LASLO VEGEL: Brige jednog svedoka

22 May 2015

Da li je u nama ostalo makar malo idealizma?

Da li još postoji ideal javnog života?

Ne jenjavaju unutrašnje borbe u javnom životu vojvo?anske ma?arske manjinske zajednice. Ko god preduzme malo napora i prelista dva toma mojih dnevni?kih beleški Ispisivanje vremena, u me?uvremenu (2000-2002) i Ispisivanje vremena, u me?uvremenu (2002-2004), lako ?e do?i do zaklju?ka da nema ni?eg novog pod ovim suncem. Kao da se od tada ništa nije promenilo, samo su se promenila imena aktera, štaviše i ona samo delimi?no. Naravno da mi je jasno zašto nije mogu?e objaviti integralni tekst mojih dnevnika ovde, u Vojvodini, na ma?arskom. Godinama pregovaram o tome sa direktorom Izdava?kog zavoda Forum. Moja iskustva govore da nas je strah da se suo?imo sa svojim svakodnevnicama i s bliskom prošloš?u. Pre nekoliko dana, na sesiji Naploovog kružoka u Novom Sadu, Alpar Lošonc je podsetio da smo pre deceniju i po sastavili i potpisali peticiju za slobodu štampe – dakle, ve? smo 2000. godine dijagnosticirali problem, a ta dijagnoza važi i danas. Slažemo se, da nije re? o „delu” ovog ili onog manjinskog politi?ara, nažalost, koreni sežu mnogo dublje. Što je i logi?no, imamo li u vidu da ni do danas nismo preležali de?ije bolesti višestrana?kog sistema. Devedesete nisu bile povoljne za demokratsku kulturu, zapetljale su se niti jednopartijskog habitusa i izopa?ene srbijanske tranzicije. Nadali smo se, naro?ito nakon pada Miloševi?a, da ?e stvari krenuti nabolje. ?injenica je, me?utim, da se demokratska kultura ne može preko no?i usvojiti. U manjinskoj zajednici, osim toga, poseban problem je nedostatak kriti?ne mase koja, zapravo, pokre?e procese u stvarnom višestrana?kom ambijentu. Što ?e re?i da naprosto ne funkcioniše princip promenljivosti, što zna?i da je manjinsko nebo premreženo pau?inom, da pravog nadmetanja nema. Ima li izlaza? Taj izlaz treba tražiti, verujem, institucionalizovanjem unutrašnjeg pluralizma. Vrlo davno, 8. septembra 2008. godine sam na jednom savetovanju u Senti pokušao da objasnim koliko je taj unutrašnji pluralizam neophodan, ali uzalud. „Dijalog je neophodan, ne sme se razmišljati u crno-belim šemama. Želim da podsetim na Volterovu mudru re?enicu: ´Ne slažem se niti s jednom re?i koju si izgovorio, ali ?u do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.´ Nama je danas potrebna jedna svojevrsna nagodbena politika, onakva kakvu je sa Austrijom vodio Ferenc Deak, a ne bojni pokli?i, ratne sekire i stalno razotkrivanje žrtvenog jarca i unutrašnjeg neprijatelja. Zaglibi?emo se u ?orsokaku, završi?emo sa fatalnim jednopartijskim nacionalnim savetom budemo li ignorisali re?i kriti?ara manjinskog zakona. Potrebno je savesno prou?iti njihove kriti?ke primedbe. Neka obe strane traže kompromis koji ?e ja?ati jedinstvo” – govorio sam tada, u Senti. Posle šest godina mladi su postavili nekoliko osetljivih pitanja koja su mogla u pluralisti?koj atmosferi da rezultiraju prijateljskim dijalogom – u slu?aju da je bilo toga ?ega nije bilo! Pitanja su bila, naime, stara – možda ?ak i blaže formulisana, uprkos tome, došlo je do grube sva?e. Zapljusnula su nas partijska saopštenja. Ima ih toliko, da je svima jasno, da dijaloga nema. Sa pomalo švejkovskim o?ima posmatram doga?aje, pišem svoj dnevnik, svedok sam, a ne vojnik. Ubrzo uvi?am da je baš uloga svedoka najgora. Moram re?i da današnja gospoda ne vole svedoka, ali ne?e ga voleti ni sutrašnja gospoda. Vidim da ima onih koji se na svoj na?in bore za javna dobra, dok oni spretniji namiguju i na jednu, i na drugu stranu, gledaju da se dobro pozicioniraju, spremni su na skok, da bi sutra oni bili novi bosovi. Tako je to bilo i u šezdesetim, i u sedamdesetim godinama, i sa tim se suo?avamo i danas. Vlastodršci su oduvek voleli, a vole i danas, savitljive pobunjenike, takve je najlakše pretvoriti u poslušne pobunjenike, a oni najdarovitiji ?e dogurati do poverljivog dvorjanina. Znam da ?e gubitnici (i) ove polemike biti oni koji su dosledni, koji jasno i kažu ono što misle. Najbolji u generaciji bi?e ponovo žrtvovani od strane spretnijih mahera iz redova iste generacije. ?itam kritike. Možda je jedna kritika pravedna, druga možda i nije, u svakom slu?aju treba sve staviti na vagu. Serijski proizvedena saopštenja ne prave razliku, ne odmeravaju argumente. Za njih je svaka je kritika neprijateljska. Ni za jednu ne?e priznati da je vredno razmišljanja. U me?uvremenu, okolnosti postaju sve nepovoljnije, mladi nezadovoljnici su sve glasniji, sve brojniji. Pridvorice kulture su zate?ene, pa i pomalo uplašene, drže se na distanci od ju?erašnjih gospodara, prave se da su nezavisni i oni koji su do ju?e pirovali sa njima. Sad je mudro sa?ekati. Ne udaljavaju se previše, tek malo, da bi se lako mogli ponovo prilepiti ako bi ovi ipak uspeli da ostanu u sedlu. Šta bi drugo i ?ekali?

