LASLO VEGEL: Brutalni politički slogani i ubistveni meci

23 Jul 2016

Dnevna politika u ropotarnici prolaznih stvari

Slogani i meci

Više i ne pamtim broj ubistava počinjenih u novosadskim letnjim noćima. Naravno, Novi Sad je samo neka vrsta rekordera. Negde u Srbiji jedan mušakarac silovao je trogodišnju devojčicu, i potom je ubio. Brutalni politički slogani ne mogu proći nekažnjeno.

Bez iznenađenja

Po najvećoj vrućini putujem u Suboticu, na sednicu Saveta za negovanje ostavštine Radomira Konstantinovića. Gojko Tešić je izneo plan objavljivanja Konstantinovićevih dela, zatim je usledila rasprava o karakteru jedne eventualne književne nagrade. Kad će ove knjige biti objavljene, zavisi prvenstveno od političkih prilika u Srbiji, odnosno od preovlađujućeg sistema duhovnih vrednosti. Da li će novi kurs materijalno pomoći ova izdanja? Politika može da bude i ovakva, i onakva, ali ako ljudi od duha pruže otpor, dnevna politika će pre ili kasnije dospeti na svoje mesto, to jest u ropotarnicu prolaznih stvari. Ali, kad? Sumnjam da će se to dogoditi u bliskoj budućnosti. Ne želim više da obmanjujem sebe. U pauzi, s Otom Tolnaijem razgovaramo o novoizdatim romanima Mirka Kovača i Slobodana Šnajdera, vidim kako su Otu zasvetlucale oči na pomen njihovih imena, isto kao i meni. Konačno da delimo i nešto dobro. Potom se reč povela o problemima koji se jedan za drugim pomaljaju, razumeli smo se i s malo reči, isto kao 1965. godine, kad je pokrenut Uj Simposion. S tom razlikom, da smo posle pedeset godina ostali sami. Pomišljam na životne puteve Mirka Kovača i Slobodana Šnajdera, kad stiže vest da je posle Sente i gradska skupština Subotice proglasila Matiju Bećkovića za počasnog građanina. Stanovište Srpske napredne stranke je legitimno, Bećkovićev opus i rad sasvim je u skladu sa sistemom vrednosti naprednjaka, uprkos tome što se povremeno malo posvađaju. Iznenadilo bi me, zapravo, da je grad Subotica nagradio jedan životni književni opus drugačije duhovnosti. Za dodelu ovog značajnog priznaja pesniku Bećkoviću glasali su i odbornici Saveza vojvođanskih Mađara. Ni to nije iznenađenje. Neka Bećković, kao počasni građanin, ostane problem članova i ozračja Saveza vojvođanskih Mađara. Njihova odluka, njihova stvar. U povratku čitam eseje Mirka Kovača Elita gora od rulje u izdanju zaprešićke Frakture iz 2009. godine. Osmehnem se s gorčinom, uviđam da je Viktorija Radič u pravu, koja  me je, pišući o mojoj novoj knjizi Između dva ogledala, nazvala homme de lettres. Iz lepe književnosti je uzeo pršljene svog intelektualnog držanja. U teškim časovima nema mi druge nego da to priznam.

Generacija nade

Juče je nevreme uz provalu oblaka prohujalo kroz mnoge gradove u Mađarskoj, prema vestima, oluja nije poštedela ni Budimpeštu. Oluja je zaobišla Novi Sad, prošla je prema istoku, samo je temperatura drastično pala, pa smo posle podne, nakon višednevnog kućnog zatvora sa Anikom izašli iz stana i prošetali se u kvartu. Po povratku kući, stiže vest, Peter je danas posle podne… Da li je osetio nailazak oluje u poslednjim časovima života? Dižemo telefon, kratak razgovor sa porodicom. Prisećam se sada već definitivno propalih planova. Prošle godine u ovo vreme, tačnije, 13. juna 2015. godine, na predlog profesora Mađarske katedre novosadskog Filozofskog fakulteta, Aniko je razgovarala sa Peterom da u oktobru, na dan katedre, ili u novembru, dođe u Novi Sad na razgovor sa studentima. Slaže se, odlična ideja, bilo bi dobro, rekao je, još će da proveri kalendar. Nisam ni pomišljao na to da ne želi da proveri svoj rokovnik, već tok svoje bolesti. Bio je zaokupljen jednačinom s jednim nepoznatim. Rado bi došao, dodao je, mada onako, više za sebe. Novi Sad ga je među prvima otkrio, a on je kao verni čitalac Uj Simposiona među prvima prepoznao značaj Novog Sada i novosadske književne radionice. Nije ni čudno što je bezbroj puta pisao o novosadskim piscima, kad je to već bilo zanimljivo samo srpskim medijima. Prošle godine, tog junskog popodneva njegova bolest još nije bila javna, nije želeo da kvari raspoloženje prijatelja na vrtnoj zabavi priređenoj povodom rođendana njegove supruge. O bolesti, koja ga je napala, javnost je obaveštena tek u oktobru. Ponovo smo se sreli u novembru, gostovao sam u nekoj jutarnjoj televizijskoj emisji i potom sam ga posetiio u njegovoj kući u Emed-ulici, bilo je tek devet sati, on me je čako na ulaznim vratima, dugo smo razgovarali, usput i o Novom Sadu, o prilikama koje tamo vladaju. Bio je izuzetno dobro informisan. U kući, na stolovima, na stolicama svuda knjige, rukopisi, što je za mene bio znak da ustrajno radi. To sam i glasno primetio, radujem se, to je dobar znak. Potom je usledilo čudo. Sreli smo se ponovo u decembru, u stanu Judite Čaki, imao sam utisak da Peter sasvim dobro izgleda. U februaru, u peštanskom muzeju književnosti, na svečanosti priređenoj povodom mog rođendana, on je bio gost iznenađenja. Govorio je duhovito, vrcavo, bio je odlično raspoložen, i ja sam poverovao da čuda postoje. Potom se krug prijatelja sastao u stanu pesnika Lajoša Partija Nađa, stigao je sa Gitom posle Kurtagovog koncerta. Ispoljavao je sve življu aktivnost. U pešatnskom Slovačkom kulturnom centru smo mu 14. aprila čestitali rođendan. Na sahrani Imrea Kertesa on je održao govor, pričao je s prijateljima, za svakog je imao vremena. Pre pet nedelja izašla je iz štampe njegova nova knjiga, još je otvorio i svečanu, 87. po redu nedelju mađarske knjige na Verešmartijevom trgu. Čitajući njegov dnevnik nisam mogao da mu se nadivim, jer znam kolika je samodisciplina potrebna, i uz to duhovna i fizička kondicija, za pisanje dnevnika. Zaista se dogodilo čudo, pomišljao sam pun nade. U tišini pred oluju čitam na internetu sećanja na njega, suzdržane rečenice njegovih kolega. Duboka zabrinutost i strah njegovih savremenika je posve opravdan. Delo koje povlači granicu jedne epohe, više se ne može nastaviti. U ovim zloslutnim vremenima ne može se znati, kako, i da li je uopšte moguće nastaviti dalje, mada se može pretpostaviti da će prepreke biti sve veće, materija koja treba da poprimi umetnički oblik biće sve manje dostupna, i sve manje podložna oblikovanju, čekić će biti sve teži, a dleto tupo, naše ruke sve slabašnije, izgledi sve manji. Književni diskurs je grublji. Kula od slonovače puna je paučine, pretvara se u ruševinu.

jul 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!