LASLO VEGEL: Apokaliptična predskazanja

20 Jan 2015

Krajnja desnica osvaja sve veći prostor, a levica se svađa

Pametan savet

Moj prijatelj je proslavio 80. rođendan. „Treba pripaziti samo na to, da slučajno ne ostarimo prerano, kao ovi današnji tridesetogodišnjaci” – rekao je uz jedan pomalo pakostan osmeh, odgovarajući na zdravice. Ili su možda ipak u pravu oni koji misle da je bolje ako čovek što ranije ostari?

Da li mi se ukazuju utvare?

Gorbačov: Evropi preti rat. Već duže vreme čitam ovakva i slična predskazanja, i nije čudno što me obuzima nekakvo osećanje potmule strepnje. Ko je 1913. godine pomišljao na to da će uskoro izbiti Prvi svetski rat? Istoričari se slažu da ni jedna strana nije bila pripemljena za rat. Prema naknadnim objašnjenjima, taj rat je bio skoro beizbežan. Poslednji hladan, zloslutni dah me je zapahnuo iz pravca Ukrajine, mada u to baš i nisam sasvim siguran. Znam samo to da se pomerilo nešto u svetu i – u nama. Osećam da se nešto pomerilo u meni. Batrgam se, vrtim se među nedoumicama kojih je sve više i više. Džihadisti su samo poslednjih nekoliko dana ubili blizu dve hiljade ljudi. Planetom je vladao muk. A onda, kao da je bomba eksplodirala, kad je izveden atentat na redakciju pariskog satiričnog nedeljnika Šarli Hebdo. Smrtno je stradalo 17 ljudi, 11 je povređeno, četvoro teže. Dvojica naoružanih izvršilaca dovezli su se crnim sitroenom, usred dana, u pola dvanaest, iskrcali se iz kola, odmah na ulazu u zgradu ubili jednog čoveka, zatim su se probili u prostorije redakcije i otvorili vatru iz kalašnjikova na zatečene novinare i pri tome uzvikivali: Alah Akbar (Alah je velik), i još, kao objašnjenje, da je to osveta u ime proroka. Tada su stradala i dva policajca. Teroristi koji su ubijali u ime islama, ubili su i jednog policajca muslimanske veroispovesti. Ahmed Merabata, ležeći teško ranjen na trotoaru još je upitao napadača: „Zar ćeš da me ubiješ?” – na šta mu je ovaj hladnokrvno pucao u glavu. Glavni grad Fracuske, Pariz, postao je strogo kontrolisani grad. Na ulicama, u prodavnicama, na železničkim i metro-stanicama vojnici, policajci. Sedišta najvećih francuskih medija, novinske agencije Frans pres, dnevnog lista Le Mond, čuvaju jake policijske snage. Direktori škola apelovali su na učenike da se posle nastave ne zadržavaju pred školom, da odmah krenu kući i da se kreću u što manjim grupama. Policija je identifikovala napadače. Prema još nepotvrđenim vestima, braća Kuaši viđeni su na jednoj benzinskoj pumpi na severu Francuske. Čuveni italijanski pisac Umberto Eko uporedio je džihadiste iz Islamske države sa nacistima, ocenjujući da i jedni i drugi imaju iste ambicije – da zavladaju svetom. „U toku je rat i mi smo u njemu do grla”, ocenjuje Eko. Žan Bodrijar piše u knjizi Duh terorizma (2002), o četvrtom svetskom ratu. Prva dva svetska rata su tradicionalni ratovi – prvi je okončao nadmoć Evrope i kolonijalizam, drugi je pak porazio nacizam. Treći svetski rat je nazvan hladnim ratom, i završen je porazom komunizma. Četvrti je izbio u srcu mondijalizma, i taj rat je radikalan i totalan. Bodrijarova knjiga obiluje finim, duhovitim primedbama. Posmatram reakcije. One su raznovrsne, kontradiktorne. Oštre optužbe protiv Evrope. Opšta konsterniranost eskalacijom terorizma. Množe se, kao pečure posle kiše, dubokomislene teorije, mediji ih revnosno konzumiraju. Apokaliptična predskazanja. U jedno sam i ja siguran. Evropa, a Francuska naročito, više neće biti onakve kakve su do juče bile. Sve će izraženija biti ksenofobija, autoritarnost i policijski nadzor. Prosečni građani će to iz straha prihvatiti, štaviše, to će i očekivati. Marine Le Pen može da bude zadovoljna: meci islamskih terorista pogodili su levicu pravo u srce. Sad će, naravno, da se razbuktaju rasprave o tome, kakva je istinska levica, što u krajnjoj liniji neće ništa da znači, jer će se ta levica u međuvremenu raspasti i završiti u svađama. Nije ni čudno što poznati, levo orijentisani filozof Imanuel Valerštajn veruje da ukoliko u narednih pet ili deset godina ne bude prevaziđena podeljenost levice, jedva se može očekivati da će „svetska levica moći da dobije bitku koja će se narednih dvadeset ili četrdeset godina voditi oko toga, kakav bi novi sistem, kakav bi poredak trebalo uspostaviti kapitalizam bude definitivno propao”. Dvadeset ili četrdeset godina? I to mi deluje kao mora. Dodao bih: krajnja desnica osvaja sve veći prostor, a levica se svađa.

