LASLO VEGEL: Beznadežna pitanja

17 May 2013

Konformistički duh vremena

Iz šupljeg u prazno

Na Mediteranu dozreva limun, u jeku je berba sočnog južnog voća, kuva se posvuda pekmez od narandže. Stabla limuna i narandže ponovo su u cvatu, miriše jasmin i bagrem. Na crnogorsko primorje stižu prvi turisti, većinom su to Rusi, Belorusi i Norvežani. Na plažama se pojavljuju prvi stranci, ali za sada su domaći u većini. O čemu bi drugom i raspravljali, nego o politici. Jedan stariji čovek glasno grdi Mila Đukanovića, a istovremeno punim ustima hvali haškog optuženika Radovana Karadžića. Kupači se ne upuštaju u raspravu sa njim, ali čovek je uporan, ne odustaje i agresivno ih provocira. Trener lokalnih vaterpolista ga energično opominje: prestani sa tim praznim pričama, plašiš nam turiste. Više njih glasno odobravaju trenerovu opomenu, ne treba maltretirati turiste. Opomena, međutim, deluje veoma kratko na govornika, bez reči zuri ispred sebe nekih pola sata, a onda počinje iznova sa svojim tiradama. Deklamuje ih kao psalme. Pomišljam da je i ta polusatna pauza nekakav uspeh. Srećom, Crna Gora ima turiste, što donosi, evo, ne samo ekonomsku, nego i političku korist. U Novom Sadu često srećem na ulici ovakve tipove, znam već njihovu prirodu, znam da se ne mogu zaustaviti, ali više nisam raspoložen ni da slušam ovo narodsko bistrenje politike, zato radije bežim u obližnju poslastičarnicu. Za jednim stolom sede neki Finci, tiho razgovaraju. Kad god vidim Fince, uvek mi bude pomalo toplo oko srca. Oni su naš rod! Iz iste smo, ugro-finske, porodice. Istina, prema nekim novomađarskim naučnim istraživanjima, nemamo nikakve veze sa njima. Pa sam tako i završio – pao sam iz šupljeg u prazno. I u Mađarskoj je već sve politika, pa tako i rodbina.

Grad na nizbrdici

Po povratku sa mora u poštanskom sandučetu nalazim primerak bečkog nedeljnika Di Prese am Zontag. Juta Zomerbauer je poslala svoju novosadsku reportažu u kojoj mene naziva hroničarem propadajućeg Novog Sada. Naravno, svi odmah pomišljaju na politiku, ali nije samo o tome reč. Istina je, naime, da Novi Sad nikako ne nalazi svoje mesto, svoj evropski identitet.

Tajkunski humanizam

Na svakom koraku kapitalističko, cmizdravo prenemaganje o humanizmu. Nikad, nigde za jednu ovakvu pokvarenu, raskalašnu, gnusnu elitu nisam čuo, kao što je ova post-tranziciona.

Sekunde života

Za jednu noć sam pročitao roman Zoja Mire Otašević. Ovo simpatično delo, i po tonu, i po načinu gledanja na svet, umnogome se razlikuje od današnjih dominantnih poetika romana. Luk koji iscrtava fabula, veoma je širok, obuhvata vreme od nacizma do Srebrenice. Mogli bismo reći da govori o našem zlokobnom veku. Nežnom spisateljskom rukom napisani roman karakterišu zamišljene fotografije, stvarni komentari, suptilan ton, krhki svetovi. Nekoliko zaustavljenih trenutaka stvarnih ili fiktivnih protagonista našeg vremena. U jednoj sceni se pojavljuje vojska generala Ratka Mladića koja s okolnih brda bombarduje Sarajevo. S vremena na vreme usledi prekid vatre u trajanju od petnaestak, dvadesetak sekundi, to je bilo vreme dovoljno da se dole u Sarajevu pretrči s jedne strane ulice na drugu. To su trenuci odluke o životu i smrti. Mira Otašević piše o evropskim, jugoslovenskim sekundama. O sekundama i o smrti. Možda je kucnuo čas da progovorimo i o ovom potonjem – imam utisak da smo previše brbljali o životu.

