LASLO VEGEL: Da pređemo na stvar!

23 May 2011

Jajare i kokošari su tek nusproizvod našeg pljačkaškog kapitalizma. Zaraza hara u krugu gornjih deset hiljada

Riba od glave smrdi

Javna sigurnost je ozbiljno ugrožena, u tome dajem za pravo običnim građanima, naročito zbog toga, jer oni tačno znaju gde počinju problemi. U gornjem domu! O tome sam razmišljao kad su prošlog leta u Temerinu obili kuću roditelja moje žene. Obili su pajserom spoljna ulazna vrata, pa potom i unutrašnja vrata, fijoke, i samo su popravke stolarije stajale više od 15 hiljada dinara. Čak su i pajser ostavili za sobom, valjda zbog toga što nisu našli ništa iole vredno, osim jednog vereničkog prstena koji ima vrednost porodične relikvije. Knjige su pobacali s polica, valjda su očekivali da se nakit krije iza zaklona uredno poređanih knjiga. Nisu ništa našli. S izvesnom ironijom sam primetio da su knjige pobacali jer su tražili Šekspira, a na njihovu žalost, nalazili samo Tolstoja. Celokupnog Šekspira sam, naime, nekoliko sedmica ranije, preneo u Novi Sad, jer smatram da je u poslednje vreme veoma aktuelan dramski pisac. Kazuje više od lepo smišljenih, kićenih scenskih prizora. Nameravao sam da se ponovo udubim u Šekspirove tekstove. Pokušao sam, dakle, ironijom da lečim svoju nemoć. Počinioce bi svakako trebalo pronaći, primerno kazniti, ali koreni problema su mnogo dublji. Verujem, naime, da nije dovoljno pohvatati kradljivce kokoški, trebalo bi ščepati velike ribe. Samo što to već ide sve teže, jer je virus u međuvremenu prouzrokovao epidemiju. Jajare i kokošari su tek nusproizvod našeg pljačkaškog kapitalizma. Zaraza hara u krugu gornjih deset hiljada. Ovih dana je doneta presuda u krivičnom postupku protiv Cece Ražnatović. Deo javnosti smatra da je presuda pravedna, drugi deo se pak skandalizovao. Ali šta kažu sudije? Oni predstavljaju, naime, dušu zdravog društva. Da li je uznemirena savest sudija? Svaka presuda je, naime, poruka društvu, svaka presuda razara, ili izgrađuje moralne norme. Zar ova presuda ne govori o tome da se u slučaju bogatih pojedinaca, ili pojedinki, mogu pronaći zakonski kompromisi, a da će na siromašne udariti stroga ruka zakona. Ili – zar presude donete u slučajevima napada, prebijanja, povređivanja novinara, ne govore o tome da su novinari mogu prebijati? Zar blagougodne presude u slučajevima etnički motivisanih močuganja ne govore o tome, da izuzetni imaju pravo na mržnju? Poštujem nezavisno sudstvo, ali nezavisno sudstvo podrazumeva i to da sudije poštuju vlastitu profesiju. A to, opet, delom znači i to da sudije preuzimaju odgovornost za posledice svojih presuda. I šta vidimo? Eskalaciju kriminala, pljačke, krađe i uličnog nasilja, pronevera i korupcije, pa se opravdano postavlja pitanje: nije li došlo vreme da se i sudije javno ispovede? Uistinu nezavisni sudija neće se plašiti da prizna greške sudova. Bezgrešnim sebe drži samo sudija koji se ponaša kao politički marioneta. Epidemija pustoši, ispovest sudija, međutim, izostaje. Kao da žive u vakuumu.

