LASLO VEGEL: Crveno i crno

20 Sep 2013

„Njihova dela svedoče da su stoka beslovesna“

A onda kušujte!

Ljiljana Dufgran je dugo bila predsednica švedskog PEN kluba, a ujedno i članica Saveta za kulturu švedske vlade. Među članovima ovog organa koji je odlučivao o raspodeli novca namenjenog za kulturu nalazili su se renomirani književnici, umetnici, intelektualci, kulturni radnici. Sa zanimanjem sam slušao kako funkcioniše ovaj, u odnosu na političke stranke, potpuno nezavisan organ. Na prvoj, konstitutivnoj sednici jedan pravnik je članovima saveta podrobno objasnio, na šta imaju pravo, a na šta nemaju. Upozorio ih je i na to, da je rad saveta apsolutno javan, zapisnici sa sednica saveta moraju da budu dostupni ne samo štampi, medijima, već i svakom švedskom građaninu. A zapisnik je detaljan, tačno se u njemu navodi ko je kakav stav po kojem pitanju zastupao i kako je ko glasao. Ali nisu samo sednice javne, i zapisnici dostupni – javna je čak i korespondencija članova saveta sa predsednikom i sekretaricom saveta. Javno je, dakle, sve što prethodno nije proglašeno tajnom. A zakon precizno određuje šta sve može da bude tajna. U sferi kulture, naravno, nema tajni. Ova vrsta transaprentnosti je važna zbog toga jer saopštenja saveta često prikrivaju osetljiva pitanja, a uobičajene konferencije za štampu mogu da budu varljive. Ali, nisu samo dokumenti Saveta za kulturu švedske vlade dostupni svakom švedskom građaninu, nego i zapisnici sa sednica same vlade. I na osnovu njih sam građanin može da objavi, recimo, takozvane „prljave detalje”, a medijima ne pada na pamet da stanu u odbranu stranaka ili političara. Sve to važi i za lokalne samouprave, i na sve one organe koji raspolažu sredstvima iz budžeta, sa ciljem da bi građanin mogao permanentno i argumentovano da polemiše s nosiocima vlasti. Ovaj princip je švedski Ustav definisao pod nazivom Offentlighetsprincipen – i nema šale, svako ko pokuša da ga izigra, brzo dospeva pred sud. Kad ćemo mi dosegnuti ovaj nivo? U bulevarskoj štampi čitam da političari s obe ruke trpaju novac u svoje džepove. Da li je to istina? Nije? Niko ne zna. Plaćeni politički komentatori guše svaku reč građanske kritike. Građanin može svake četvrte godine da izađe na biralište i da glasa, a u međuvremenu ima da kušuje! Ili neka sam osnuje svoju partiju, pa nek´ izvoli na izbore. Naravno, to nije jeftino. Možda bi se neki novopečeni bogataš i umilostivio da isfinansira osnivanje nove stranke, ali taj finansijer će da odredi i uslove. Začarani krug!

