LASLO VEGEL: Cinični i pragmatični

17 Feb 2017

Zemlja se više ne okreće oko Sunca, nego oko novca

Gužva na putu novobogataša

Kako se očekuje, već tokom naredne nedelje počinje izborna kampanja. Vrli aktivisti će nestrpljivo zvoniti na vratima građana, pred nama su bučna popodneva. Šta da radim? Da otvorim vrata i da slušam banalne političke tirade? Ili da ostanem u tišini i da čitam jedan dobar roman? I ove, kao i prošle godine, opredeliću se za ovo potonje. Zanemariću poprilično i novine, i televiziju – nije teško pogoditi da će u predigri izbora političari sve samouverenije govoriti da će iskoreniti korupciju, kao da je korupcija nekakav bezvezni eksces. Nema više, međutim, iluzija. Posle dvadeset pet godina je definitivno jasno da je korupcija dečija bolest novog kapitalizma u postsocijalističkim zemljama. Svedok sam korupcionaške tranzicije u kojoj je prebrzo, uz grubu asistenciju države, uspostavljena vladajuća oligarhija koju – najvećim delom – nije stvorilo tržište, nego Partija i Država. U svemu tome značajnu ulogu imaju i porodične veze, oživljen je svet nepotizma, posvuda deluju partijske nomenklature, preduzimačke i intelektualne grupacije koje imaju samo jedan cilj: da uvećaju imovinu, bogatstvo. Smešno je, zaista, da mnogi političari raspolažu relativno skromnom imovinom, ali su njihove supruge-paunice i te kako potkožene. Prve oligarhije su ispilile još u gnezdašcima sada toliko proklinjenog socijalizma. U Srbiji je upravo Milošević bio prva kvočka, potom su se ređali ostali. Zato je i tako velika gužva na putu novobogataša. U zapadnom svetu, kako je to pokazao Tomas Piketi, superbogataši se množe pre svega nasleđivanjem, dok ih u istočnom delu Evrope umnožava državna korupcija. Bogat će da bude onaj u koga Partija ima poverenja, a teško onima koji izgube poverenje partije. Neće se istopiti samo njihov kapital, nego će izgubiti ljubavnice, pristalice, najbliže prijatelje. Sad se ispostavlja koliko je Balzak savremen, aktuelan pisac. Za buduće istoričare izuzetno zahvalan dokumentarni materijal će predstavljati fotografije načinjene povodom raznih jubileja, reprezentativnih savetovanja, značajnih praznika, na kojima poziraju članovi političke, privredne i kulturalne elite. Govornice, mikrofoni, „pametni” pogledi puni poštovanja uprti u autoritarne govornike. Takvo je bilo razdoblje poslužničkog, ideala lišenog razdoblja. Jer za razliku od socijalizma, sad već i nema događaja, postoje samo interesi, kako tvrde pragmatični političari. Žižek je dobro okarakterisao ovaj sloj: ciničan je i pragmatičan. Ovi balzakovski grupni portreti sa damama i gospodom biće izuzetno važni dokumenti jednog razdoblja, razdoblja čija je glavna parola glasila: neka bude kapitalizma, ali odmah! Zemlja se više ne okreće oko Sunca, nego oko novca. Ovaj novovremeni kapitalizam čvrstom rukom je ostvario Vladimir Putin. U Rusiji – upozorava Milan Milošević u novom broju nedeljnika Vreme – 77 odsto nacionalnog bogatstva nalazi se u posedu jednog postotka stanovništva, ova koncentracija kaputala znatno premašuje američku – glasi zaključak ovog istraživača. Putin je naprosto preskočio ciklus liberalnog kapitalizma, i stvorio istočno-evropski, tradicijama postsocijalističkih zemalja prikladniji iliberalni, oligarhijski kapitalizam kojeg Žižek inače naziva autoritarnim kapitalizmom. I jeste tako, liberalni kapitalizam je ipak čistilište oligarha, zato o njemu i ne može da bude govora. Pohlepna istočno-evropska postkomunistička elita je zbog toga i sklona Putinu, velikom idolu.

Sećanje na budućnost

Odložio sam pisanje „nastavka” Neoplante i Balkanske lepotice – romana koji će u novom svetlu prikazati istoriju porodice Terek. Anamarija, u Švedskoj, među porodičnim dokumentima pronalazi dnevnik svoga oca, Mikloša Tereka, i sva zaprepašćena zaključuje da se njen otac namerno oženio Srpkinjom. Ispaštao je kratkotrajnu sreću svoga dede. Priča ovim dobija novo usmerenje, izbijaju na površinu dileme Mikloša Tereka, njegove tajne, njegove drame. I njegovo ispaštanje, koje se rimuje s psledjim rečenicama romana Ispaštanje, koje prilikom rušenje berlinskog zida izgovara jedan Nemac koji se oženio Srpkinjom. U gradskom parku postoji Šlemilov kip, zaista postoji i Šlemilova ulica, i Šlemilova Spomen soba, ali više niko i ne zna ko je bio taj Šlemil. I u tome što to niko ne zna, ima i velike doze ciničnog pragmatizma. Roman je upola gotov, pa ga ipak odlažem za neke mirnije dane, ako uopšte bude takvih dana. Umorio sam se od sećanja na sadašnjost. Veći je izazov sećati se budućnosti. Svakog dana prilježno ispisujem redove, radnja mog novog romana odigrava se na nultoj tački sadašnjice. I to nazivam budućnošću. Radni naslov: Očevi i sinovi. Jedna rečenica sledi i usmerava drugu, a potom ne malo zaprepašćen shvatam da se suočavam se jednom vrstom jezivo ispražnjenog sveta.

Generacijski konflikti

Čini se da u celom svetu bujaju generacijski konflikti. Sad su primetni samo njihovi počeci, u novoj američkoj prozi, međutim, jasno se ocrtava duša međugeneracijskog ratnog stanja. Posle Drugog svetskog rata, to i nije bila tema na Zapadu, ali je 1968. godine oživela, pa se ubrzo umirila. Ređale su se generacije, ali konflikata nije bilo. U istočnim zemljama, unutar jednopartijskog sistema, iza diskursa generacijskih konflikata bile su prikrivene ideološke suprotnosti, međusobno nepomirljivi pogledi na svet, međutim, posle političkih promena u tim zemljama, ovi konflikti su potismuti u pozadinu, parlamentarna demokratija ih je porekla. Dokument pripremljen za ekonomski forum u Davosu – The Global Risks Report – naglašava da se ponovo produbljuju generacijske razlike i provalije. Čak 72 posto birača koji su glasali za Donalda Trampa smatra sebe tradicionalistom, dok o sebi kao tradicionalisti misli samo 31 odsto glasačkog tela gospođe Klinton. Prema ovim istraživanja populizam ne generišu ekonomski faktori, već demografske i kulturalne razlike, zatim produženje životnog veka, a ta okolnost afirmiše sistem vrednosti starijih generacija. Omladina je i inače napustila javni život, jer su je ubedili da je politika prljava stvar i da nije za genijalce.

Prema mišljenju cenzora nema cenzure

Pisac Matija Bećković, počasni građanin Subotice, u intervjuu za beogradski dnevni list Kurir izjavio je da posle 1945. godine u Srbiji nije bilo parlamentarnih izbora. A da su predsednički izbori suvišni, jer je Srbiji potreban kralj. Na pitanje, da li u Srbiji ima cenzure, Bećković je lakonski odgovorio: „Cenzori smatraju da je nema.” Ko razume, razume.

februar 2017.
Preveo Arpad Vicko
(foto: www.pixabay.com)