LASLO VEGEL: Budućnost je nestala iz našeg vidokruga

02 Oct 2016

Rapidno opada otpornost demokratije

Osuđen na pobunu

U poslednje vreme sve češće nailazim u štampi na iskaze sredovečnih ili mlađih vojvođanskih mađarskih intelektualaca u kojima govore o svojim strepnjama i strahovima, zabrinuti za egzistenciju svojih porodica, samo zbog toga što kritički razmišljaju. Jer ako bi ih snašla neka nevolja, šta bi mogli da kažu svojoj deci? Da li bi imali grižu savesti što se nisu pokunjili? Naime, većina mojih poznanika se upravo zbog budućnosti svoje dece ponizila pred vlastima. Ili se nadaju da će njihova deca jednog dana biti ponosni na njih? Ne znam. Više nije sasvim jasno ni to ko bi morao da oseća grižu savesti, jer se baš ovih dana ispostavlja da, umesto pokajanja, novo lice poprimaju oni koji bi morali da osećaju grižu savesti. Na grobljima nije malo grobova mladih vojnika i rezervista koji su pali na ratištima u Hrvatskoj. Na te grobove predstavnici današnjih vlasti ne polažu sveće pijeteta. Jer ne bi trebalo samo pred senima žrtava srebreničkog pokolja pognuti glavu. Da li je moguće da se u glavama nekolicine istinski bogobojažljivih ljudi pojavi iskra misli da nas Bog kažnjava s ovim velikim Egzodusom, jer smo sa slavnom koalicijom izdali osirotele grobove. Ne znam, na šta misle dok se mole Svevišnjem. Ponekad mi se učini da su ti osiroteli grobovi svojevrsni duševni teret, nekakvo breme koje podstiče na odlazak. Čitajući ove ispovesti o novim strepnjama i strahovima, s gorčinom dokazujem sebi: možda je priznanje strahova zapravo početak njihovog prevladavanja… Ipak, nisam ovako zamišljao budućnost. Iz razumljivih razloga gajim saosećanje, pijetet prema svim žrtvama, jer sam i sam preživeo ove situacije, ali istovremeno razumem i one koje sve ovo ne dotiče, pa lako sklapaju koalicije, jer su u vreme Miloševića preživali pored državnih jasala. Moja sudbina je bila drugačija, različita od njihove, pa stoga i gledam drugačije na ovu slavnu koaliciju. U decembru 1992. godine na Televiziji Novi Sad pročitano je moje ime, postao sam persona non grata, našao sam se na ulici, samo zbog toga što sam drugačije razmišljao. Jedna od metoda političke borbe tadašnjih vlastodržaca bilo je sastavljanje raznih crnih lista. Povukao sam se u svoju radnu sobu, pobegao među svoje knjige i počeo da vodim dnevnik. Ovih dana mi se našla u ruci i jedna zabeleška iz tog vremena, o balu vojvođanskih mađarskih gradonačelnika u Bačkoj Topoli (Vitgenštajnov razboj). Sećam se i fotografija u novinama, tamnih, svečanih odela, raskošnih toaleta gradonačelnikovica… Groteskna situacija, dostojna Hrabalovog pera, ne bih umeo da je opišem, jer me još uvek previše boli surovi udarac vlasti. U mutnim vremenima teško je ostati na distanci. U opasnim situacijama tačno znam gde mi je mesto, ali u ovim današnjim pihtijastim decenijama, i perspektiva postaje pihtijasta. Uvek se iznova setim poznate rečenice Ištvana Biboa, rečenice koja je bila jaka moralna podrška mađarske demokratske opozicije: „biti demokrata, znači nemati straha“. Citirao sam tu rečenicu i tada, a potom i krajem 2000. godine, uveren da smo konačno postali demokrate. I citiram je i sad, kad me muči pitanje, zašto ne možemo, ophrvani strepnjama, da budemo demokrate. Bojimo se globalizma, umesto da mu pripremljeni pođemo u susret; bojimo se migranata, premda ovaj strah potpiruju oni političari koji su propustili da na vreme upozore na sile koje generišu migracije; strahujemo da nas noć zatekne na ulici, što se ne dopada političarima koji ulicama i trgovima grada promiču obično u luksuznim automobilima, brinemo za sudbinu naše kulture pred najezdom „stranaca“, ali nećemo priznati da smo je mi sami ostavili na cedilu, napustili, i to zarad najjeftinijeg kiča. Bojimo se za naše zdravlje, ali nas ućutkavaju oni koje nikad nisam video u čekaonici neke ambulante. U vreme obračuna u katakombama dnevne politike, globalni strahovi uvišestručeno pustoše unutar malih, krhkih manjinskih zajednica koje svakim danom ostaju bez značajnog broja svojih pripadnika. Verovao sam da će dramatična demografska i migraciona kretanja u vojvođanskoj mađarskoj manjinskoj zajednici izazvati veće razumevanje i veću solidarnost. Ali, ne! Usledilo je ono na šta sam još 2009. godine upozorio na jednoj konferenciji u Senti, kojoj su prisustvovali, u ne malom broju, aktivisti Saveza vojvođanskih Mađara. Apelovao sam na jedinstvo, ali i na dijalog, na poštovanje različitosti, na očuvanje polifonije. Citirao sam Voltera: „Ne slažem se niti s jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš“. Po magnetofonskom snimku, na kraju mog izlaganja usledio je oduševljeni aplauz prisutnih. Možda je taj aplauz bio i najveći na tom savetovanju. Voleo bih danas da vidim lica tih ljudi. Šta ti ljudi danas osećaju? Da li su učinili sve da oni koji drugačije misle mogu svoje stavove da iznesu slobodno, nekažnjeno? Ne zaboravimo da citirana Volterova rečenica spada u temeljne vrednosti evropske kulture, i nije na odmet i danas citirati ovu rečenicu, kad se – strahujući tobož od migranata – zalažemo za „evropske vrednosti“. Onaj ko to ne prima k znanju, neka se pogleda u ogledalu, i suočiće se s migrantom kojeg je sam kreirao.