Nakazno rođena demokratija

U Srbiji, računajući i većinske i manjinske, i muškarce i žene, i starije i mlađe – živi i dela osam hiljada političara kojima je to stalno i glavno zaposlenje. Ali ako uzmemo u obzir da su u najvećem broju i državni i paradržavni funkcioneri imenovani na osnovu stranačke pripadnosti, onda – prema procenama republičke Agencije za borbu protiv korupcije, broj onih koji za platu i u vidu zanimanja „bistre politiku” otprilike 26 hiljada. Pažnji istraživača nije promaklo ni to da, prema mišljenju građana, najviše zarađuju političari, ne samo zbog visokih plata, nego i zbog raznih drugih privilegija. Dešava se da poneki političar „postizava” da odgovorno obavlja poslove na dva-tri radna mesta, a osim toga svoja „skromna” primanja dopunjuje i „nadoknadama” za članstvo u upravnim odborima. Sve je jasnije da su kod nas utemeljivači novokapitalističke klase upravo ovi privilegovani političari. U tom pogledu su uočljive i neke sličnosti sa „crvenom buržoazijom”, koja je nastala u krilu modela državnog socijalizma. Samo – priznajem rezignirano – ta crvena buržoazija je bila neuporedivo skromnija od ove novokapitalističke klase koja se pokriva plaštom demokratije. Ovde, u Herceg Novom, razgledam vile „crvene buržoazije” i „crne buržoazije”. Pređašnje su skromne, na njima ne blista mermer. Nekadašnja Titova vila u Igalu deluje kao skromna porodična kuća pored letnjikovaca današnjih srpskih tajkuna. Kad govorim o buržoaziji, ne mislim, naravno, na male preduzetnike koji rade po pravilima zapadnog kapitalizma, na one koji su svojim višedecenijskim napornim radom i pameću stvorili sebi određeni kapital, a njihovi sinovi uvećali nasleđeni imetak. Ako su bili umešni, unuci su već mogli da budu i milioneri. Reč je o delu, o naporima više generacija. Ima i kod nas vrednih i spretnih malih preduzetnika, ali oni moraju da se sklone u stranu. Današnji dominantni novobogataši većinom nisu u sferi privrede izrasli u ono što danas jesu, nego – zahvaljujući milosti države – u zabačenim političkim budžacima. Narod je uveren da se ovaj tanak sloj bogataša dokopao prvih miliona u vreme Miloševića. U zapadnim zemljama je privreda, odnosno industrija bila kolevka kapitalističke klase, zato je tamo i nastala jaka, individualizmu sklona, idejama prosvetiteljstva privržena građanska klasa. Naši tajkuni su izmileli iz političkih šikara, i zbog toga u našem kapitalizmu vodeću ulogu preuzimaju od države zavisni oligarsi. A motor etosa totalitarne vlasti postaće privilegija političara da ih drže u milosti, ili da ih odbace. Što nije čudno, setimo se samo da je naša politička elita jednim potezom pera uvela kapitalizam. Kapitalizam je „odozgo oktroisan”, kao što je bio oktroisan svojevremeno i socijalizam. Caruje, dakle, totalitarna atituda – u višestranačko-parlamentarnoj strukturi. I ova protivrečenost fatalno unakazuje demokratske ideale.

Privatna partija

Nije Šandor Marai slučajno citirao Dantea. „Njihova dela svedoče / da su stoka beslovesna, i ti ćeš časno / postupiti, ako od sebe načiniš partiju za sebe.” Tako je pevao Dante. „Privatna, jednočlana partija i danas je jedina mogućnost”, dodao je Marai. I Dante, i Marai, znali su dobro da to podrazumeva, da to za sobom povlači ekskomunikaciju. Ako čovek razmišlja u jednočlanoj partiji, biće možda primoran da se povuče u stvarnu, ili „samo” u unutrašnju emigraciju, a u boljem slučaju, praćen podrugljivim primedbama vojnika partije biće udaljen izvan aut-linije. Danteu je ova sudbina bila i te kako poznata. „Saznaćeš koliko je slan tuđi hleb / koliko su mučne staze / naporne stepenice tuđeg doma…”, pisao je Dante. Maraijev komentar je i u ovom slučaju tačan: „Jeste slan i gorak, ali samoća u tuđini je uvek bolja od one kod kuće.”

U kavezu

Večernja oluja na moru. Sedim na terasi i uživam. Preda mnom je more. Pravo je zadovoljstvo ako nevreme potraje svega nekoliko časova. Ali šta ako nedeljama, neprekidno, pljušti kiša? Sedeo bih na nekoj klupi i imao bih osećaj kao da sam, pred morem, zatvoren u kavez. Tada počinje depresija, kažu meštani, koji tada sanjaju samo o tome kako da pobegnu odavde. I kad malo dođu k sebi, pokušavaju da se izleče gustim, crnim vinom.

Pribežište

Oni bez doma i domovine imaju dva pribežišta. Jedno od njih je – more.

septembar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!