LASLO VEGEL: Čekajući Godoa

01 Feb 2014

Balkansko nebo naleglo na Novi Sad

Prosvećeni apsolutizam

Ustavni sud Srbije doneo je poslednjih nekoliko meseci dve međusobno nerazdvojive odluke. Prvo je pojedine nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine okvalifikovao kao protivustavne, a potom je suzio i kompetencije manjinskih nacionalnih saveta. Posao je eksperata za ustavno pravo da sa stanovišta struke odrede gde su koreni problema: u ustavu, ili u interpretaciji autonomija. Uveren sam da je izlaz u promenama određenih ustavnih rešenja, odnosno, u donošenju novog ustava. Utoliko pre, jer je ulazak u Evropsku uniju praktično nezamisliv bez prethodnih ustavnih promena. Tada će se ispostaviti kako stojimo sa autonomijom Vojvodine, i kako sa manjinskim autonomijama, jer će politička mapa lepo pokazati da novi ustav neće biti donet po cenu kompromisa sa antievropskom Srpskom radikalnom strankom ili sa Demokratskom strankom Srbije. Novi ustav će izglasati većinske parlamentarne stranke u čijim rukama vijore zastave Evropske unije. Tada će se ispostaviti i to koliko su dosledni autonomaški i manjinski političari. Dela iz oblasti istorije ideja, ali i moja lična zapažanja govore o tome da je Vojvodina imala i da ima solidan građanski sloj, međutim, nikad nije imala uspešnu političku elitu. Hoće li autonomaška politička elita konačno moći da stane na noge? To je pitanje sutrašnjice. Hoće li manjinska politička elita uspeti da se izbori za stvarnu autonomiju? To je drugo pitanje sutrašnjice. Bude li u tome uspela, kako će biti moguće uskladiti teritorijalnu autonomiju Vojvodine sa manjinskim autonomijama? To će pak biti treće pitanje sutrašnjice. I ako, nadalje, budemo imali i manjinske autonomije sa stvarnim kompetencijama, kako ćemo postići da kolektivna manjinska prava ne krše, ne narušavaju lična prava manjinskih građana? Ovo, četvrto pitanje će predstavljati test evropejstva manjinskih političara. Međutim, što se autonomija tiče, zapažam iznenađujuću protivrečnost. Aktuelna vlast u Srbiji učinila je zaista odlučujuće korake u pravcu evropskih integracija, međutim, istovremeno, u društvu zapažamo tendencije jačanja autoritarizma koji neizbežno pogoduje jačanju centralizovane nacionalne države. Često čujem od običnih ljudi da je najpre potrebno uspostaviti red, a tek potom je moguća demokratija. A ovde se pod redom podrazumeva centralizam, a autonomije znače demokratiju. Iz straha od budućnosti izrasta ideal politike „čvrste ruke”, sa lažnom nadom da će prosvećeni vođa jednog lepog dana podariti narodu slobodu. Posle plebiscitarne diktature (Milošević) lako može da usledi plebiscitarni i prosvećeni apsolutizam. Inače, što se toga tiče, Srbija ne bi bila nikakav izuzetak. Prema istraživanjima javnog mnjenja u postkomunističkim zemljama građani sa pravom glasa su u sve većem broju razočarani u parlamentarnu demokratiju, a posledica te razočaranosti je jačanje ekstremno desničarskih stranaka. Jedan deo omladine, suočavajući se sa zloupotrebama, protekcionizmom, nepotizmom vladajućih političkih elita, gledajući kako demokratski izabrani lideri izigravaju zakone koje su sami osmislili i doneli, prelazi u redove pristalica ekstremnih ideologija, s uverenjem, ili bar sa nadom da su to pravi putevi pravednosti. A mase, s druge strane, takođe suočene sa anomalijama demokratije, hoće novog vođu koji će da preuzme odgovornost, da uspostavi red i da deli pravdu. To je onaj momenat kad se pomalja opasnost na koju je već upozorio Maks Veber: u demokratiji je uvek latentna pretnja da prevlada cezaristička tendencija koja, međutim, nije identična s diktaturom. Radi se o modelu liderske plebiscitarne demokratije koji opisuje Veber, i u kojem „mase” uče naizust i ponavljaju reči izabranog vođe. Cezarizam se pak javlja uglavnom u uslovima jačanja unutarstranačkih oligarhijskih tendencija, kao što je to pokazao Robert Mihels u svom klasičnom delu iz oblasti sociologije stranaka, pišući o neizbežnoj unutarstranačkoj gvozdenoj disciplini („gvozdeni zakon oligarhije”). Pretpostavljam da su opasni postali baš ovi klasici, jer se sve češće dešava da posle parafraze nekih od njihovih i danas aktuelnih misli imam osećaj da udaram glavom u zid. Živim u ovakvom vremenu i u ovakvoj sredini, pa je stoga i razumljivo što se često prisećam rečenice koju je Elijas Kaneti zabeležio, pred smrt, u svoj dnevnik: „Zapušiti usta i ne umuknuti.”

