LASLO VEGEL: Budućnost je nestala iz našeg vidokruga

02 Oct 2016

Rapidno opada otpornost demokratije

Osu?en na pobunu

U poslednje vreme sve ?eš?e nailazim u štampi na iskaze sredove?nih ili mla?ih vojvo?anskih ma?arskih intelektualaca u kojima govore o svojim strepnjama i strahovima, zabrinuti za egzistenciju svojih porodica, samo zbog toga što kriti?ki razmišljaju. Jer ako bi ih snašla neka nevolja, šta bi mogli da kažu svojoj deci? Da li bi imali grižu savesti što se nisu pokunjili? Naime, ve?ina mojih poznanika se upravo zbog budu?nosti svoje dece ponizila pred vlastima. Ili se nadaju da ?e njihova deca jednog dana biti ponosni na njih? Ne znam. Više nije sasvim jasno ni to ko bi morao da ose?a grižu savesti, jer se baš ovih dana ispostavlja da, umesto pokajanja, novo lice poprimaju oni koji bi morali da ose?aju grižu savesti. Na grobljima nije malo grobova mladih vojnika i rezervista koji su pali na ratištima u Hrvatskoj. Na te grobove predstavnici današnjih vlasti ne polažu sve?e pijeteta. Jer ne bi trebalo samo pred senima žrtava srebreni?kog pokolja pognuti glavu. Da li je mogu?e da se u glavama nekolicine istinski bogobojažljivih ljudi pojavi iskra misli da nas Bog kažnjava s ovim velikim Egzodusom, jer smo sa slavnom koalicijom izdali osirotele grobove. Ne znam, na šta misle dok se mole Svevišnjem. Ponekad mi se u?ini da su ti osiroteli grobovi svojevrsni duševni teret, nekakvo breme koje podsti?e na odlazak. ?itaju?i ove ispovesti o novim strepnjama i strahovima, s gor?inom dokazujem sebi: možda je priznanje strahova zapravo po?etak njihovog prevladavanja… Ipak, nisam ovako zamišljao budu?nost. Iz razumljivih razloga gajim saose?anje, pijetet prema svim žrtvama, jer sam i sam preživeo ove situacije, ali istovremeno razumem i one koje sve ovo ne doti?e, pa lako sklapaju koalicije, jer su u vreme Miloševi?a preživali pored državnih jasala. Moja sudbina je bila druga?ija, razli?ita od njihove, pa stoga i gledam druga?ije na ovu slavnu koaliciju. U decembru 1992. godine na Televiziji Novi Sad pro?itano je moje ime, postao sam persona non grata, našao sam se na ulici, samo zbog toga što sam druga?ije razmišljao. Jedna od metoda politi?ke borbe tadašnjih vlastodržaca bilo je sastavljanje raznih crnih lista. Povukao sam se u svoju radnu sobu, pobegao me?u svoje knjige i po?eo da vodim dnevnik. Ovih dana mi se našla u ruci i jedna zabeleška iz tog vremena, o balu vojvo?anskih ma?arskih gradona?elnika u Ba?koj Topoli (Vitgenštajnov razboj). Se?am se i fotografija u novinama, tamnih, sve?anih odela, raskošnih toaleta gradona?elnikovica… Groteskna situacija, dostojna Hrabalovog pera, ne bih umeo da je opišem, jer me još uvek previše boli surovi udarac vlasti. U mutnim vremenima teško je ostati na distanci. U opasnim situacijama ta?no znam gde mi je mesto, ali u ovim današnjim pihtijastim decenijama, i perspektiva postaje pihtijasta. Uvek se iznova setim poznate re?enice Ištvana Biboa, re?enice koja je bila jaka moralna podrška ma?arske demokratske opozicije: „biti demokrata, zna?i nemati straha“. Citirao sam tu re?enicu i tada, a potom i krajem 2000. godine, uveren da smo kona?no postali demokrate. I citiram je i sad, kad me mu?i pitanje, zašto ne možemo, ophrvani strepnjama, da budemo demokrate. Bojimo se globalizma, umesto da mu pripremljeni po?emo u susret; bojimo se migranata, premda ovaj strah potpiruju oni politi?ari koji su propustili da na vreme upozore na sile koje generišu migracije; strahujemo da nas no? zatekne na ulici, što se ne dopada politi?arima koji ulicama i trgovima grada promi?u obi?no u luksuznim automobilima, brinemo za sudbinu naše kulture pred najezdom „stranaca“, ali ne?emo priznati da smo je mi sami ostavili na cedilu, napustili, i to zarad najjeftinijeg ki?a. Bojimo se za naše zdravlje, ali nas u?utkavaju oni koje nikad nisam video u ?ekaonici neke ambulante. U vreme obra?una u katakombama dnevne politike, globalni strahovi uvišestru?eno pustoše unutar malih, krhkih manjinskih zajednica koje svakim danom ostaju bez zna?ajnog broja svojih pripadnika. Verovao sam da ?e dramati?na demografska i migraciona kretanja u vojvo?anskoj ma?arskoj manjinskoj zajednici izazvati ve?e razumevanje i ve?u solidarnost. Ali, ne! Usledilo je ono na šta sam još 2009. godine upozorio na jednoj konferenciji u Senti, kojoj su prisustvovali, u ne malom broju, aktivisti Saveza vojvo?anskih Ma?ara. Apelovao sam na jedinstvo, ali i na dijalog, na poštovanje razli?itosti, na o?uvanje polifonije. Citirao sam Voltera: „Ne slažem se niti s jednom re?i koju si izgovorio, ali ?u do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš“. Po magnetofonskom snimku, na kraju mog izlaganja usledio je oduševljeni aplauz prisutnih. Možda je taj aplauz bio i najve?i na tom savetovanju. Voleo bih danas da vidim lica tih ljudi. Šta ti ljudi danas ose?aju? Da li su u?inili sve da oni koji druga?ije misle mogu svoje stavove da iznesu slobodno, nekažnjeno? Ne zaboravimo da citirana Volterova re?enica spada u temeljne vrednosti evropske kulture, i nije na odmet i danas citirati ovu re?enicu, kad se – strahuju?i tobož od migranata – zalažemo za „evropske vrednosti“. Onaj ko to ne prima k znanju, neka se pogleda u ogledalu, i suo?i?e se s migrantom kojeg je sam kreirao.

