LASLO VEGEL: Brige jednog svedoka

22 May 2015

Da li je u nama ostalo makar malo idealizma?

Da li još postoji ideal javnog života?

Ne jenjavaju unutrašnje borbe u javnom životu vojvođanske mađarske manjinske zajednice. Ko god preduzme malo napora i prelista dva toma mojih dnevničkih beleški Ispisivanje vremena, u međuvremenu (2000-2002) i Ispisivanje vremena, u međuvremenu (2002-2004), lako će doći do zaključka da nema ničeg novog pod ovim suncem. Kao da se od tada ništa nije promenilo, samo su se promenila imena aktera, štaviše i ona samo delimično. Naravno da mi je jasno zašto nije moguće objaviti integralni tekst mojih dnevnika ovde, u Vojvodini, na mađarskom. Godinama pregovaram o tome sa direktorom Izdavačkog zavoda Forum. Moja iskustva govore da nas je strah da se suočimo sa svojim svakodnevnicama i s bliskom prošlošću. Pre nekoliko dana, na sesiji Naploovog kružoka u Novom Sadu, Alpar Lošonc je podsetio da smo pre deceniju i po sastavili i potpisali peticiju za slobodu štampe – dakle, već smo 2000. godine dijagnosticirali problem, a ta dijagnoza važi i danas. Slažemo se, da nije reč o „delu” ovog ili onog manjinskog političara, nažalost, koreni sežu mnogo dublje. Što je i logično, imamo li u vidu da ni do danas nismo preležali dečije bolesti višestranačkog sistema. Devedesete nisu bile povoljne za demokratsku kulturu, zapetljale su se niti jednopartijskog habitusa i izopačene srbijanske tranzicije. Nadali smo se, naročito nakon pada Miloševića, da će stvari krenuti nabolje. Činjenica je, međutim, da se demokratska kultura ne može preko noći usvojiti. U manjinskoj zajednici, osim toga, poseban problem je nedostatak kritične mase koja, zapravo, pokreće procese u stvarnom višestranačkom ambijentu. Što će reći da naprosto ne funkcioniše princip promenljivosti, što znači da je manjinsko nebo premreženo paučinom, da pravog nadmetanja nema. Ima li izlaza? Taj izlaz treba tražiti, verujem, institucionalizovanjem unutrašnjeg pluralizma. Vrlo davno, 8. septembra 2008. godine sam na jednom savetovanju u Senti pokušao da objasnim koliko je taj unutrašnji pluralizam neophodan, ali uzalud. „Dijalog je neophodan, ne sme se razmišljati u crno-belim šemama. Želim da podsetim na Volterovu mudru rečenicu: ´Ne slažem se niti s jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.´ Nama je danas potrebna jedna svojevrsna nagodbena politika, onakva kakvu je sa Austrijom vodio Ferenc Deak, a ne bojni pokliči, ratne sekire i stalno razotkrivanje žrtvenog jarca i unutrašnjeg neprijatelja. Zaglibićemo se u ćorsokaku, završićemo sa fatalnim jednopartijskim nacionalnim savetom budemo li ignorisali reči kritičara manjinskog zakona. Potrebno je savesno proučiti njihove kritičke primedbe. Neka obe strane traže kompromis koji će jačati jedinstvo” – govorio sam tada, u Senti. Posle šest godina mladi su postavili nekoliko osetljivih pitanja koja su mogla u pluralističkoj atmosferi da rezultiraju prijateljskim dijalogom – u slučaju da je bilo toga čega nije bilo! Pitanja su bila, naime, stara – možda čak i blaže formulisana, uprkos tome, došlo je do grube svađe. Zapljusnula su nas partijska saopštenja. Ima ih toliko, da je svima jasno, da dijaloga nema. Sa pomalo švejkovskim očima posmatram događaje, pišem svoj dnevnik, svedok sam, a ne vojnik. Ubrzo uviđam da je baš uloga svedoka najgora. Moram reći da današnja gospoda ne vole svedoka, ali neće ga voleti ni sutrašnja gospoda. Vidim da ima onih koji se na svoj način bore za javna dobra, dok oni spretniji namiguju i na jednu, i na drugu stranu, gledaju da se dobro pozicioniraju, spremni su na skok, da bi sutra oni bili novi bosovi. Tako je to bilo i u šezdesetim, i u sedamdesetim godinama, i sa tim se suočavamo i danas. Vlastodršci su oduvek voleli, a vole i danas, savitljive pobunjenike, takve je najlakše pretvoriti u poslušne pobunjenike, a oni najdarovitiji će dogurati do poverljivog dvorjanina. Znam da će gubitnici (i) ove polemike biti oni koji su dosledni, koji jasno i kažu ono što misle. Najbolji u generaciji biće ponovo žrtvovani od strane spretnijih mahera iz redova iste generacije. Čitam kritike. Možda je jedna kritika pravedna, druga možda i nije, u svakom slučaju treba sve staviti na vagu. Serijski proizvedena saopštenja ne prave razliku, ne odmeravaju argumente. Za njih je svaka je kritika neprijateljska. Ni za jednu neće priznati da je vredno razmišljanja. U međuvremenu, okolnosti postaju sve nepovoljnije, mladi nezadovoljnici su sve glasniji, sve brojniji. Pridvorice kulture su zatečene, pa i pomalo uplašene, drže se na distanci od jučerašnjih gospodara, prave se da su nezavisni i oni koji su do juče pirovali sa njima. Sad je mudro sačekati. Ne udaljavaju se previše, tek malo, da bi se lako mogli ponovo prilepiti ako bi ovi ipak uspeli da ostanu u sedlu. Šta bi drugo i čekali?

