LASLO VEGEL: Čekajući Godoa

01 Feb 2014

Balkansko nebo naleglo na Novi Sad

Prosve?eni apsolutizam

Ustavni sud Srbije doneo je poslednjih nekoliko meseci dve me?usobno nerazdvojive odluke. Prvo je pojedine nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine okvalifikovao kao protivustavne, a potom je suzio i kompetencije manjinskih nacionalnih saveta. Posao je eksperata za ustavno pravo da sa stanovišta struke odrede gde su koreni problema: u ustavu, ili u interpretaciji autonomija. Uveren sam da je izlaz u promenama odre?enih ustavnih rešenja, odnosno, u donošenju novog ustava. Utoliko pre, jer je ulazak u Evropsku uniju prakti?no nezamisliv bez prethodnih ustavnih promena. Tada ?e se ispostaviti kako stojimo sa autonomijom Vojvodine, i kako sa manjinskim autonomijama, jer ?e politi?ka mapa lepo pokazati da novi ustav ne?e biti donet po cenu kompromisa sa antievropskom Srpskom radikalnom strankom ili sa Demokratskom strankom Srbije. Novi ustav ?e izglasati ve?inske parlamentarne stranke u ?ijim rukama vijore zastave Evropske unije. Tada ?e se ispostaviti i to koliko su dosledni autonomaški i manjinski politi?ari. Dela iz oblasti istorije ideja, ali i moja li?na zapažanja govore o tome da je Vojvodina imala i da ima solidan gra?anski sloj, me?utim, nikad nije imala uspešnu politi?ku elitu. Ho?e li autonomaška politi?ka elita kona?no mo?i da stane na noge? To je pitanje sutrašnjice. Ho?e li manjinska politi?ka elita uspeti da se izbori za stvarnu autonomiju? To je drugo pitanje sutrašnjice. Bude li u tome uspela, kako ?e biti mogu?e uskladiti teritorijalnu autonomiju Vojvodine sa manjinskim autonomijama? To ?e pak biti tre?e pitanje sutrašnjice. I ako, nadalje, budemo imali i manjinske autonomije sa stvarnim kompetencijama, kako ?emo posti?i da kolektivna manjinska prava ne krše, ne narušavaju li?na prava manjinskih gra?ana? Ovo, ?etvrto pitanje ?e predstavljati test evropejstva manjinskih politi?ara. Me?utim, što se autonomija ti?e, zapažam iznena?uju?u protivre?nost. Aktuelna vlast u Srbiji u?inila je zaista odlu?uju?e korake u pravcu evropskih integracija, me?utim, istovremeno, u društvu zapažamo tendencije ja?anja autoritarizma koji neizbežno pogoduje ja?anju centralizovane nacionalne države. ?esto ?ujem od obi?nih ljudi da je najpre potrebno uspostaviti red, a tek potom je mogu?a demokratija. A ovde se pod redom podrazumeva centralizam, a autonomije zna?e demokratiju. Iz straha od budu?nosti izrasta ideal politike „?vrste ruke”, sa lažnom nadom da ?e prosve?eni vo?a jednog lepog dana podariti narodu slobodu. Posle plebiscitarne diktature (Miloševi?) lako može da usledi plebiscitarni i prosve?eni apsolutizam. Ina?e, što se toga ti?e, Srbija ne bi bila nikakav izuzetak. Prema istraživanjima javnog mnjenja u postkomunisti?kim zemljama gra?ani sa pravom glasa su u sve ve?em broju razo?arani u parlamentarnu demokratiju, a posledica te razo?aranosti je ja?anje ekstremno desni?arskih stranaka. Jedan deo omladine, suo?avaju?i se sa zloupotrebama, protekcionizmom, nepotizmom vladaju?ih politi?kih elita, gledaju?i kako demokratski izabrani lideri izigravaju zakone koje su sami osmislili i doneli, prelazi u redove pristalica ekstremnih ideologija, s uverenjem, ili bar sa nadom da su to pravi putevi pravednosti. A mase, s druge strane, tako?e suo?ene sa anomalijama demokratije, ho?e novog vo?u koji ?e da preuzme odgovornost, da uspostavi red i da deli pravdu. To je onaj momenat kad se pomalja opasnost na koju je ve? upozorio Maks Veber: u demokratiji je uvek latentna pretnja da prevlada cezaristi?ka tendencija koja, me?utim, nije identi?na s diktaturom. Radi se o modelu liderske plebiscitarne demokratije koji opisuje Veber, i u kojem „mase” u?e naizust i ponavljaju re?i izabranog vo?e. Cezarizam se pak javlja uglavnom u uslovima ja?anja unutarstrana?kih oligarhijskih tendencija, kao što je to pokazao Robert Mihels u svom klasi?nom delu iz oblasti sociologije stranaka, pišu?i o neizbežnoj unutarstrana?koj gvozdenoj disciplini („gvozdeni zakon oligarhije”). Pretpostavljam da su opasni postali baš ovi klasici, jer se sve ?eš?e dešava da posle parafraze nekih od njihovih i danas aktuelnih misli imam ose?aj da udaram glavom u zid. Živim u ovakvom vremenu i u ovakvoj sredini, pa je stoga i razumljivo što se ?esto prise?am re?enice koju je Elijas Kaneti zabeležio, pred smrt, u svoj dnevnik: „Zapušiti usta i ne umuknuti.”

