LASLO VEGEL: Damping obećanja

29 May 2015

Demokratija znači hrabrost

Strah kao prestiž

Posle prolećnog pljuska sedim na terasi jednog kafea blizu Dunava sa Arpadom Vickom. Pričamo o tome da je sve više onih koji se žale na cenzuru, na autoritarnu vlast, ali niko javno nije o tome progovorio. Pitamo se, zašto? Da li je u pitanju strah? U glavi mi se premeću reči Ištvana Biboa: biti demokrata, znači, pre svega, biti bez straha. Slažemo se da to nije baš uvek jednostavno. Živimo u višestranačkom sistemu, Ustav nam garantuje slobodu govora, međunarodne novinarske organizacije ipak govore o ozbiljnim pritiscima na srpske medije, govore i o autocenzuri. Bivši predsednik Mađarskog nacionalnog saveta govori, takođe, o raširenoj pojavi autocenzure među vojvođanskim mađarskim novinarima. Sokolio ih je, ohrabrivao, ali nije bilo koristi. Medijski radnici nisu demantovali ove tvrdnje. O čemu je reč? Zar je doista reč o strahu? O tome propitkujem Žužu Serenčeš, analitičarku medija, koja na molbu međunarodnih organizacija pomno prati, dokumentuje i komentariše dešavanja u srpskoj štampi. Pitam je, da li je ta panika opravdana? Ona misli da strah danas ne može da bude opravdani alibi. Gde se onda krije objašnjenje? Mnogi pitaju, kako to da novinari našeg jedinog dnevnog lista na mađarskom jeziku nisu pokazivali strah u Miloševićevom režimu? Naprotiv! Mislim da ne treba preuveličati tadašnju hrabrost. Miloševiću nije bilo važno šta piše vojvođanska mađarska štampa. Na nivou lokalnih samouprava bio je i u koaliciji sa Savezom vojvođanskih Mađara i time je umirio međunarodnu javnost. Pred Haškim tribunalom se branio da sa Mađarima nije imao nikakvih problema, već samo s Albancima. I da je s mađarskim manjinskim liderima dobro sarađivao. Nije bilo svedoka koji bi demantovao ove njegove tvrdnje, ni haško tužilaštvo nije posumnjalo u istinitost njegovih reči. Među tačkama haške optužnice nije bilo ni reči o atrocitetima kojima su bili izloženi vojvođanski Mađari. Zato i nije bilo važno šta piše manjinska mađarska štampa. Iz vojvođanskih mađarskih medija nije u Miloševićevo vreme otpušten ni jedan novinar. Naravno, srpske opozicione novinare je grubo uklanjao. Vicko ovaj današnji strah objašnjava egzistencijalnim razlozima. Ljudi imaju porodice, decu. Podsećam ga da – iako možemo da imamo ozbiljne rezerve prema brojnim antidemokratskim odlukama Saveza vojvođanskih Mađara, bilo bi preterano reći da izbacuje na ulicu one koji su pali u nemilost. Mađarskoj manjinskoj partiji moguće je mnogo toga zameriti, pre svega po pitanju raspodele privilegija, što ponekad poprima i takve razmere da se ne libi da na stranačkoj liniji organizuje čak i posetu ovoj ili onoj književnoj večeri, što već priziva atmosferu pedesetih godina. Moguće je da su nekog, u lepo spakovanoj formi, izbacili na ulicu, ali javnost o tome ne zna ništa. Ako se pak tako nešto desilo, izostao je protest struke, a to znači da je većina taj potez odobrila. U diktaturi čovek je često prinuđen da ćuti, dok u demokratiji ćutanje znači odobravanje i – saučesništvo. Šta o tome da mislim? O tome, recimo, da ako neko ne može da bude glavni urednik ili direktor, neće biti lišen radnog mesta, nego će – u najgorem slučaju – da sklizne za stepenik niže na hijerarhijskoj lestvici. Nije, dakle, reč o egzistencijalnom strahu, nego o strahu kao svojevrsnom prestižu, strahu koji ima preventivni karakter – a to se ne računa kao pravi alibi.