Čitam kasno uveče Šekspirovog Julija Cezara. Ne zbog toga što mislim da među nama ima pojedinca koji bi mogao da bude tiranin od formata – ne, tako nešto je isključeno. Ne prepoznajem nikakvu paralelu, samo mi jedna forma ponašanja, jedna atituda zaokuplja pažnju. Da, to Brutovo ponašanje, koji blagovremeno upozorava zaverenike da „Prinosimo žrtve, / Ali nemojmo kasapiti, Kaju. / Mi smo svi ustali na Cezarov duh, / A u ljudskom duhu ne postoji krv. (…) Vrli prijatelji, ubijmo ga smelo, / Ali ne gnevno.” Brut naposletku sam diže ruku na sebe, ali nad njegovim mrtvim telom njegov protivnik priznaje: „To beše Rimljanin / Najplemenitiji od sviju njih. Svi su / Zaverenici, izuzevši njega, / Učinili što su učinili / Iz zavisti prema velikom Cezaru. / Jedino on je u časnoj nameri, / I rad zajedničkog dobra sviju, bio / Jedan od njih. On se iz poštenih razloga i sam / zbog opšteg dobra pridružio njima. (Prev. Živojin Simić i Sima Pandurović.) Mene u ovdašnjem javnom životu zanima jedan ovakav brutovski fenomen, a ne sitničari, preprodavci funkcija. Da li je ostalo u nama makar malo idealizma? Poslednjih petnaestak godina sam jedino među članovima pokreta Otpor sreo mlade ljude koji su brinuli samo za javno dobro, a nije ih zanimala vlast. Mnogi od njih su se, posle pada Miloševića, nakon što što se rasplamsala borba za vlast, ogorčeni, povukli sa scene. Nisu postali funkcioneri, nisu popovali, nisu držali pridike s govornica. Nisu želeli, niti su mogli zamisliti takav razvoj događaja. Petnaest je godina prošlo, i od tada nisam naišao na bilo kakav pojavni oblik takvog idealizma. Prisećam se, u međuvremenu, i nekih ranijih događaja, iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Prisećam se packi kojima me je vlast kažnjavala, disciplinovala, te packe sam dobio od onih s kojima smo se ranije zajedno zalagali za jedan pošteniji svet. I ne jednom sam iskusio, da je ruka nekadašnjih boraca za slobodu bila teža od ruku onih protiv kojih smo se borili.