U galiji našeg doba

U jednoj svojoj belešci, pronicljivo, onako kako smo to od njega navikli, Peter Esterhazi je citirao Kamija: „Danas se svaki pisac ukrcava u galiju svog vremena.“ I dodao: „Veliki putnik te galije je Vegel“. Imao sam tada osećaj da mi je s ovom rečenicom na pleća natovario prekomerni teret, a sad, od kada nije među nama, taj teret je još teži. Već tada sam stvar sveo na skromniju meru i rekao da sam samo galijot na galiji našeg vremena, ali da veslam uporno i onda kad su talasi jači. I danas, kad je more preko mere valovito, čitam Kamija. Gornji citat je iz Kamijevog predavanja pod naslovom Umetnik i njgegovo doba iz 1957. godine, u kojem je ukazao na dramatičnu promenu statusa umetnika. U „stara dobra vremena“ umetnik je s tribina posmatrao kako lav u areni istorije masakrira svoju žrtvu. U međuvremenu je usledio jedan surov zaokret: umetnik se našao u areni, izgubivši svoju nevinost, zaštićenost. „Stvarati danas znači opasno stvarati“, nastavlja Kami, i ispisuje kao britva oštru rečenicu“ „Vreme neodgovornoj umetnosti je okončano.“ Nema više igrarija, bezazlenosti. Mnogi su pokušavali da demantuju ove Kamijeve misli, nastale su najrazličitije teorije koje su udarile temelje kulta neodgovornosti, dokazujući da je mesto umetnika besumnje na udobnim tribinama. Imamo samo jednu domovinu: stvarnost – odjekuje i danas Kamijev odgovor, upozoravajući da oni koji tekstom stvaraju jednu drugu stvarnost, zapravo prisvajaju Božiju moć. U opasnim vremenima treba iznova razmisliti o Kamijevom iskazu. Evropa je u krizi! U krizi je i trijumfalni kapitalizam! Naši sistemi vrednosti su se urušili. Budućnost je nestala iz našeg vidokruga jer je postala u potpunosti nepredvidljiva. Rapidno opada nosivost, otpornost demokratije, muke na koje se ona stavlja sve su prefinjenije, odskora (i) iznutra razaraju. O tome čitam u novijim knjigama odličnih evropskih intelektualaca, i na šta bih drugo i mogao da pomislim u ovoj gluvoj bačvanskoj tišini, nego na onu Kamijevu misao, po kojoj je današnji umetnik osuđen na pobunu. Nema spasa.

Ipak umetnost

Počela je nova sezona. Premijera u Srpskom narodnom pozorištu. Na sceni je Koštana, klasično delo Borislava Stankovića u režiji Kokana Mladenovića. Na mestima s kojima raspolaže protokol pozorišta, mnogo novih lica, mnogo je ljudi koje nikad ranije nisam video u pozorištu – očiti tragovi promene vlasti u Srbiji i u Vojvodini. I dok gledam predstavu, odnekud se setim mudrovanja mog gimnazijskog profesora filozofije koji je uvek počinjao čas sa rečima: još su stari Grci rekli… Dakle, ovoga puta sam se setio Ljubiše Ristića, koji je u osamdesetim godinama postavio one temelje iz kojih su potom vodili putevi na razne strane. Na jednom od tih puteva svoju sreću nalazi reditelj Kokan Mladenović, koji – preciznije rečeno – nastavlja tragom Crne ruke Ljubiše Ristića. Ne govorim o učenicima, pitanje je da li Ristić uopšte i može da ima učenike, već o raznim perspektivama originalnih rediteljskih ličnosti. Mladenović ima naročito prefinjeni osećaj za spektakularnu narativu, svoju estetiku usmerava u tom pravcu, dok je njegov intelekt privržen kritičkom mišljenju – te dve stvari je pak teško uskladiti. Koštana otkriva ove teškoće. Sjajne scene smenjuju jedna drugu, međutim, značenje predstave, kao celine, postaje nejasno. Spektakl je pobedio. Izlazim iz pozorišta svestan da sam video neobičnu predstavu, na kraju krajeva živimo u vreme spektakla, samo što je u našoj sredini spektakl postao čist televizijski kič – u ovoj predstavi, međutim, umetnost ipak prevladava.

septembar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!