LASLO VEGEL: Bilbordi koji su prekrili nebo

07 Apr 2017

O Ervinu Šinku, zaboravu, đavoljem izumu i izborima

Nemoguće zaposedanje domovine

Čitam Ervina Šinka. Poslednje popravke, poboljšanja na tekstu eseja Nemoguće zaposedanje domovine koji sam napisao za konferenciju koju organizuju Univerzitet Etveš Lorand iz Budimpešte i Savez jevrejskih opština Mađarske. Šinko je umro 1967. godine, nije doživeo nova iskušenja. Šta bi rekao o studentskim demonstracijama 1968. godine? Ili o talasu nacionalizma koji se digao počev od 1971. godine? O antiliberalnom kursu partije i o njenoj brežnjevizaciji? U periodu između 1945. i 1967. mogao je znati samo to da su kapitalističke zemlje ekonomski ojačale, da je u ekspanziji ideja države blagostanja, te da je ideja o bilo kakvoj revoluciji bila isključena. S druge strane, u socijalističkim zemljama je jačao otpor, pri tom ne mislim samo na revolucije i ustanke iz pedesetšeste, već i na otpor intelektualaca koji je potom usledio. Jugoslavija je u evropskom kontekstu bilo malo ostrvo koje je predstavljalo novu alternativu socijalizmu. Ervin Šinko je na ovom ostrvu tražio svoju domovinu, a ne u jednoj ili u drugoj nacionalnoj državi. Nije više gledao na socijalizam kao na puku utopiju, već kao na novu, realnu šansu. U međuvremenu ostrvo je potonulo, nema više ni domovine. Verovatno bi s empatijom gledao na šezdesetosmaške studentske pokrete, a to bi ga ponovo vratilo na jeretičke staze. Međutim, nacionalistički pokreti iz 1971. godine vratili bi ga na titovski put, jer bi mu se ukazale uspomene iz tridesetih, slike iz života u Drvaru… Đavolski krugovi! Smrt ga spasla od novih „avantura”, što ne znači da je levo orijentisani Don Kihot postao deo socijalističkog establišmenta. U Novom Sadu je kao šef katedre za mađarski jezik i književnost prvi prepoznao mlade buntovnike okupljenih oko časopisa Uj Simposion, i ne samo to, nego ih je uzeo u zaštitu kad god bi se našli u neprilici, i na taj način se konfrontirao ne samo s vojvođanskom mađarskom nomenklaturom i kulturnom elitom, već i sa profesorima s vlastite katedre – izuzetak je bio samo Đerđ B. Sabo. Ne znam za drugog šefa katedre koji je stao uz mladu inteligenciju po cenu sučeljavanja s velikom većinom profesora u instituciji na čijem je čelu bio. Osim toga, bilo je još i nekih za njega karakterističnih, finih distinkcija. Dok su se studenti profesorima obavezno obraćali sa „gospodine profesore”, njemu su morali da se obraćaju sa „druže Šinko”. Činjenica je, međutim, da sve do njegove smrti u Jugoslaviji nisu usledili oni događaji koji bi osporili njegove ideale. U dvopolnoj Evropi vladao je mir na temelju nagodbe velikih sila. Sve više me zaokupljaju šinkoovske dileme. Zamišljam kako bi doživeo period raspada Jugoslavije. Takozvani lokalni rat je već tada prikrivao evropske dileme. Nacionalna država, ali kakva? I dok sam pisao esej za budimpeštansku konferenciju, postepeno je dozrevala u meni ideja o monodrami Ervina Šinka.

Novosadska „zaboravnost”

Pre polaska na put nehotice sam pomislio da po Ervinu Šinku, osnivaču i šefu katedre za mađarski jezik i književnost na novosadskom Filozofskom fakultetu, po intelektualcu evropskog formata, u Novom Sadu nije nazvana ni jedna ulica. Iz Vojvodine (iz Apatina) je pošao svojim teskobama, mukama punim evropskim putem. Ova „zaboravnost”, nema sumnje, baca loše svetlo na Novi Sad. Karakteristično je i to da je beogradsko Narodno pozorište svojevremeno igralo dramu Slobodana Šnajdera: Confiteor, a da u Novom Sadu to nikome nije palo na pamet. Pa ni sad. Premda baš ovih dana beležimo godišnjicu njegove smrti. Umro je pre tačno pedeset godina. Grad Novi Sad biće kulturna prestonica Evrope, ali ne zna za ovog pisca evropskih gabarita i horizonta, koji je pisao tako o evropskim dilemama prošloga stoleća da ih je lično propatio.

Ovako nešto još nisam čuo

U Pešti ostajem ovoga puta svega jedan dan, u antikvarnici kupujem nekoliko knjiga, a potom u knjižari mog izdavača preuzimam autorske primerke mog romana Memoari makroa. Četvrto izdanje. Stigavši kasno uveče u Novi Sad, prelistavam peštanske novine koje sam kupio pre polaska. U nedeljniku 168 časova čitam izjavu Silarda Nemeta, potpredsednika vladajuće stranke, Fidesa. Na pitanje, da li će predstojeći izbori biti brutalniji od svih dosadašnjih, ovaj političar odgovara potvrdo, i obrazlaže zašto. „Liberali su danas isto toliko isključivi kao što su bili nacisti i komunjare, štaviše, stupaju i u koalicije sa njima”. Poznate su mi brojke vrste kritika na račun liberalizma, kritikovati je uvek potrebno, ali do sada u polemikama u oblasti istorije evropskih ideja još niko nije svrstao liberale uz naciste. Inače, nacisti i staljinisti su bili najžešći protivnici liberalizma. Oni su ga nazvali đavoljim izumom.

Posle šišanja trave

Glasao sam, zatim sam u Temerinu šišao travu. Kasno uveče krenuo sam linijskim taksijem u Novi Sad, stigavši u grad ugledao sam tri bilborda s portretom Aleksandra Vučića, bili su ogromni, skoro da su prekrili nebo. Stigavši u stan, vidim na internetu da je, zvanično, narod Srbije izabrao Aleksandra Vučića za predsednika republike.

mart 2017.
Preveo Arpad Vicko
Foto: www.piuxabay.com

Podelite ovu stranicu!