LASLO VEGEL: Bauk secesije

29 Jul 2010

Onaj ko danas kaže „B”, morao je svojevremeno da kaže i „A”. Zar ne? Pančića su pretukli, jer je on rekao i „A”

Savremenici i potomstvo

Onaj ko piše za buduća pokolenja, bez sumnje je rđav pisac – smatrao je Sioran. A oni koji nerado primaju k znanju vlastitu epohu, naročito su skloni bekstvu u večnost.

Autonomija kontra secesija

Slušam juče u večernjem dnevniku Radio Beograda da, uprkos srpskim očekivanjima i dubokopromišljenim predviđanjima, prema savetodavnom mišljenju haškog Međunarodnog suda pravde, jednostrano proglašena nezavisnost Kosova 2008. godine, ipak nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Silazim potom u grad, uvek bučni kafići su prepuni. Ni u ponoćnim vestima nema izveštaja ni o kakvim masovnim demonstracijama, ili pak o nekim drugim vidovima ispoljavanja građanske neposlušnosti. Današnje novine pišu da je odluka međunarodnog suda izazvala ogromno ogorčenje građana širom Srbije. U svim pravoslavnim crkvama oglasila su se zvona, sveštenstvo i monaštvo organizovalo je molitveno popodne na kojem su se, zajedno s vernicima, molili za pravdu. Predsednik Republike Boris Tadić je priznao da se u istoriji dešavaju nepravedne odluke, ali da će Srbija nastaviti s odlučnom borbom za Kosovo. Prema pisanju beogradske Politike nepravedna odluka je delovala šokantno među kosovskim Srbima. Ministar za inostrane poslove Vuk Jeremić je upozorio da je sud otvorio Pandorinu kutiju, što može da ima nesagledive posledice: svetu preti talas otcepljenja. Novi bauk kruži svetom: bauk secesionizma. Vlada je održala vanrednu sednicu. Štampa piše o hladnom tušu, pošto su uoči donošenja odluke i političari i analitičari bili optimisti. Bili si uvereni da će odluka biti povoljna po Srbiju. Oni nešto oprezniji predviđali su dvosmislenu odluku koja će pozvati na novi dijalog između Beograda i Prištine. Posle optimističkih izjava političara niko nije računao na ovakav razvoj događaja. I većina stručnjaka kritikuje odluku haškog Međunarodnog suda pravde. Prema mišljenju Predraga Simića, profesora međunarodnog prava beogradskog Fakulteta političkih nauka, nije pobedila pravda, nego Brisel i Vašington. Tibor Varadi je u izjavi za Politku naglasio da sud nije odgovorio na postavljeno pitanje i da je pribegao manipulaciji. Slično Jeremiću, i on ističe da ovakvom odlukom sud podstiče secesionističke pokrete. Dopisnik Politike iz Rumunije oštrim tonom izveštava o „rumunskom Kosovu”, odnosno o Erdelju, prenoseći i izjavu rumunskog ministra za inostrane poslove koji je episkopa Lasla Tekeša bez uvijaja nazvao secesionistom, upozoravajući indirketno na „mađarsku opasnost”. Procene Vojina Dimitrijevića su dakako staloženije: prema njegovom mišljenju, deo odluke međunarodnog suda, onaj koji se odnosi na telo koje je proglasilo nezavisnost Kosova, jeste sporan, ali da je veliki hendikep Srbije u tome što je i danas prinuđena da brani baštinu Miloševićeve pustolovne politike. Jedno je, međutim, izvesno: druga etapa kosovskog pitanja ovim savetodavnim mišljenjem je okončana. Sad sledi treća, i sa strepnjom pomišljam koliko nas još etapa vreba. Šta će biti, kad ljudi u kafićima iznenada ućute, i kad se oglasi jedna sasvim drugačija muzika. Ne potcenjujem secesionističke pretnje, ali – posve nezavisno od Srbije i od Kosova – ova odluka ukazuje i na jedan drugi, nadasve važan kontekst: na pitanje manjina. Sud o tome nije izustio ni slova, ali na jedan posredan način, ipak je reč o tome. Odluku suda mnogi odbacuju s argumentom da će ona ubrzati secesionističke procese širom sveta. Ova pretpostavka nije isključena, ali postoji i za to lek, a to je manjinska autonomija. Posle ovakve odluke možda bi trebalo uspostaviti nove, pravičnije norme zaštite manjina i u Evropskoj uniji, i u Ujedinjenim nacijama. A možda ću, slično Oskaru Jasiju, istaknutoj figuri mađarske levice, ostati usamljen s mišljenjem da je najbolji lek protiv secesije neka forma manjinske autonomije.

