LASLO VEGEL: Balkanski pejzaž – sa evrima

07 Mar 2015

Čekaonica slobode

Balkan i nepotizam

Intervju Đerđa Špiroa u budimpeštanskom nedeljniku HVG o „balkanizaciji” Mađarske, čini mi se da je vredan pažnje manjinske javnosti. Pored ostalog ovaj poznati pisac kaže da „…usled otvorenih granica sa Balkana pristiže jedan mađarski živalj koji se socijalizovao u ambijentu jednog drugačijeg mentaliteta. Balkanski mentalitet je plemenskog karaktera, temelji se skoro isključivo na rodbinskim vezama, od presudne je važnosti ko kojem klanu pripada, a ne ko s kakvim sposobnostima, znanjima raspolaže”. Sasvim je jasno da Špiro misli na Mađare iz Rumunije i Vojvodine. Nemam uvida u to u kolikoj meri je u političkom i duhovnom životu Mađarske određujući onaj „mađarski živalj koji se socijalizovao u ambijentu jednog drugačijeg mentaliteta”, s druge strane je, pak, logično da date (balkanske) okolnosti u manjoj ili većoj meri utiču na Mađare izvan granica matične zemlje. Sve je to moguće objasniti ne samo balkanskim uticajima, već i radikalnim padom brojnosti manjinskih Mađara. Smanjuje se, sužava se i kulturalni, i politički prostor, manjinski javni život je razdrobljen, u duhovnom životu vojvođanskih Mađara više niko nema ni duhovne pretke, ni duhovne potomke. Dakle, ne prevladavaju veze i odnosi na principu vrednosti, nego na principu uskih interesa, i usled toga – umesto plemenske – sad se partijska, porodična, odnosno rođačka pripadnost nameće kao ekskluzivni zastupnik nacionalnih  interesa. Naravno, ova pojava nije novijeg datma, nije čak ni izrazito balkanskog karaktera, prisetimo se samo klasika mađarske književnosti Žigmonda Morica koji je izvrsno predočio u svojim romanima nepotističku politiku izraženu u sprezi „kumova, šogora, burazera”, a koja je i u njegovo vreme polagala ekskluzivno pravo na zastupanje „nacionalnih interesa”. Nije na odmet pročitati ponovo klasike. Sumnjam da preseljavanje vangraničnih Mađara u matičnu državu ima uticaja na javni život u Mađarskoj. Meni se čini da se dešava nešto suprotno: „globalizam unutar nacije” podredio je sebi navodno „anacionalnu” regionalnu samosvest, dakle, pripadnici manjinske zajednice su se već pre useljavanja u matičnu državu, „prilagodili” vladajućem mentalitetu u zemlji-matici. Nije za to bio potreban Balkan.