Isto to, malo drugačije

Nešto posle ponoći pogledam kroz prozor, na bulevaru kruže policijske patrole. U neko drugo vreme ne bih to ni zapazio.

Pogrešno bojište

Razgledam na internetu karikature iz lista Šarli Hedboa. Kad bih i znao da crtam, nikad ne bih tako nešto nacrtao. Ne zbog straha od islama, već zato što su ovi crteži previše grubi. Ovaj, inače levičarski satirični nedeljnik, ne štedi ni katolički kler, no ja ne bih crtao ni takve karikature. Niti takve koje bi se, recimo, izrugivale pravoslavlju. Veliko je pitanje, gde se krije granica slobodnog izražavanja. Svakodnevno osećam prisustvo i potmuli rad cenzure, zato sam u punoj meri pristalica slobode govora. Ali, postoje li granice? Po tom pitanju mislim da treba razmisliti o članku Gabora Balaža, saradnika časopisa Esmelet – on tvrdi da postoje stvari s kojim se ipak ne treba šaliti. I mislim da je u pravu: vicevi o Jevrejima su prihvatljivi, većinu najboljih jevrejskih viceva čuo sam od ljudi jevrejskog porekla, ali o holokaustu se ne smemo šaliti. I o Mađarima postoje i te kako grubi vicevi, mogu da nas razgale, ali bih se sigurno zgrozio, kad bi neko nacrtao karikaturu o masovnim grobnicama u kojima su 1944-1945. život okončali mnogi vojvođanski Mađari. Balaž konstatuje da su „novinari Šarlie Hedboa poginuli za rđavu stvar, a da će njihove ubice poginuti za još goru stvar.” Sad stotine i stotine hiljada ljudi demonstriraju protiv terorizma – ogromna većina nije izašla na ulice iz ideoloških razloga, već demonstriraju u odbranu ljudskosti, u odbranu prava na život. Mnogo je potrebno propatiti da bismo valjano umeli da cenimo ljudski život. Pomišljam na one velike pesnike koji su ovekovečili časove smrti, oni bi verovatno rekli: s ubicama nema nagodbe. S druge strane, jedni put bi mogao da bude taj, da konflikte unutar islama prevaziđu muslimani sami. Nastavio bih tokovima ove misli, ali „spuštam pero”, jer znam da tome nikad ne bi bilo kraja.

Sučeljavanje

Noću ponovo pesme Mihalja Babiča. „Oh, nismo mi srećni, ni čisti, ni dobri, ni mudri.”

januar 2015
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!