Marks na crnoj listi

Nikad nisam bio marksista, niti levičar, bio sam oduvek liberal, piše Srđa Popović koji je u vreme jednopartijskog sistema imao više problema zbog svog slobodoumlja, nego koristi. Ali danas Srđa Popović, ne malo skandalizovan, prinuđen je da konstatuje da u Srbiji trenutno nema levice. I u pravu je. Marksizam se pojavljuje tek tu i tamo, uzgredno, kao nekakvo apokrifno učenje. Dobro se sećam šezdesetih godina kad je Niče bio na crnoj listi. Putevi Gospodnji su, zaista, nepredvidljivi! Sad je, eto, na crnu listu dospeo Marks. A nekadašnji marksisti i „marksisti” danas masovno padaju ničice pred crkvenim ikonama. U normalnim kapitalisitčkim društvima postoji levičarska kritika kapitalizma. Ona ne postoji samo u ovom srbijanskom divljem kapitalizmu. Ali bilo bi pogrešno da se nedostatak levice spočitava samo Srbiji, jer je reč o simptomu karakterističnom za čitav region. Zanimljivo je, međutim, da baš u onim istočno-evropskim društvima, koja raspolažu izvesnim građanskim tradicijama, levičarski sistem vrednosti nije iskorenjen u potpunosti. Ali tamo gde su prirodopis razvoja određivali feudalni odnosi, tamo gde je, dakle, socijalizam građen na feudalizmu, levica je propala u zemlju. Ili se povukla u katakombe, kao što su činili antički hrišćani za vreme velikih progona hrišćanstva.

Preobraženja

Stigao mi je poziv na jedan duži boravak u Budimpešti. Nisam baš raspoložen za nova putovanja. Ne želim izbliza da gledam politički preobražaj nekolicine svojih prijatelja i poznanika. Takvih kameleona ima i ovde baš dovoljno. Ovi ljudi se drugačije oglašavaju u srpskoj, a opet drugačije u mađarskoj štampi. Na jedan način kad je Fides na vlasti, na drugi kad su socijalisti. A one koji hodaju podjednako uspravne kičme – bez obzira na to, na kojoj se strani nalaze – poštujem i uvažavam i sa ove udaljenosti. A što se neutralnih tiče, moj odnos prema njima je sličan Danteovom.

Trebalo je blagovremeno protestovati

Pre nekoliko nedelja, na beogradskoj jubilarnoj sesiji Peščanika sam rekao: „Ako danas – pisao sam pre pet godina – beogradski centralni mediji bez reči gledaju kako u Vojvodini prebijaju manjine i Rome, onda će uskoro i na beogradskim ulicama da prebijaju liberalne demokrate i – strane turiste. Ako počinioci neće biti kažnjeni, uskoro će i političari biti prinuđeni da se po zemlji kreću s telohraniteljima i, po mogućnosti, u pancirkama.” Danas vidimo da političari hodaju tesno okruženi telohraniteljima, dok su u Zemunu publicistu Teofila Pančića (novinara nedeljnika Vreme) u prepunom autobusu, dvojica huligana pretukla gvozdenim šipkama. Protestuju političari, centralni mediji. Možda je trebalo blagovremeno da izraze svoje negodovanje. Onaj ko danas kaže „B”, morao je svojevremeno da kaže i „A”. Zar ne? Pančića su pretukli, jer je on rekao i „A”.

jul 2010.
(preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!