LASLO VEGEL: Bauk secesije

Aug 10 2012

Jedni nostalgični za Titom, drugi za Miloševićem

Prikrivena novosadska kultura

Puna tri dana sam bazao novosadskim ulicama s Andreasom Brajtenštajnom, urednikom Noje Ciriher Cajtunga. Razgovarali smo o mogućim oblicima saradnje, ali najviše o gradu. Novi Sad je gradić sa ljudskim licem, dinamičnog ritma i uz to odiše atmosferom velegrada. U odnosu na jugoistočno-evropske prilike, iznenađujuće je uređen i čist – konstatuje švajcarski novinar. Njegovo mišljenje nije usamljeno, slično su o Novom Sadu govorili i Lukas Cajpe, reditelj bečke predstave mog komada, ili urednik mog berlinskog izdavača, Andreas Retcer. A moj zet, rođeni Francuz, rekao je sasvim direktno: vredi ovde živeti. Išli smo taksijem prema Ribarskom ostrvu kad je to rekao, na šta je taksista ovako reagovao: žao mi je, gospodine, ali ne bih se složio s vašom ocenom. Ne slažem se, jer svi gledaju da pobegnu odavde, svi, ali najviše školovana i obrazovana mladež. I ja bih otišao, samo da imam kud, rekao je taksista i smesta prešao na političke teme. Moj zet je pažljivo, ali bez reči slušao njegova izlaganja, nije hteo da se upliće u koloplet ovdašnjih političkih strasti. I tada sam pomislio da možda stranci jasnije zapažaju, da osećaju onu drugu novosadsku kulturu koja se prikriva, koja najradije ostaje u pozadini, da stranci bolje uočavaju našu drugost. Duh grada, njegove građevine čuvaju ono što politika tako grubo zanemaruje. U razgovorima s Andreasom nisam ni inicirao političke teme – reč je ipak o uredniku jednog od najuglednijih evropskih novina. Pretpostavljao sam da zna više o nama nego mi sami. Ta pretpostavka je počivala na iskustvima koja sam sticao još od 1990. godine čitajući članke i komentare vesti s ovih prostora u nemačkim ili u švajcarskim novinama. I sad je reč baš o tome. Na stranicama Noje Ciriher Cajtunga se bez dlake na jeziku, otvoreno govori o svemu onome o čemu mi, mada zabrinuti, ćutimo. Ili se ustručavamo da progovorimo. Možda zato što nas je strah – ali, strah od čega? Verovatno od budućnosti. Ovdašnje žene su prelepe, zgodne, imaju prefinjen ukus, nastavlja Andreas koji više puta u toku jedne godine posećuje London, Pariz, Rim i Berlin. Ovde je zanimljivo biti mlad, štaviše vredi biti mlad – dodaje. Valjda je pročitao moje misli pa je hteo da me nekako uteši.

Doktrina centra

Običan čovek sa ulice je ogorčen. Odlukom Ustavnog suda pokrajina je lišena brojnih nadležnosti, štaviše, otkriveno je i to da su građani do sada bili obmanjivani. Jer, sećam se dobro, kako je svojevremeno s oduševljenjem slavljeno donošenje statuta. Pokrajinski političari, i oni manjinski, isticali su svoje neizmerne zasluge, ali sad je sve to u najmanju ruku demantovano, veliki projekat se ruši kao kula od karata. Izgubljene iluzije. Istekao je rok trajanja nagodbi koje su sklapane krišom, ispod žita. Bilo bi dobro sesti i porazgovarati o autonomiji, ali ne s etatističkom histerijom jakobinskih centralista, nego trezveno, civilizovano. Svi oni koji čim čuju reč autonomija, smesta priprete baukom secesije, zapravo ponižavaju, nipodoštavaju građane, i spremni su, u najboljem slučaju, da dozvole nekakvu ikebana-autonomiju. Pristaće i na to bogato nagrađuju pokrajinske poslanike čije su nadležnosti minimalne. Jer, kakvi su to parlamentarci, narodni poslanici, koji ne mogu ni zakone da donose. Ako se u međuvremeno osmeh ne smrzne na licu zemlje, za desetak godina zemlja će se sigurno smejati fantomu secesije. Trebalo bi, dakle, krajnje otvoreno i trezveno razgovarati ne samo o autonomiji, nego i o mnogim drugim pitanjima, kao što je, na primer, pitanje Kosova. Trebalo bi naposletku da prelomimo, da li hoćemo da se priključimo Evropskoj uniji, ili nećemo. Građani su se još više ogorčili kad se pročulo da su se beogradski političari setili da bi u Novom Sadu trebalo prekomponovati gradsku upravu prema modelu centralne, odnosno republičke vladajuće koalicije. Ispostavilo se da to naprosto nije moguće, ali sama doktrina je fantastična, jer je reč o vrhunskom dometu centralističke ideologije. Ne zanima me, koja će partija biti na vlasti, u višestranačkom sistemu, jednom će jedna, drugi put će druga partija da pobedi na izborima i doći na vlast, što je svakako u redu, ali ne razumem zašto bi trebalo baš prema onim merilima koja su uspostavljena u formiranju centralne vlasti, preurediti i gradsku upravu. Što je utoliko apsurdnije, jer se jedna od stranaka koje čine koalicinu vladu, stranka Ujedinjenih regiona Srbije, zaklinje na regionalizam. Ako predsednik te stranke, Mlađan Dinkić to zaista ozbiljno misli, prvi bi ustao protiv ovakve, mehaničke primene centralnih merila i modela, jer je šarenilo modela lokalnih samouprava prirodno svojstvo regionalizma. Ali Dinkić ćuti. Posle svega nekoliko dana odrekao se vlastitog izbornog programa.