Damping obećanja

Sve mi se čini da smo se našli usred neke vrste izborne kampanje, jer je premijer Vučić pre nekoliko dana izašao s obećanjem da će do pre kraja mandata ove vlade, penzije biti „veće nego ikad”. Ohrabrujuće obećanje, nema šta, pa ipak, da sačekamo to vreme „pre kraja mandata”. Ponavljam, kao mantru čarobne reči – „veće nego ikad” i raspirujem u sebi nadu. Da li postoji srpski političar koji se podsvesno ne bori sa duhom maršala Tita, budući da to „ikad” znači da bi trebalo nadmašiti njegovo dostignuće. Vučić je obećao da će i borba protiv korupcije pokazati rezultate. A ne bi bilo nezanimljivo da se podsetimo i nekih njegovih ranije datih obećanja. Vlada, odnosno vlastima bliski tabloidi i bulevarska štampa zatrpavala nas je bombastičnim vestima o spektakularnim hapšenjima. Narod je tražio skalpove, političari su obećavali dostojne kazne. Videli smo kako se to završilo. Onda je usledilo veliko obećanje da javna preduzeća neća biti gnezda stranačkih aktivista. Ne tako davno u novosadskoj gradskoj kući došlo je skoro do tuče jer je jedan stranački lider otpustio aktiviste druge stranke. I ovo obećanje se izmetnulo u balkansku melodramu sa „srećnim završetkom”. Sve je, dakle, ostalo po starom. Često se ima utisak da se obećanja daju samo zato da se ništa ne bi promenilo. Verodostojnost najnovijeg obećanja može da garantuje samo ispunjenje starih. Što znači da nema druge nego krenuti ispočetka. S prvim obećanjem. Neka premijer Vučić obeća da će borba protiv korupcije doneti opipljive rezultate! Potom neka na redu bude departizacija javnih preduzeća, što je strašno težak, skoro i nemoguć zadatak. Ako se ta dva obećanja ostvare, neće biti nikakve potrebe za obećanjima o penzijama „većim nego ikad”. Jer ako se prva dva obećanja ostvare, imaćemo takvu ekonomsku situaciju koja će omogućiti i veće penzije („nego ikad”).

Evropska unija izabrana za žrtvenog jarca

S truckalicom zvanom Avala ekspres stižem s Anikom u Budimpeštu. Putnici glasno komentarišu najavljenu brzu prugu, koja će omogućiti da se umesto sadašnjih šest sati, rastojanje od Novog Sada do Budimpešte prevali za nešto manje od tri sata. Većina sumnja u to, neće od toga biti ništa, ponavljaju sa priličnom dozom samopouzdanja. Primećujem da u bivšim socijalističkim zemljama građani sve manje veruju političarima, ne veruju im čak ni kad kojim slučajem govore istinu. U stanu naših prijatelja spuštamo kofere, polivamo cveće, to nam je zadatak, zatim izlazim u grad. Svraćam u jedan kafe da malo danem dušom, čujem da se za susednim stolom vodi žestoka rasprava o akademskoj rehabilitaciji Balinta Homana. Kao ministar (i redovni član Mađarske akademije nauka), Balint Homan je pripremio sredinom tridesetih godina takozvane „jevrejske zakone”, bio je u vladi fašiste Ferenca Salašija, i zajedno sa njim je i pobegao iz zemlje. Sud ga je 1946. godine osudio na kaznu doživotnog zatvora. S druge strane, njegova naučna dela su neupitna, vrlo značajna. Koja bi odluka bila pravilna? To je samo jedan primer da je u Mađarskoj narušen društveni dogovor. Društvo se sve više polarizuje, teško je sagledati kuda sve to vodi. Prelistavam dnevne novine Mađar Nemzet. Čitam izjavu Lasla Kevera, predsednika mađarskog parlamenta, koji kaže da je „Evropska unija jedan skarabudženi sistem institucija, koji već odavno na liči na ono zbog čega je stvoren”. Pribeležio sam sebi ovu rečenicu, zanima me kako će o njoj suditi kasnija pokolenja. Pomišljam na devedesete godine kad je zajednička Evropa bila naš zajednički san. Danas duvaju novi vetrovi. Evropska unija je postala žrtveni jarac. Lider nacionalnih država rado prebacuju odgovornost na Evropsku uniju. Kako raste ksenofobija, netolerancija prema stranom, prema drugom – tako raste i antievropsko raspoloženje. Ta dva fenomena su čvrsto povezana.

maj 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!