LASLO VEGEL: Bekstvo od slobode

18 Oct 2014

Virus partokratije pogubniji od virusa ebole

Atmosfera jugosfere

Na podgoričkom Bijenalu crnogorskog teatra susrećem, posle trideset godina, prijatelje, poznanike pozorištarce iz Hrvatske, Slovenije, Makedonije. Nisam prvi put primetio, ali sad me naročito iznenađuje koliko su slični, pa i identični, problemi s kojima se suočavaju nove države nastale na tlu nekadašnje Jugoslavije. Svuda uzima maha opšte razočarenje, svuda besni divlji kapitalizam, cveta korupcija, virus partokratije se pokazuje pogubnijim i od virusa ebole. Sve češće čujem da nova elita – u tu elitu spada, nažalost, i partijska inteligencija – kompromituje višestranačku demokratiju. Borka Pavićević s gorčinom podseća da trezveni ljudi iz sveta rada s pravom optužuju intelektualce, smatrajući da nas je iluzija slobode omamila. Ispostavlja se da je čak i Slovenija do guše u problemima. Objašnjavam slovenačkom kritičaru Blažu Lukanu da sam se u devedesetim godinama nadao da će Slovenija izbeći „balkansku zamku”. Da, kaže Lukan, tada je zaista tako izgledalo. Jedina je uteha, nastavlja, što je na poslednjim izborima novoosnovana Socijalistička stranka ušla u parlament gde sad zastupa socijalističku i antikapitalističku alternativu. I pozorišta sve češće igraju Brehtove drame. Intelektualci se u sve većoj meri opredeljuju za sistem vrednosti leve provenijencije. Slično kao i u Berlinu, primećujem, pa dodajem: kod nas, u javnom životu vojvođanskih Mađara dominiraju drugačiji glasovi. Političari bacaju drvlje i kamenje na „socliberale”, proklinju neoliberalizam, a pri tom zdušno grade njegovu najpogubniju varijantu. Opšte raspoloženje u „jugosferi” je, dakle, izrazito loše. I svuda se samo o tome priča, to je svuda glavna tema. Jednostranosti, pristrasnosti, izazivale su samo nove jednostranosti i pristrasnosti.

Haos identiteta

Glumac Crnogorskog narodnog pozorišta Mirko Vlahović, član žirija pozorišnog bijenala iznenada skreće razgovor na moju knjigu Priče iz donjih predela. Voleo bi da vidi, kaže, predstavu po motivima ovog romana na sceni podgoričkog pozorišta i, dodaje, da se u autobusu koji jezdi prema Berlinu, ocrtava haos identiteta. Marko Špadijer, direktor Matice crnogorske ovako je naslovio, odnosno najavio moje književno veče zakazano za ponedeljak uveče: Haos identiteta. Taj naslov, kaže, sasvim je utemeljen u mojim knigama Priče iz donjih predela i Neoplanta, ili Obećana zemlja. Knjigu će predstaviti, o njoj će govoriti Ljiljana Dufgran, donedavno predsednica Švedskog PEN centra. Ova švedska novinarka i spisateljica crnogorskog porekla takođe se bezbroj puta suočila s pitganjem: ko sam ja? U ovim i sličnim slučajevima nije reč o tome da se čovek odriče ovog ili onog svog identiteta, nego o tome da se ti identiteti haotično isprepliću u njemu. Da li će čoveka od toga biti siromašniji – pitam se, dopisujući, dorađujući na terasi podgoričkog hotela City moj novi roman, Šlemilovo kopile. Da li je to put koji vodi u asimilaciju? Malo je to verovatno. Haos identiteta je, zapravo, jedna od najmodernijih drama čoveka ovog doba. U asimilaciji, u bekstvu od identiteta i nema drame, čovek se umesto jedne forme življenja jednostavno opredeli za neku drugu. Čim se pak pojavi dramski element, asimilacija postaje predmet refleksije, a to znači da u haosu tražimo novi red. O tome razmišljam, kad stiže vest da je ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost dobio Patrik Modiano, francuski pisac, čija je mati Belgijanka, a otac Italijan. Poznavaoci njegovog književnog dela ističu da njegovim romanima dominiraju problemi identiteta i da se često vraća na temu Drugog svetskog rata.

Lice oligarha

Na repertoaru festivala nalazi se i Brehtova Prosjačka opera koja je postavljena na scenu cetinjskog teatra u režiji Tomija Janežiča. U donekle neuravnoteženoj, petočasovnoj predstavi, Brehtov junak, razbojnik Maki Nož izgovara možda i najaktuelniju rečenicu današnjice: „Nas, poštene građane-zanatlije koji s teškim pajserima obrađujemo niklovane kase dučanđija i sitnih trgovaca, gutaju krupni preduzetnici iza kojih stoje banke. Šta znači jedan kalauz u odnosu na jednu akciju? Šta znači pljačka jedne banke u odnosu na osnivanje jedne banke?” Istina, običnog građanina najviše nerviraju sitni lopovi, toliko da i ne primećuju trikove „krupnih preduzetnika”. Nastavlja se borba između multinacionalnih i nacionalnih oligarhija, a deblji kraj će izvuće obični građani. O tome govori i druga predstava festivala, Očevi su grad(ili) u režiji Borisa Liješevića, dakle, o deklasiranju, materijalnom uništavanju „samoupravnog građanina”. Predstava je ujedno i odlična karikatura nove ruske buržoazije, u kojoj je festivalska publika iskreno uživala. Rusi baš i nisu toliko popularni u Crnoj Gori kako sam do sad verovao, svi se žale na ponašanje ruskih novobogataša.

oktobar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!