Utopija jake ruke

Stojim rano ujutro ispred prozora, napolju veje sneg, radnici komunalnih službi čiste kolovoz. Skoknem dole do trafike, kupujem novine, dve sredovečne žene sablažnjeno komentarišu kako su u Novom Sadu neki sasvim mladi momci ubili jednog čoveka. I da je juče jedan mladić izboden nožem. Poslednjih nedelja i meseci previše je vesti o nasilničkom ponašanju u gradu, o porastu kriminala. Kriza i reforme, čujem sa svih strana. Bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Nekoliko sati kasnije na internetu čitam vest da je Aleksandar Vučić, lider Srpske napredne stranke, ipak odlučio da se na proleće, 16. marta u Srbiji održe prevremeni parlamentarni izbori. Pobednik je unapred poznat, sasvim je izvesno da će naprednjaci trijumfovati. Pitanje je samo s kakvom većinom. Ostali će, mašući zastavicama Evropske unije, sedeti na klupi za rezervne igrače i, u mučnoj neizvesnosti, čekati koga će Vučić odabrati i uvrstiti u svoju vladu. Opozicionari se šunjaju oko arene, jedni drugima podmeću nogu i jadikuju, krivo im je što su drugi ostvarili njihove programe. I zaista, šta će biti s opozicijom? Da li će je uopšte i biti? U postsocijalističkim zemljama vlast podrazumeva takve privilegije, da je teško biti u opoziciji. Preostaje samo kakva-takva milostinja i „konstruktivno opozicionarstvo”. Građani su ljuti, nervozni i uplašeni, čekaju red i radna mesta, njihove strepnje samo jačaju žudnje za jakom rukom, a njihov bes rađa nasilje, brutalni jezik i razara političku zajednicu.

Ironične bahanalije

Srpski ansambl Narodnog pozorišta u Subotici gostovao je na sceni Újvidéki Szinháza – Novosadskog pozorišta i ispraćen je ovacijama. Ovakav uspeh postigli su klasičnim komadom Koštana Borisava Stankovića, u režiji Andraša Urbana. Predstava je počašćena s toliko dobrih i pametnih kritika u medijima, da jedva mogu tome bilo šta novo da dodam. Kritika je hvalila novu, subverzivnu interpretaciju, međutim, smatram da je neophodno naglasiti i to da je ova predstava plod i jedne nove scenske poetike. Urban drugačije progovara, a logična posledica tog novog jezika je i drugačija interpretacija, a to znači da su se i klasici našli pod novim osvetljenjem. Ono što je nekad bio folklor, sad se manifestuje kao ironična bahanalija. Najkraće rečeno: moderna drama. Vraćajući se kući posle predstave ledom okovanim ulicama Novog Sada razmišljao sam o tome da, zapravo, više i nemamo posla s nekom pričom s juga Srbije, već da se ona i te kako tiče i balkanskog neba koje je svom težinom naleglo na Novi Sad.

januar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!