Kolektivni konformizam

Političku atmosferu u Srbiji ispunjava nervoza, ponekad napetost. U Beogradu priređuju demonstracije protiv vlade. Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka, Dveri i kosovski Srbi optužuju kabinet za veleizdaju. Tvrde, duboko uvereni, da je vlada sa briselskim sporazumom predala Kosovo. Neki episkopi Srpske pravoslavne crkve šokirali su javnost tonom i rečnikom kojim su se obratili demonstrantima. Miting u centru Beograda ipak nije bio masovan, na trg je izašlo svega nekoliko hiljada nezadovoljnih patriota. Stranke na vlasti su i dalje popularne, stiče se utisak da društvo nema toliko snage da javno demonstrira ni protiv vlade, ni za vladu. Bežeći od večernjih televizijskih dnevnika, izlazim u Zmaj Jovinu ulicu i divim se dobro raspoloženoj, bezbrižnoj mladeži. Nezaposlenost najviše pogađa mlade, njihove perspektive nisu ružičaste, ali mlade generacije se brane veselim, dobrim raspoloženjem. Ili je reč o nečemu drugom? Možda se ona siromašna, na nivo parija svedena većina i ne usuđuje da se umeša u masu razdraganih tatinih i maminih dečica? Sličnih protivrečnosti ima na svim stranama. Radništvo – nekad smo ga zvali radnička klasa – ne štrajkuje, nego rmbači za bedne plate (ili ih, kao tehnološke viškove, tajkuni izbacuju na ulicu). Prvog maja je u Beogradu demonstriralo svega nekoliko stotina ljudi. Prema kalendaru, praznik je ove godine pao na sredinu radne nedelje, na sredu, a stiglo je uz to i dugo priželjkivano, osunčano proleće. Štampa je ironično izveštavala o prvomajskom uranku, radnička klasa je danima roštiljala, tamanila ćevapčiće, pljeskavice i jagnjeće pečenje. I do mile volje ispirala grlo´ladnim pivom. Za to su u izvesnoj meri krivi i srpski, socijalno konformistički i estradnim zvezdama omamljeni mediji koji se mnogo više bave sitnim političkim čarkama posvećujući sveznajućim političarima onoliko prostora koliko zapadna bulevarska štampa posvećuje popularnim pevačima i glumcima. Srpski mediji se ne bave „klasnom situacijom”. Zašto bi se i bavili, uostalom, oni koji gladuju ionako ne kupuju novine. Ako to ipak čine, uzimaju jeftinu bulevarsku štampu iz koje će da se obaveste, osim o događajima na Farmi i u kući Velikog brata, donekle i o političkoj situaciji. Ova vrsta novina zna inače najbolje ko će biti sutra strpanu zatvor. Jer, ako ćemo pravo, i takozvana velika politika je poprimila bulevarske, iliti tabloidne karakteristike. Nema, dakle, nikakvog socijalnog otpora. Jedna patuljasta stranka može da okupi veći broj demonstranata protiv sporazuma o Kosovu, nego što su u stanju da okupe sindikati Prvog maja. Subverzivna atituda je u Srbiji izumrla. Ogromna većina građana je puna žalbi i pritužbi, ali samo nemoćno širi ruke, obmanjujući sebe da ionako ne može ništa da se učini. Taj konformizam je karakteristika i književnog života. Kad ponekad uzmem u ruke jedan novi roman, između redova mogu najčešće da pročitam poruku: „govorimo o nečem drugom”, samo ne o tome što nas tišti. Takav je danas duh vremena u Srbiji. Oni koji su izuzeci, potisnuti su na društvenu periferiju – oni su otrpljeni, ali drže ih daleko od institucija.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!