Procentni šok

Sve se čini da je sistem obrazovanja najneuralgičnija tačka manjinske politike. Jedna od posledica skresanja slobode štampe ogleda se i u tome da Mađari ne kupuju novine, to se još može, duduše, nekako, na druge načine nadoknaditi, mada sve teže. Ali ničim se ne mogu nadoknaditi loše poruke koje naši političari upućuju manjinskim roditeljima, na šta oni svoju decu upisuju u odeljenja sa srpskim nastavnim jezikom. To mi je veoma žao, ali verujem da se za to ne mogu okriviti roditelji, već bi bilo probitačnije potražiti korene problema. Mađarske manjinske zajednice u Somboru i u Novom Sadu, i zajednice u rasejanju uopšte, proteklih godina su se naprimale loših poruka. Pitanje položaja manjina u rasejanju postavljaju sve češće, i ne slučajno, i političari iz matične zemlje, verovatno zbog toga što zapažaju njene slabosti i nedostatke. Manjinski centralizam je poput bumeranga uzvratio udarac. Novosadski roditelji su svojevremeno energično protestovali protiv ideja pojedinih funkcionera Mađarskog nacionalnog saveta po kojima bi svu mađarsku decu u Novom Sadu trebalo saterati u jednu školu, a u ostalim ukinuti odelenja s mađarskim nastavnim jezikom. Srećom, protest roditelja je u tom slučaju urodio plodom, „demađarizacija” škola je skinuta s dnevnog reda. Ko zna, samo, dokle? Situacija u Somboru i u Novom Sadu sve je gora, i to baš u ona dva grada u koja su odaslate loše poruke (preseljenje učiteljske škole u Suboticu, preseljenje Mađar Soa takođe u Suboticu), od strane mađarske manjinske vrhuške. U međuvremenu, u Senti je eskalirala polemika oko imenovanja direktora gimnazije. Profesori senćanske gimnazije su postavili pitanje liderima Mađarskog nacionalnog saveta: zašto je vlast odbila da imenuje za direktora osobu koja je imala podršku kolektiva, i zašto je imenovala osobu koja je imala podršku samo dva člana kolektiva? „Profesori su izrazili svoju zabrinutost i zbog toga – čitam na portalu Vajdašag Ma – što su protekli događaji ozbiljno narušili ugled institucije i doveli do podela u nastavničkom kolektivu. Na kraju su zamolili funkcionere da u buduće pokušaju uzeti u obzir i volju kolektiva, i interese škole.” Pre nekoliko sedmica sam razmišljao o tome, zbog čega nemamo poverenja u svoje pedagoge? I kuda to vodi? Ne bih stao na stranu ove ili one partije, nego na stranu pedagoga. Trebalo bi ih uzeti mnogo, mnogo ozbiljnije. Može se desiti, naime, da nepoverenje produbi krizu i da se nastavi razaranje mađarskog obrazovnog sistema. Jer, dok Mađarski nacionalni svet nastoji da svog kandidata nametne nastavničkom kolektivu, gubi iz vida takozvani „procentni šok”. Razgovarajući nedavno s nastavnicima novosadske gimnazije, sa zaprepašćenjem sam shvatio, o čemu je, zapravo, reč. Ako – na primer – jedan nastavnik mađarske nacionalnosti u odeljenju s mađarskim nastavnim jezikom ostvaruje normu samo u visini od 10 procenata, ništa mu ne garantuje da ostatak norme može da ostvari predavajući svoj predmet i u odelenjima na srpskom nastavnom jeziku, bez obzira na to što je diplomirao na srpskom jeziku, na univerzitetu u Srbiji. Sledstveno tome, jedan nastavnik geografije – na primer – predaje geografiju u odeljenjima s mađarskim nastavnim jezikom u pet-šest različitih škola, ili će da ga čeka mizerna plata. Ako se to stvarno dešava, onda je reč o diskriminaciji, jer jedna obrazovna institucija iz etničkih razloga ne priznaje diplomu stečenu na univerzitetu u Srbiji. Ali, pitam se, šta kaže zakon? Da li postoji uopšte, neko pravilo? Kakva je stvarna situacija? Da li ima ovakvih slučajeva? Ne bi bilo zgoreg da Mađarski nacionalni savet umiri pedagoge, da ih uveri da ovakvih slučajeva nema, da su oni isključeni, jer zakonom nisu dozvoljeni, i da bi u slučaju kršenja zakona ovo telo smesta reagovalo – to je mnogo važnije od nadgornjavanja oko jednog direktorskog položaja, da se jasno kaže da su bojazni pedagoga neosnovana. Da im se priviđaju utvare. Pa da onda pređemo na stvar: šta se, dakle, dešava s nastavnicima?

maj 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!