U galiji našeg doba

U jednoj svojoj belešci, pronicljivo, onako kako smo to od njega navikli, Peter Esterhazi je citirao Kamija: „Danas se svaki pisac ukrcava u galiju svog vremena.“ I dodao: „Veliki putnik te galije je Vegel“. Imao sam tada ose?aj da mi je s ovom re?enicom na ple?a natovario prekomerni teret, a sad, od kada nije me?u nama, taj teret je još teži. Ve? tada sam stvar sveo na skromniju meru i rekao da sam samo galijot na galiji našeg vremena, ali da veslam uporno i onda kad su talasi ja?i. I danas, kad je more preko mere valovito, ?itam Kamija. Gornji citat je iz Kamijevog predavanja pod naslovom Umetnik i njgegovo doba iz 1957. godine, u kojem je ukazao na dramati?nu promenu statusa umetnika. U „stara dobra vremena“ umetnik je s tribina posmatrao kako lav u areni istorije masakrira svoju žrtvu. U me?uvremenu je usledio jedan surov zaokret: umetnik se našao u areni, izgubivši svoju nevinost, zašti?enost. „Stvarati danas zna?i opasno stvarati“, nastavlja Kami, i ispisuje kao britva oštru re?enicu“ „Vreme neodgovornoj umetnosti je okon?ano.“ Nema više igrarija, bezazlenosti. Mnogi su pokušavali da demantuju ove Kamijeve misli, nastale su najrazli?itije teorije koje su udarile temelje kulta neodgovornosti, dokazuju?i da je mesto umetnika besumnje na udobnim tribinama. Imamo samo jednu domovinu: stvarnost – odjekuje i danas Kamijev odgovor, upozoravaju?i da oni koji tekstom stvaraju jednu drugu stvarnost, zapravo prisvajaju Božiju mo?. U opasnim vremenima treba iznova razmisliti o Kamijevom iskazu. Evropa je u krizi! U krizi je i trijumfalni kapitalizam! Naši sistemi vrednosti su se urušili. Budu?nost je nestala iz našeg vidokruga jer je postala u potpunosti nepredvidljiva. Rapidno opada nosivost, otpornost demokratije, muke na koje se ona stavlja sve su prefinjenije, odskora (i) iznutra razaraju. O tome ?itam u novijim knjigama odli?nih evropskih intelektualaca, i na šta bih drugo i mogao da pomislim u ovoj gluvoj ba?vanskoj tišini, nego na onu Kamijevu misao, po kojoj je današnji umetnik osu?en na pobunu. Nema spasa.

Ipak umetnost

Po?ela je nova sezona. Premijera u Srpskom narodnom pozorištu. Na sceni je Koštana, klasi?no delo Borislava Stankovi?a u režiji Kokana Mladenovi?a. Na mestima s kojima raspolaže protokol pozorišta, mnogo novih lica, mnogo je ljudi koje nikad ranije nisam video u pozorištu – o?iti tragovi promene vlasti u Srbiji i u Vojvodini. I dok gledam predstavu, odnekud se setim mudrovanja mog gimnazijskog profesora filozofije koji je uvek po?injao ?as sa re?ima: još su stari Grci rekli… Dakle, ovoga puta sam se setio Ljubiše Risti?a, koji je u osamdesetim godinama postavio one temelje iz kojih su potom vodili putevi na razne strane. Na jednom od tih puteva svoju sre?u nalazi reditelj Kokan Mladenovi?, koji – preciznije re?eno – nastavlja tragom Crne ruke Ljubiše Risti?a. Ne govorim o u?enicima, pitanje je da li Risti? uopšte i može da ima u?enike, ve? o raznim perspektivama originalnih rediteljskih li?nosti. Mladenovi? ima naro?ito prefinjeni ose?aj za spektakularnu narativu, svoju estetiku usmerava u tom pravcu, dok je njegov intelekt privržen kriti?kom mišljenju – te dve stvari je pak teško uskladiti. Koštana otkriva ove teško?e. Sjajne scene smenjuju jedna drugu, me?utim, zna?enje predstave, kao celine, postaje nejasno. Spektakl je pobedio. Izlazim iz pozorišta svestan da sam video neobi?nu predstavu, na kraju krajeva živimo u vreme spektakla, samo što je u našoj sredini spektakl postao ?ist televizijski ki? – u ovoj predstavi, me?utim, umetnost ipak prevladava.

septembar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!