LASLO VEGEL: Bella ciao…

07 Dec 2013

Žudnja za novim diktatorom

Druga Subotica

Veoma sam se obradovao kad mi je prijatelj Miroslav Ilić javio da planira otići kolima u Suboticu da vidi predstavu Mujo, Suljo i Fata u društvu spektakla, u režiji Harisa Pašovića na festivalu Desire Central Station. Ilić je paralelno završio pozorišnu akademiju na odseku glume i medicinski fakultet. Naposletku se ipak opredlio za medicinu, danas je poznat hirurg i angažovani intelektualac, ali negde u dnu njegove duše tinja nostalgija za pozorištem. U osamdesetim godinama je i igrao u jednoj predstavi Harisa Pašovića, u Marat/Sade Petera Vajsa, a ja sam tada bio dramaturg te predstave. Ali, nije to bio moj jedini susret sa Pašovićem. Sve je bilo utanačeno da on režira, kako su o tome izvestile i Večernje novosti 22. jula 1988. godine, u Srpskom narodnom pozorištu moju dramu Juditu, koja je još pre nego što su počele probe, skinuta sa liste projekata, jer su se vlasti dokopali Miloševićevi ljudi koji su zauzeli i Srpsko narodno pozorište, a njima ovaj komad nije bio po volji. Uskoro potom, Judita je skinuta i s repertoara albanske drame u Prištini. Nova vlast nije blagonaklono gledala na to da se na scenu postavi komad u kojem na svakojake nagodbe, kompromise spremni građani jedva čekaju da se pojavi diktator. Nije prošlo mnogo vremena, kad se pokazalo da je reč o mnogo širem fenomenu, nije samo jedan grad, nego je čitava jedna zemlja s neskrivenim oduševljenjem iščekivala diktatora. Posle dve decenije se, međutim, ispostavilo – kako je to jedan moj kritičar primetio – da mase u postkomunističkim zemljama sanjaju o novom vođi, da žude za novim diktatorom. A u Juditi je baš o tome reč. Vladajuća nomenklatura je, kao da nije na vlasti, upirala prst na ekstremnu desnicu, prebacujući na nju svu odgovornost. Zaboravlja da ekspanziju ekstremne desnice omogućava upravo blagonaklona politika vladajućeg sloja. Mnogi se pitaju, zbog čega imaju ekstremno desne ideologije uspeha baš među mladima? Nema sumnje da u tome značajnu ulogu ima ekonomska kriza, ali je istina i to, da upravo ovakve ideologije zla imaju najzagriženije, najupornije pristalice – s druge strane, veliki broj mladih devojaka i momaka, videvši samoživost, sebičnost, dvoličnost sadašnje političke klase, videvši naličja sadašnje i ovdašnje nazovi demokratije, ujdurme, smicalice „demokrata”, iz naboljeg uverenja se pridružuje desničarima. A to je greška, dakako, jer padaju u istu onu zamku na koju je nekad ukazivao Ištvan Betlen. Nije ni malo na odmet da se toga podsetimo, baš ovde, i baš danas, jer je Pašović baš u Subotici postavio Kralja Ibija, i tu predstavu mirne duše možemo nazvati bespoštednim razotkrivanjem Miloševića. Sve do pojave Olivera Frljića, nisam u pozorištu video kritičniju rentgensku sliku srpskog društva. Diktator je stigao, ali Haris Pašović je morao da ode. Dospeo je u Holandiju, gde je mogao da radi pod najboljim uslovima, da Ratko Mladić nije počeo da granatira Sarajevo. Jednog jutra se spakovao, oprostio se od holandske pozorišne trupe i od Amsterdama, vratio se Sarajevo, gde je život pod granatama bio rizičan, a šanse preživljavanja minimalne. Pridružio se snagama otpora, osnovao je, dakle, pozorište. Posle više od dva desetleća, evo, najzad sam ponovo u prilici da vidim jednu Pašovićevu režiju. Glas mu je hrapaviji i bolniji, uprkos tome što je svoju gorku ironiju i kritiku spakovao u specifični bošnjački humor. Predstava koja odražva strukturu reklamnih spotova (naposletku, tamo gde su sve vrednosti uništene, sve je samo reklama i spektakl) rezultira razotkrivanjem spektakla. Scene o zeničkim rudarima, i poslednja scena, ona pod naslovom Bella ciao, govore o tome da ni u snu nismo hteli ovakav svet – o svetu tog divljeg kapitalizma, jedva da je i moguće potresnije i alarmantnije progovoriti kao s ovom nekadašnjom partizanskom pesmom. Rado bih je citirao: „I jednog dana, kad se probudih, / o bella ciao, bella ciao, bela ciao, ciao, ciao, / I jednog dana, kad se probudih, / okupator beše tu.” Ponajviše me je, međutim, oduševila mlada subotička publika koja je razumela i izuzetno precizno tumačila svaku scenu. Bio sam radostan što sam mogao da budem deo tog doživljaja i što sam video drugo, bolje lice Subotice. Dok ima takve publike, ima i nade. A možda vredi i pisati…

Izgubljene iluzije

Trebalo je krenuti nazad u Novi Sad. Očekuje se mećava, upozorio nas je jedan poznanik, a onda je tiše, kao u poverenju, dodao da redovno čita moje kolumne. Razumem tu promenu tona, ne treba se s tim hvaliti. U subotičkoj noći, u pitomoj vejavici slušam Deneša Debreija. Razgovarali smo o subotičkoj premijeri Duple ekspozicije. Bilo je to februara 1988. godine. U Subotici se okupilo jedna mlada ekipa koja je prionula na posao čiji plodovi danas dozrevaju. Zita Đeneš, Tanja Tasić, Iren Bada, Henrijeta Varga, Arpad Bakota, Deneš Debrei, Levente Terkelj, Andraš Buboš, Rafael Arčon. „Garderobna” scena Zite Đeneš bio je, u prenosnom smislu, psihogram manjinskog života. Jedna mlada Srpkinja govori momku, Mađaru, o nemogućnosti njihove ljubavi. Ali nije reč samo o tome, nego i o šezdesetosmaškim gubicima iluzija. O falsifikovanju tih iluzija. O samozavaravanju. O lažima. Nove generacije sad ponovo gube iluzije, ako im je uopšte poneka i preostala. Mnogi tvrde da im one i nisu potrebne. Pred mojim očima se odigrava remake moje Duple ekspozicije. Tada se raspršila iluzija o socijalizmu s ljudskim licem, a sad iluzija o kapitalizmu s ljudskim licem. Crvena i crna buržoazija.

novembar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!