LASLO VEGEL: Bogu iza leđa

Vlada opet ponižava seljake

Priredio: Laslo Vegel
09. avg 2013

Ponoćni čas u Novom Sadu

Nesnosne vrućine u Novom Sadu i u celoj Vojvodini. Zbog nekih tegobnih poslova žurim prema centru grada. Biram senovitu stranu ulice, zajedno s ostalim prolaznicima jedva dolazim do vazduha. U samom centru topi se asfalt, nigde ne vidim kamione-cisterne. Možda će cisterne izaći na ulice posle podne, razmišljam, nakon što sam na beogradskoj televiziji video da na ovakvim vrućinama u Beogradu i u Nišu polivaju ulice. Celo poslepodne gledam dole s terase na Bulevar Oslobođenja, cisternama nema ni traga ni glasa. Ali nailazi jedan izdašan pljusak, pa mogu unekoliko da odahnem. Nama, Novosađanima, jedino Bog može da bude od pomoći. Naravno, Bog je daleko, ne može stalno da nas ima na oku, ali zato je gradonačelnik u blizini, međutim, on ne brine za nas, odnosno, nema kad, valjda, da se pobrine za cisterne. A verovatno smo već i Gospodu dojadili, ne može da nam svaki dan priskače u pomoć, a možda pomišlja i na to da bismo jednom mogli i sami sebi da pomognemo. Nekakva pomoć bi nam ipak bila potrebna, jer, kako čitam u novinama, pre nekoliko dana su u centru grada, u ponoć, prebili jednog građanina. Po običaju, policija je odmah započela potragu, intenzivnu. Proteklih nedelja je u Novom Sadu bilo dosta incidenata ove vrste, ali nema vesti o tome da su počinioci uhvaćeni i primerno kažnjeni. Jer to bi bila prava vest, a ne da se dogodilo ubistvo, ili negde izbila krvava tuča. Naravno, i gradski oci bi morali da se suoče s onim što se u gradu dešava, i oni bi morali da prihvate odgovornost. Naime, ne može se ni od policije očekivati da, umesto s pendrekom, stražari s nekim čarobnim štapićem, a zna se i to da pendrek ne rasvetljava pozadinu agresivnosti.

Čike su podigle cenu struje

Akcija rekonstrukcije vlade još je u toku. Sad je baš Mlađan Dinkić „večiti funkcioner”, koji do sada unutar vlade nikad nije bio tako jagnjeće snishodljiv, izbačen (mrš napolje, rekoše mu) iz vlade, sledstveno tome, preostala dva koaliciona partnera sad moraju da podele tri upražnjena ministarska mesta. Ima zadosta, što bi se reklo. Počinje, dakle, raspodela kolača. Jer do sada je reč bila o tome, ko će da leti, ko će da ostane. Sad počinje drugi čin: ko će šta da prigrabi. Prema saznanjima tabloida, između premijera Dačića i ministra Dinkića došlo je oštrog sporečkanja, sa vulgarnim izrazima i ružnim psovkama. Ne bih sad da citiram ovu dvojicu državnika, njihove reči ne trpe, što bi se u nekim ranijim razdobljima reklo – štamparsku boju. U ostalim medijima različite, često i sasvim protivrečne vesti. Najvažnija je, ipak, vest o poskupljenju struje, mesa, i niza drugih stvari i usluga. U Novom Sadu poskupeće i gradski prevoz. Jedna penzionerka tim povodom izjavljuje: ustajaće od sad u zoru, da skuva ručak pre nastupa skuplje tarife. Na ćošku jedna žena objašnjava detetu: od sad ćeš samo jednom nedeljno dobiti sladoled, čike su podigle cenu struje.