?itam kasno uve?e Šekspirovog Julija Cezara. Ne zbog toga što mislim da me?u nama ima pojedinca koji bi mogao da bude tiranin od formata – ne, tako nešto je isklju?eno. Ne prepoznajem nikakvu paralelu, samo mi jedna forma ponašanja, jedna atituda zaokuplja pažnju. Da, to Brutovo ponašanje, koji blagovremeno upozorava zaverenike da „Prinosimo žrtve, / Ali nemojmo kasapiti, Kaju. / Mi smo svi ustali na Cezarov duh, / A u ljudskom duhu ne postoji krv. (…) Vrli prijatelji, ubijmo ga smelo, / Ali ne gnevno.” Brut naposletku sam diže ruku na sebe, ali nad njegovim mrtvim telom njegov protivnik priznaje: „To beše Rimljanin / Najplemenitiji od sviju njih. Svi su / Zaverenici, izuzevši njega, / U?inili što su u?inili / Iz zavisti prema velikom Cezaru. / Jedino on je u ?asnoj nameri, / I rad zajedni?kog dobra sviju, bio / Jedan od njih. On se iz poštenih razloga i sam / zbog opšteg dobra pridružio njima. (Prev. Živojin Simi? i Sima Pandurovi?.) Mene u ovdašnjem javnom životu zanima jedan ovakav brutovski fenomen, a ne sitni?ari, preprodavci funkcija. Da li je ostalo u nama makar malo idealizma? Poslednjih petnaestak godina sam jedino me?u ?lanovima pokreta Otpor sreo mlade ljude koji su brinuli samo za javno dobro, a nije ih zanimala vlast. Mnogi od njih su se, posle pada Miloševi?a, nakon što što se rasplamsala borba za vlast, ogor?eni, povukli sa scene. Nisu postali funkcioneri, nisu popovali, nisu držali pridike s govornica. Nisu želeli, niti su mogli zamisliti takav razvoj doga?aja. Petnaest je godina prošlo, i od tada nisam naišao na bilo kakav pojavni oblik takvog idealizma. Prise?am se, u me?uvremenu, i nekih ranijih doga?aja, iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Prise?am se packi kojima me je vlast kažnjavala, disciplinovala, te packe sam dobio od onih s kojima smo se ranije zajedno zalagali za jedan pošteniji svet. I ne jednom sam iskusio, da je ruka nekadašnjih boraca za slobodu bila teža od ruku onih protiv kojih smo se borili.