Mučna istorija

Ponovo mi pada na um brutovsko držanje slušajući nove rasprave o slobodi štampe. Ove polemike nisu novijeg datuma, one su se našle u vrhu dnevnog reda odmah posle pada Slobodana Miloševića. Šta smo ono rekli, sredinom januara 2001. godine? Vredi se podsetiti tih reči, pogotovo zbog toga što su ta stanovišta i danas aktuelna. Promenili su se vlastodršci, ali je karakter vlasti ostao isti. I vredi podsetiti na evropske norme naglašene u toj izjavi. I zbog toga navodim od reči do reči izjavu jugoslovenskih mađarskih intelektualaca iz 2001. godine.

„1. Potpisnici podržavaju samo slobodno, od stranaka nezavisno i objektivno informisanje. Neka se zbog toga političari odreknu ambicija da upravljaju novinskim, radio- i televizijskih kućama, da kreiraju njihove uređivačke politike.

2. Potpisnici smatraju da sloboda informisanja ne može da bude predmet međustranačkih nagodbi. Ni jedna partija (pa bila to i manjinska stranka) ne sme staviti pod svoju kontrolu sredstva javnog informisanja. Kadrovske promene izvršene u novembru 2000. godine pobuđuju upravo podozrenja ove vrste. Delatost medija u Srbiji poslednjih deset godina upozoravajući je primer kako nije dozvoljeno opsluživati jedan režim. (…)

Novi Sad, 13. januar 2001.

Učesnici: 1. dr Žuža Franjo, urednica Radio Novog Sada; 2. Ilonka Mesaroš, profesorica; 3. dr Alpar Lošonc, univerzitetski profesor; 4. dr Janoš Banjai, univerzitetski profesor; 5. dr Đerđ Gal, naučni istraživač; 6. Ištvan Balint, novinar; 7. Laslo Vegel, književnik; 8. dr Imre Bori, akademik; 9. Arpad Madaras, novinar; 10. Oto Tolnai, književnik; 11. mgr. Antal Bozoki, advokat; 12. dr Ilonka Damjanovič, naučna istraživačica; 13. Jožef Kovač, novinar; 14. Bela J. Garai, novinar; 15. Irena Gajda, profesorica; 16. Andraš Molnar, advokat; 17. dr Ištvan Bikit, univerzitetski profesor; 18. Karolj Kasaš, novinar; 19. mgr. Đeze Bordaš, književnik; 20. Imre Molnar, advokat; 21. dr Čaba Utaši, univerzitetski profesor; 22. dr Jožef Salma, univerzitetski profesor; 23. Zoltan Šuranji, producent; 24. Tibor Mesman, naučni istraživač; 25. Bela Muhi, profesor; 26. Arpad Vicko, književni prevodilac; 27. dr. Bela Ribar, akademik; 28. dr Laslo Gerold, univerzitetski profesor; mgr. Agneš Ozer, naučna istraživačica; 30. Đula Horvat, penzionisani direktor štamparije Forum.”

Sam Bog zna

Apelacioni sud u Beogradu rehabilitovao je četničkog vođu Dražu Mihailovića. Setio sam se rečenice jednog od najvećih evropskih pamfletista Karla Krausa koji je o svemu znao da kaže nekoliko duhovitih, ali zajedljivih reči: „O tome ni ja nemam komentar”. Ostajem i ja bez reči, i vrlo, vrlo tiho bih podsetio gospodu: u toku ovog bučnog slavlja neka se sete da ova odluka poništava sve dosadašnje vrednosti. Pored ostalog, izbrisana je i granična linija između dobra i zla, što može da bude fatalno i u pogledu moralnih kriterijuma društva. Od sad, pa nadalje, samo će Bog znati ko je kriv, ako je krivice uopšte i bilo.

maj 2015.
Preveo Arpad Vicko