Marai i enigma dvodomnosti

Povodom izlaska iz štampe moje knjige Oči u oči s Maraijem, dajem intervju uredniku literarnog portala barka.online. Zašto baš Marai? – glasi prvo pitanje, s obzirom na to da se nas dvojica osetno razlikujemo. Došao sam do zaključka – kažem – da je Marai sve usamljeniji u mađarskoj književnosti. Sve češće se nađe izvan zone zaštite kišobrana nacionalne države. Pretežni deo svog života proveo je u stranom jezičkom okruženju, njegovi dnevnici su u Mađarskoj na visokoj ceni zbog njihovih političkih konotacija, mada ga je zbog toga čas ova, čas ona strana nastojala da iskoristi u interesu svojih ciljeva. Ali bezuspešno. U prvi plan se izvlače političke „pikanterije” njegovih dnevnika, dok enigma njegove dvodomnosti ne zanima previše mađarsku inteligenciju. Ona naprosto nije prisutna u literarnoj svesti. Niko ne spori vrednost Ispovesti jednog građanina, ali to delo jednostavno nije ušlo u „mađarski kanon”, ne igra nikakvu ulogu u sukobima raznih sistema vrednosti. I kad je to već tako, zašto bi i bio zanimljiv roman Krv San Đenara čija se radnja odigrava u „stranoj zemlji”? Postao je pisac vredan svakog poštovanja, ali je ipak ostao na marginama, jer je bio pisac exterritoriuma. A mene je upravo ova tematika privlačila, uprkos tome što smo po načinu razmišljanja, a i po situaciji u kojoj se nalazimo – nadasve različiti. Što se socijalnog položaja tiče, ne smem ni pomisliti da ih uporedim. Marai je, sa punim građanskim bekgraundom, zaista preživeo dramu građanstva, sumrak građanske epohe, dok sam ja došao iz Srbobrana, iz jedne varošice, u kojoj mađarskog građanstva nije bilo ni u naznakama. Pripadam prvoj „eksperimentalnoj socijalističkoj generaciji”, socijalizovao sam se u nekakvom lavirintu sličnom rezervatu u kojem je kretanje bilo relativno slobodno, međutim, izlaza iz njega nije bilo. Nazvao bih to jednim nepredvidljivim, pustolovnim poduhvatom koji je često vodio u šokantne situacije. Ono što je on slutio, to sam ja na svojoj koži osetio, preživeo. Prošao sam jedan složeni i protivrečni put vaspitanja, put kojeg se nikako ne bih odrekao. Nisam se „preporađao”, kao što su to činili dojučerašnji partijski funkcioneri koji su u trenu postali antikomunisti – svoju situaciju bih opisao kao da me je poput neke vrste lavine poklopila istorija. Maraijevo mišljenje je, s druge strane, značilo neku vrstu mogućnosti u lavirintu sadašnjice. Sa jednom drugačijom pozadinom sam mogao, dakle, da definišem svet na rubovima bivstvovanja, svet bezdomnosti, svet marginalnosti izvan nacionalne države i sve protivrečnosti koje su iz toga proizlazile.

Levičarski pejzaž – okićen evrima

Sredina je februara. Na glavnoj pošti jeziva gužva. Poslednji je dan roka uplate prve četvrtine ovogodišnjeg poreza. Nekako sam sakupio, kaže čovek ispred mene u redu. Drugi na to samo opsuje. A onda ipak dodaje: pozajmio sam. Kamate bi me sahranile! Maše naslovnom stranicom današnjeg Kurira. Pogledajte, Dušan Bajatović, „državni tajkun” i narodni poslanik, zarađuje 19.500 evra – mesečno. Dobro bi i nama došlo malo Sirize, kaže neko s kraja vijugavog reda. Bajatović – onaj o kome je reč – inače je visoki funkcioner Socijalistička partije Srbije. Levičar. Takva je naša takozvana retro-levica.

Čekaonica slobode

Nekako sam prebrodio grip, po kiši hitam u ambulantu na kontrolu. U čekaonici gungula. Ljudi su ogorčeni, glasno bistre politiku, psuju političare. Može im se, znaju da u ovoj čekaonici nema ni jednog političara. Mogu to sa sigurnošću da kažem, jer poslednjih trideset godina nisam i jednog „javnog radnika” video u čekaonici državnog doma zdravlja – zato i nije čudno što je ambulantna čekaonica postala – Hyde Park.

Serbia retro

U poslednje vreme sve češće čujem odjek  Meternihove znamenite izjave: „…mnogo toga mora da se promeni da bi sve ostalo po starom.” Mislim da ovu rečenicu danas možemo tretirati samo kao poluistinu. Bilo bi ispravnije reći: mnogo puta mora okrenuti ćurak naopako, da bi mogao da nastavi s jučerašnjom praksom.

I makro – u džepnom izdanju

Urednik mog nemačkog izdavača obraća mi se s molbom da napišem kratak predgovor za nemačko izdanje moje knjige Oči u oči s Maraijem. Bojim se da ću se namučiti s tim tekstom. Prema izdavačevim planovima, pojaviće se u proleće iduće godine. U međuvremenu mi urednik Fischer Taschenbuchverlaga piše da posle prošlogodišnje pojave romana Exterritorium, 21. maja ove godine izlaze i Memoari makroa – u džepnom izdanju.

februar-mart 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!