Utopija jake ruke

Stojim rano ujutro ispred prozora, napolju veje sneg, radnici komunalnih službi ?iste kolovoz. Skoknem dole do trafike, kupujem novine, dve sredove?ne žene sablažnjeno komentarišu kako su u Novom Sadu neki sasvim mladi momci ubili jednog ?oveka. I da je ju?e jedan mladi? izboden nožem. Poslednjih nedelja i meseci previše je vesti o nasilni?kom ponašanju u gradu, o porastu kriminala. Kriza i reforme, ?ujem sa svih strana. Bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Nekoliko sati kasnije na internetu ?itam vest da je Aleksandar Vu?i?, lider Srpske napredne stranke, ipak odlu?io da se na prole?e, 16. marta u Srbiji održe prevremeni parlamentarni izbori. Pobednik je unapred poznat, sasvim je izvesno da ?e naprednjaci trijumfovati. Pitanje je samo s kakvom ve?inom. Ostali ?e, mašu?i zastavicama Evropske unije, sedeti na klupi za rezervne igra?e i, u mu?noj neizvesnosti, ?ekati koga ?e Vu?i? odabrati i uvrstiti u svoju vladu. Opozicionari se šunjaju oko arene, jedni drugima podme?u nogu i jadikuju, krivo im je što su drugi ostvarili njihove programe. I zaista, šta ?e biti s opozicijom? Da li ?e je uopšte i biti? U postsocijalisti?kim zemljama vlast podrazumeva takve privilegije, da je teško biti u opoziciji. Preostaje samo kakva-takva milostinja i „konstruktivno opozicionarstvo”. Gra?ani su ljuti, nervozni i uplašeni, ?ekaju red i radna mesta, njihove strepnje samo ja?aju žudnje za jakom rukom, a njihov bes ra?a nasilje, brutalni jezik i razara politi?ku zajednicu.

Ironi?ne bahanalije

Srpski ansambl Narodnog pozorišta u Subotici gostovao je na sceni Újvidéki Szinháza – Novosadskog pozorišta i ispra?en je ovacijama. Ovakav uspeh postigli su klasi?nim komadom Koštana Borisava Stankovi?a, u režiji Andraša Urbana. Predstava je po?aš?ena s toliko dobrih i pametnih kritika u medijima, da jedva mogu tome bilo šta novo da dodam. Kritika je hvalila novu, subverzivnu interpretaciju, me?utim, smatram da je neophodno naglasiti i to da je ova predstava plod i jedne nove scenske poetike. Urban druga?ije progovara, a logi?na posledica tog novog jezika je i druga?ija interpretacija, a to zna?i da su se i klasici našli pod novim osvetljenjem. Ono što je nekad bio folklor, sad se manifestuje kao ironi?na bahanalija. Najkra?e re?eno: moderna drama. Vra?aju?i se ku?i posle predstave ledom okovanim ulicama Novog Sada razmišljao sam o tome da, zapravo, više i nemamo posla s nekom pri?om s juga Srbije, ve? da se ona i te kako ti?e i balkanskog neba koje je svom težinom naleglo na Novi Sad.

januar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!