Presvlačenja, preletanja

Moj prijatelj, medijski magnat Robert Čoban priča kako je dolmom vozio bicikl prema Futogu, i imao je šta da vidi: njegov stari pajtaš, skeledžija, trsi se u majici jedne vladujeće stranke. Sve do sad bio je normalan. I šta mu se dogodilo? Ništa – samo je ispravno razumeo „imperativ epohe”. O ovoj sceni, toliko karakterističnoj za našu svakodnevicu, Robert je izvestio prijatelje i na Tviteru. Srećem u poslednje vreme mnoge intelektualce koji se, doduše, nisu „presvukli”, ali se dure, potiho gunđaju protiv svoje stranke, ali samo u četiri oka, ne i otvoreno, jer bi onda izgubili njenu podršku. Prema tome, skeledžija je pošteniji. Nije se mnogo premišljao, bez zazora je promenio dres. Počinjem više da cenim prevrtljivce, vrdalame, nego podmukle kompromisere. Prelazni rok je, inače, u jeku, preleće se iz jednog jata u drugo. Zainteresovani su već izveli svoje računice, promena dresova se privodi kraju. Treba se na sve to navići. Bio bih zadovoljan i sa tim da se na vodeće pozicije u kulturi postave ličnosti priznate i dokazane u duhovnom životu zemlje. Samo što ovde više niko i ne govori o duhovnim vrednostima, o delima, opusima, već samo o partijama i partijskim interesima. Jasno je to i našem skeledžiji, zato i oblači novu, aktuelnu majicu. Sve bi to bila samo komedija da iza svega, u pozadini, ne osećam neku nervoznu napetost, neko zloslutno raspoloženje. Partijski lideri obećavaju brda i doline, kao da smo još usred izborne kampanje. Nisam baš kadar da ustanovim koliko su iskreni, mada će se i to vrlo skoro videti. Mnogo su značajnija, međutim, očekivanja građana. A u čemu se ta očekivanja ispoljavaju? Najpre, dakle, očekuju rast životnog standarda, veću sigrnost svake vrste itd. Vlada može da bude i manje dobra i manje loša, ali nijedna ne može da bude čudotvorna. Brine, međutim, što se merodavni deo javnosti, ali i šire mase, ne ustručavaju da iskažu ono što partijski lideri izbegavaju kao vruću kašu – naime, ova uticajna većina priželjkuje žešći, radikalniji nacionalizam, jer veruje da su se vratile devedesete godina i da je kucnuo čas šovinističkog revanša. To čujem svuda na ulici, u autobusu, na trgovima. Ćutljiva masa je nostalgična za starim, titovskim vremenima, a ona bučna manjina još sanjari o Miloševiću. Hoće li ova vlada biti u stanju da se otvoreno suoči sa tim, ili će pokušati da taktizira, što će neizbežno proizvesti niz krajnje mučnih situacija.

Polufašizam u belim rukavicama

Veliki italijanski pisac Umberto Eko ostaje veran sebi. Učinio je „samo” to što pisac može da učini: blagovremeno je digao svoj glas. U svom novom, kratkom, lapidarnom, jezgrovitom eseju među karakteristike fašizma ubraja i kult tradicije, odbijanje ideja prosvećenosti, strah od pluralizma, antiintelektualizam, teorije zavera protiv nacije, kult vođe… Svaki za sebe, ni jedan od ovih simptoma ne pobuđuje u nama znatniju sumnju, problem je samo u tome što se ovi motivi najčešće isprepliću. Ne bi trebalo smetnuti s uma ovo upozorenje Umberta Eka, jer su sve brojnije one militantne grupe koje drobe o nekakvom polufašizmu u belim rukavicama. Posebno treba imati u vidu stalno sumnjičenje manjina – manjine se mogu lako isprovocirati, raspaliti, jer će lako da planu, i ne sluteći da će u većini slučajeva, nažalost, postati plen sopstvene vatre.

avgust 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Ne sviđa mi seSviđa mi se (+4 rating, 4 votes)
Loading ... Loading ...
Odštampajte ovaj tekst Odštampajte ovaj tekst

Pogledajte još:

Posted by on Aug 10 2012. Filed under Autonomija, Autori, Decentralizacija, Laslo Vegel, Pogledi, Vojvodina. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry
NAPOMENA:
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije internet portala Autonomija.info. Molimo korisnike da ne koriste govor mržnje i da se uzdržavaju od vređanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Autonomija.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Neki komentatori, koji su duže prisutni na našem sajtu, imaju mogućnost objavljivanja komentara bez moderiranja. Molimo vas da ne zloupotrebljavate naše poverenje i da vaš iskazi budu primereni i uljudni.
Hvala na razumevanju!

Pretraga arhive

Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga

Prijatelji sajta

Log in | Designed by Gabfire themes | GoDev