog življa. Dobri katolici se ne pogađaju sa njima. Samo pre nekoliko časova čitao sam izjavu pape Franje prilikom prijema delegacije omladinskog euharističkog pokreta. Papa je jasno rekao da je odbijanje izbelica „ravno ratu“, i to se onda „zove ubistvo“. Ali odustajem da citiram papu, ne želim da umnožavam njihove dileme, zatim menjam temu i predlažem mađarskim turistima da neizostavno bace sidro na obali Mljeta, jer su Korčula i Mljet dva najlepša ostrva na Jadranu. Ali moj savet, ispostavilo se odmah, nije bio potreban. Godinama plove Jadranom. A deca, raspitujem se, ne zanima ih Jadran? Ispostavilo se da nemaju decu. Dobro, pomišljam: važno je da mogu iznajmiti jahtu. Opraštajući se, još sam poželeo da im otkrijem veliku tajnu, da će bez dece teško odbraniti Evropu. Deca su veća i sigurnije odbrana nego što su ograde od bodljikave žikce. Stiže utom i Petković i u letnjoj vrelini, na terasi jednog novosadskog kafea, razgovaramo o memoarima grofa Mikloša Banfija – Petković ih je čitao na engleskom. Transilvanska trilogija je objavljena i na engleskom, ali do dana današnjeg nisam uspeo da je dobavim.

avgust 2015.
Preveo Arpad Vicko