Daleko, Bogu iza leđa

Prvi potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vučić izjavljuje pred kamerama televizije B-92 da je na nivou zemlje unekoliko smanjen broj nezaposlenih. Ne mnogo, ali ipak… Čitam u novinama, da je u Novom Sadu evidentirano oko 30 hiljada nezaposlenih, reč je, dakle, o prošlogodišnjem nivou. O čemu je reč? Iz dana u dan vidim na televiziji reprtaže o tome kako u gradiće centralne Srbije pristižu strani investitori. Nema ih mnogo, ali ipak… Gradonačelnici se prse pred kamerama i mikorfonima, što je i razumljivo, raduju se svakom uspehu grada. Mlađan Dinkić već takoreći serijski otvara proizvodne pogone širom Srbije. Ivica Dačić je baš ovih dana položio kamen temeljac fabrike jedne američke kompanije. To znači pet stotina radnih mesta. Vučić je pak u Beogradu potpisao sporazum sa Džejmsom Hoganom, direktorom Etihad Ervejza iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ova uspešna vazduhoplovna kompanija ulaže 40 miliona evra i obezbeđuje još 60 miliona evra kredita. Neumorni Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine izjavljuje da je njegov grad pod najezdom stranih investitora. Trenutno u Jagodini svoja postrojenja grade četiri strane firme, obezbeđujući oko 1.500 novih radnih mesta. Iduće godine stižu novi investitori, samo jedan od njih otvara novih 500 radnih mesta. U Novom Sadu, međutim, uzalud čekam vest o dolasku nekog stranog investitora i, pored njih, na televiziji, ponosnog i zadovoljnog gradonačelnika. Doduše, ni ministri srpske vlade ne navraćaju često u ovaj grad da bi tu i tamo otvorili poneki novi proizvodni pogon. Sva je prilika da se Novi Sad našao daleko Bogu iza leđa.

Na tragu izbrisanog vremena

Na uglu Ćirpanove ulice otvorena je palačinkarnica, u njenom susedsvu je još nekoliko kafića. Oko stola sede vedri, mladi ljudi. Na nekadašnje lice ove ulice podsećaju samo fasade nekoliko starih kuća. Nekad je ovde živeo Danilo Kiš, uzalud tražim spomen-ploču. Na kraju ulice, iza jednog malog zavijutka, kuća u kojoj je stanovao Ervin Šinko. U tu kuću se kasnije uselio profesor Imre Bori. Nema ni ovde spomen-ploče. Dve kuće niže se nalazila podstanarska soba koju sam najpre delio sa Vilmošem Kolarikom, zatim su mi ovde cimeri bili Ištvan Domonkoš, Oto Tolnai i, naposletku, Ištvan Brašnjo. U vreme ispita često bismo čuli glas tetke Mici (Šinkoova supruga) kako upozorava muža: Ervine, nemoj da mi oboriš nekog jadnička! Na Ervina Šinkoa, osnivača Katedre za mađarski jezik i književnost novosadskog Filozofskog fakulteta, grad je sasvim zaboravio. Bojim se, da je skrajnut i u drugim gradovima s mađarskim življem. Premda je reč o mnogo složenijoj duhovnosti no što se banalno predstavlja. U njegovom opusu se otvara put od komunizma do kristijanizma i nazad, ideal socijalizma s ljudskim likom, kalvarija jednog karakterističnog intelektualca 20. veka koja simbolizuje neobični, haotični susret utopije i ispaštanja, nade i patnje.

Konačno!

Konačno, vidim dole na bulevaru jednu cisternu, ali investitora još nema.

Perestrojka

Premijer Dačić je pred članovima rukovodstva svoje partije izjavio: Srbiji je potrebna perestrojka. Pitanje, da li on uzima sebe za ozbiljno.

Ponižavanje seljaštva

Vlada je ponizila srpske seljake. Otkupna cena pšenice je 16 dinara po kilogramu. Cena jedne kifle u pekari je 25 dinara. Ovu podlost nije moguće svaliti na Miškovića. Niti na Tadića. To više i nije politika, nego horor.

avgust 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga