LASLO VEGEL: Čuvaj se, Evropo!

13 Aug 2016

Povratak jednopartijskog sistema u narodnjačkoj varijanti

Čuvaj se, Evropo!

Čitajući o ekspanziji evropskog fašizma, najčešće me obuzimaju sumnje i nedoumice, a potom i strepnje. Ne usuđujem se, naprosto neću da poverujem da je ovo moguće. Voleo bih da verujem u snagu demokratskih institucija i u zdravu pamet građana. Briga na pretek. Raste popularnost ekstremističkih stranaka, političari ne biraju sredstva da se dočepaju vlasti ili da već osvojenu vlast sačuvaju. Propaganda nije nikad ranije tako spretno iskorišćavala najličnija osećanja, nego danas. Razbija porodice, uništava prijateljstva. Zastrašujuće činjenice su tvrdoglave. Vrlo je verovatno da Slavoja Žižeka, u svetskim razmerama poznatog filozofa, te činjenice primoravaju da piše o prisustvu fašizma. Prema njegovoj oceni, u Evropi fašizam ne stoji na pragu, nego se već situirao u našoj svakodnevici. Bez i reči otpora prihvatamo sve ono protiv čega smo još juče protestovali. Autokratija, liderstvo, ksenofobija prodrle su u naš svet mišljenja, u naše svakodnevno ponašanje. Žižek pre svega u postkomunističkim zemljama primećuje sindrom fašizma, a među njima posebno ističe Poljsku i Mađarsku. Njegov članak je preveden na većinu evropskih jezika, krug njegovih učenika je vrlo ozbiljan, tako da će i uticaj njegovih analiza biti značajan, naročito među mlađim intelektualcima. Žižek tvrdi da građanski liberalizam nije u stanju da se suprotstavi fašističkim idejama, njegova bolećivost otvara puteve fašističkoj ideologiji. Pojavu fašizma na nebu iznad Evrope, međutim, ne senzifikuju već samo filozofi i sociolozi, nego i pozorište. Na poznatom evropskom pozorišnom festivalu u Avinjonu najveći uspeh je požnjela predstava Trg heroja Nacionalnog teatra Litvanije. Autor ovog komada je Tomas Bernhard, njegovu dramu o ulasku Hitlera u Beč, o Anšlusu, poljski reditelj Kristijan Lupa smestio je u milje današnjice. Već i Bernhardov tekst govori o tome da nam je zaludna trezvena pamet, bečki malograđani ne samo da su ispoljili simpatije prema fašizmu nego su ga naprosto obožavali. Na bečkom Heldenplacu narod je euforično pozdravio Hitlera. Kordula Tremt, kritičarka časopisa Dojče Bine, pišući o ovoj predstavi, ističe da je reditelj radnju komada smestio u sadašnjicu, jasno ukazujući na to da ekstremne ideologije postaju sve uticajnije u Austriji, Mađarskoj i Francuskoj. To me podseti na naslov jednog starog eseja Tomasa Mana koji glasi: Čuvaj se, Evropo!

Memento

Rano posle podne napuštam Ganu, selo s dvestotinak duša, i pomalo rezigniran posmatram pitome pejzaže Bakonja. Nikad mi se nije u ovakvom svetlu ukazao mađarski pejzaž. Još mi je u ušima tiha pesma na kraju pogrebnog obreda. Na stihove Majkla Maklura iz 1967. godine, muziku su u jednom baru, 1970. godine komponovali Bob Nojvirt i Dženis Džoplin. Pevačica je još iste večeri, 8. oktobra 1970. izvela ovu pesmu u pozorištu. Pesma je, zapravo, svojevrsna molitva, molba Bogu da joj kupi Mercedes, jedan kolor-televizor ili da joj omogući bar jedan dobar noćni provod. Tri dana kasnije, Dženis Džoplin je umrla od uzimanja prekomerne količine droge, imala je 27 godina. Pesma je veliki memento šezdesetosmaške generacije, često i na mnogim mestim se pojavljuje, tako i u delima Petera Esterhazija. Pre godinu i po dana, posle budimpeštanske predstave Neoplante, u razgovoru u prijateljskom krugu, Esterhazi je rekao da između mojih književnih dela i književnih dela prijatelja pisaca iz Mađarske postoji jedna bitna razlika: ja sam doživeo jednu stvarnu “šezdesetosmu”, dok su pisci u Mađarskoj imali samo “iluziju”. Bio je u pravu. U predstavi Ljubiše Ristića, rađenoj prema motivima mog romana Dupla ekspozicija, a koja govori o proneveravanju “šezdesetosme” – pre dvadesetosam godina, dakle 1988. – takođe se čuje glas Dženis Džoplin. Mercedes Benz. I od tada me posvuda prati.

Pejzaš sa ogradom

Lokomotiva ispušta duge zvižduke, kroz prozor ugledam mađarsku ogradu i u istom trenu prelazimo mađarsko-srpsku granicu. Češki turisti škljocaju svojim digitalnim fotoaparatima. Pokazuju prstom na žičanu ogradu, smejulje se i pijuckaju pivo. Mogu da zamislim da će ova ograda posle nekoliko godina biti turistička atrakcija. Mađarske palačinke i mađarska ograda – po tome ćemo biti poznati u Evropi.

Bekstvo

“čujem da život nazivaju / jedinim pribežištem”, pisao je pesnik Paul Celan koji je, pre nego što se ubio, zapisao na jednu ceduljicu ove dve reči. “Kreni, Paule”. Bežao je iz jedinog pribežišta? Danas više i ne bežimo, nego se vučemo. Ali, kuda?

Kucanje na otvorena vrata

Pre nekoliko nedelja razglabao sam o tome kako su odnosi između srpskih i hrvatskih političara prilično hiroviti, čas se grle, pa i ljube, čas se hvataju za guše. Nije toliko stara još ona fotografija na kojoj predsednik srpske vlade Aleksandar Vučić s raskošnom kitom cveća, na mostu koji spaja dve države, hrli u susret hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović. Trenutno je na snazi suspenzija osmeha. To znači da su odnosi neraščišćeni. U poslednje vreme su zabrinjavajuće pogoršani odnosi Srbije sa Bosnom, a sa Hrvatskom su na najnižoj tački. Beogradski provladin tabloid Informer (specifično srpski paradoks: provladin tabloid!) na naslovnoj strani krupnim slovima objavljuje: “Hrvatska u panici – Srbija se sprema za rat”. Čitam izjavu Latinke Perović Radio Slobodna Evropa, u kojoj daje sneveseljavajuću sliku o današnjoj Srbiji. Zemlja se postepeno vraća jednopartijskom sistemu u žilavoj, narodnjačkoj tradiciji, što će sprečiti dalju modernizaciju, a pristup Evopskoj uniji učiniti iluzornim. Veliko je pitanje, kaže poznata istoričarka, koliko može tako da izdrži, a da istorijski ne propadne. Povela se reč i o tome da sve više ljudi traži rehabilitaciju Miloševića. Postavlja se pitanje, o kakvoj rehabilitaciji može da bude govora? Koliko ja znam, rehabilitovati se može samo lice koje je osuđeno. Da li je, recimo, srpski parlament osudio Slobodana Miloševića zbog politike koju je vodio? Nije. Da li je Socijalistička partija Srbije, koja je već bezmalo deset godina na vlasti, nekim kongresnim dokumentom osudio njegovu politiku? Nije. Da li je Srpska napredna stranka u nekoj svojoj kongresnoj deklaraciji osudila Miloševićevu politiku? Nije. Prema tome, oni koji traže njegovu rehabilitaciju, kucaju na otvorena vrata.

jul-avgust 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!