Mu?na istorija

Ponovo mi pada na um brutovsko držanje slušaju?i nove rasprave o slobodi štampe. Ove polemike nisu novijeg datuma, one su se našle u vrhu dnevnog reda odmah posle pada Slobodana Miloševi?a. Šta smo ono rekli, sredinom januara 2001. godine? Vredi se podsetiti tih re?i, pogotovo zbog toga što su ta stanovišta i danas aktuelna. Promenili su se vlastodršci, ali je karakter vlasti ostao isti. I vredi podsetiti na evropske norme naglašene u toj izjavi. I zbog toga navodim od re?i do re?i izjavu jugoslovenskih ma?arskih intelektualaca iz 2001. godine.

„1. Potpisnici podržavaju samo slobodno, od stranaka nezavisno i objektivno informisanje. Neka se zbog toga politi?ari odreknu ambicija da upravljaju novinskim, radio- i televizijskih ku?ama, da kreiraju njihove ure?iva?ke politike.

2. Potpisnici smatraju da sloboda informisanja ne može da bude predmet me?ustrana?kih nagodbi. Ni jedna partija (pa bila to i manjinska stranka) ne sme staviti pod svoju kontrolu sredstva javnog informisanja. Kadrovske promene izvršene u novembru 2000. godine pobu?uju upravo podozrenja ove vrste. Delatost medija u Srbiji poslednjih deset godina upozoravaju?i je primer kako nije dozvoljeno opsluživati jedan režim. (…)

Novi Sad, 13. januar 2001.

U?esnici: 1. dr Žuža Franjo, urednica Radio Novog Sada; 2. Ilonka Mesaroš, profesorica; 3. dr Alpar Lošonc, univerzitetski profesor; 4. dr Janoš Banjai, univerzitetski profesor; 5. dr ?er? Gal, nau?ni istraživa?; 6. Ištvan Balint, novinar; 7. Laslo Vegel, književnik; 8. dr Imre Bori, akademik; 9. Arpad Madaras, novinar; 10. Oto Tolnai, književnik; 11. mgr. Antal Bozoki, advokat; 12. dr Ilonka Damjanovi?, nau?na istraživa?ica; 13. Jožef Kova?, novinar; 14. Bela J. Garai, novinar; 15. Irena Gajda, profesorica; 16. Andraš Molnar, advokat; 17. dr Ištvan Bikit, univerzitetski profesor; 18. Karolj Kasaš, novinar; 19. mgr. ?eze Bordaš, književnik; 20. Imre Molnar, advokat; 21. dr ?aba Utaši, univerzitetski profesor; 22. dr Jožef Salma, univerzitetski profesor; 23. Zoltan Šuranji, producent; 24. Tibor Mesman, nau?ni istraživa?; 25. Bela Muhi, profesor; 26. Arpad Vicko, književni prevodilac; 27. dr. Bela Ribar, akademik; 28. dr Laslo Gerold, univerzitetski profesor; mgr. Agneš Ozer, nau?na istraživa?ica; 30. ?ula Horvat, penzionisani direktor štamparije Forum.”

Sam Bog zna

Apelacioni sud u Beogradu rehabilitovao je ?etni?kog vo?u Dražu Mihailovi?a. Setio sam se re?enice jednog od najve?ih evropskih pamfletista Karla Krausa koji je o svemu znao da kaže nekoliko duhovitih, ali zajedljivih re?i: „O tome ni ja nemam komentar”. Ostajem i ja bez re?i, i vrlo, vrlo tiho bih podsetio gospodu: u toku ovog bu?nog slavlja neka se sete da ova odluka poništava sve dosadašnje vrednosti. Pored ostalog, izbrisana je i grani?na linija izme?u dobra i zla, što može da bude fatalno i u pogledu moralnih kriterijuma društva. Od sad, pa nadalje, samo ?e Bog znati ko je kriv, ako je krivice uopšte i bilo.

maj 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!