LASLO VEGEL: Antikomunizam s ljudskim licem?

30 May 2016

Da li je moguće odbraniti Evropu i demokratiju?

Dronjava istarska ograda

Ubrzo posle Zagreba stižemo na hrvatsko-slovenačku granicu. Ulazimo u napuklu, raspadanju sklonu šengensku imperiju. Privremeno smo pošteđeni navale migranata, ali to ne menja ništa na situaciji, sve je očiglednije da se šengenske zemlje iznutra razaraju. Evropa je u 20. veku više puta pokušala da izvrši samoubistvo, i sad pokušava nešto slično. Na slovenačko-hrvatskoj granici je podignuta žičana ograda, ne baš onakva paradna kao na srpsko-mađarskoj granici, ovaj pređašnji jedva da je metar visoka. I iz toga se vidi da su Slovenci štedljivi. Mladić koji putuje s nama, Amerikanac, hitro vadi iz torbe fotoaparat, u želji da ovekoveči (i) ovo čudo. Jako mu je žao što nije bio u prilici da uslika mađarsku ogradu od vrlo “fensi” žilet-žice, kad je krenuo na put savetovali su mu da izbegne rutu preko Mađarske. A o Istri je čuo samo najbolje, pa je odlučio da provede tamo nekoliko nedelja. Uskoro već i izlazimo iz Slovenije, opet smo na slovenačko-hrvatskoj granici, samo što ovde nema ograda. Stigavši u Umag, Neven Ušumović, hrvatski pisac nam priča da su i ovde podigli žičanu ogradu, ali da su je Istrani, i s ove i s one strane, jednostavno posekli, rekavši da im niko neće deliti Istru kojekakvim ogradama. Šta je na to rekla slovenačka vlast – pitao sam. Ništa, kaže Neven, slovenački policajci su primili k znanju volju građana, samo su slegli ramenom i primetili da je Istra svet za sebe.

Antikomunizam s ljudskim licem?

Hrvatska desnica ponovo pominje “crvenu Istru”. Levičarstvo ovde, međutim, nije stranačka politika, već osećanje života, svojevrsni stil življenja. Uistinu ovde se može razumeti i protumačiti izjava mađarksog nobelovca Imrea Kertesa iz devedesetih godina, koji je na priglupo potanje, “da li vidi nekakvu razliku između fašizma i komunizma” – dao vrlo kratak odgovor: komunizam je utopija, a fašizam je praksa, a partijski pokreti i vlast su sile koje ih izjednačavaju, pretvarajući i komunizam u fašističku praksu. (Imre Kertes: Neko drugi – hronika promena, 1997.) Slično piše i Klaudio Magris u svojoj knjizi Al´ povijesti nije kraj, izdatoj nedavno u Hrvatskoj. Magris citira Adama Mihnjika, koji je na tvrdnju da između komunizma i fašizma nema nikakve razlike, ovako replicirao: “Ako je reč o Hitleru i Staljinu, onda se slažem. Ali, ako je reč o Gebelsu i Gramšiju, onda nikako ne delim to mišljenje.” Zbog toga se Magris i distancirao tako jasno od današnjeg primitivnog antikomunizma, naglašavajući važnost “antikomunizma s ljudskim licem”. Nastavljajući Mihnjikovu misao, Magris piše: “Od komunista gori je samo jedan soj ljudi: to su antikomunisti”. A o razbarušeno-razmetljivim likovima koji su od komuniste evoluirali u antikomunistu, ne vredi trošiti reči. Suočen s ovakvim i sličnim rečenicama, posatje mi jasno zašto je ime Adama Mihnjika u vojvođansko-mađarskoj javnosti skoro sasvim nepoznato. Lokalna inteligencija nije htela da zna za njega ni kad su njegova dela bila dostupna na skoro svim evropskim jezicima. I na mađarskom, naravno. Mihnjik je začeo nadu u jedno novo razdoblje nakon rušenja berlinskog zida, a sad popisuje njegove poraze. S izvesnom melanholijom parafraziram jednu njegovu rečenicu: Glas intelektualca je slabašan, možda i ne vredi da protestuje, što ne znači da pristaje na ulogu saučesnika. Biće saučesnik ako prećutkuje prisustvo plišane cenzure, ako daje svoje ime onima koji u “gvozdenom dobu demokratije”, plaćeni sredstvima iz budžeta cenzurišu i određuju ko će biti zabranjen, ko podržan, a ko otrpljen. Kao što vidim, u našem javnom životu se briše sve veći broj imena. U narednom periodu imaćemo šta pomno da posmatramo. Nećemo se dosađivati. Nekadašnji cenzori su imali ideologiju, poneki među njima i uverenje, ovi današnji pak obavljaju posao poput partijskih robota, u najboljem slučaju, motivišu ih samo lični interesi, lično napredovanje – u službi.

Plišana promena sistema, plišano nasilje

Sedim na obali i čitam roman Fulvija Tomice: Miriamin grad, roman o Trstu. U gradskoj biblioteci Umaga pored pet-šest mojih drugih knjiga nalazi se i Neoplanta, ili Obećana zemlja, nije mali broj onih koji su je pročitali, zato sam i dobio na poklon Tomicino delo koje se nedavno pojavilo u prevodu na hrvatski jezik. I dok čitam Miriamin grad, najednom nailazim na jednog njegovog junaka koji živi u Trstu, ali ga muče vrlo određene strepnje. Strahuje od novog holokausta, od novih čišćenja, od novih racija. I otvara se preda mnom slika večnih fobija etnički mešovitih podneblja. Centri nacionalnih država nikad ne prezaju da žrtvuju građane višenacionalnih periferija. Čas su jedni, čas drugi na udaru. Uvek su u toku večita – ponekad nasilna, ponekad plišana – etnička čišćenja.

Ideološki i etnički zidovi

U Italijanskom domu držim predavanje o novim evropskim zidovima i ogradama. Pokušavam što nijansiranije da predočim genezu novopodignutih zidova i ograda. Posle Drugog svetskog rata su podizani zidovi i spuštane gvozdene zavese čisto ideološkog karaktera, na šta srednje-istočnoevropska društva nisu gledala ni malo blagonaklono. Tada su bili sučeljni socijalizam i kapitalizam. Naposletku je pobedio kapitalizam. Istočnoevropska inteligencija se prvobitno zalagala za socijalizam s ljudskim licem, bez zidova i zavesa, a potom je preferirala kapitalizam s ljudskim licem. Sanjala je o vojno neutralnim državama, a ne o NATO-paktu. I, šta se desilo? Na scenu je hrupio kleptokapitalizam, došao je i NATO. Ideološki zidovi su 1989. godine srušeni, ali su u Srednje-istočnoj Evropi počeli sve više da razmišljaju o vidljivim ili nevidljivim, etničkim zidovima koji se zamenili ideološke zidove. Velika većina građana sve to odobrava. Nevolja je samo u tome što je u etnički šarenim prostorima nemnoguće povući pravedne granice – posle pada socijalizma usledila je “renesansa nacionalne države” koja naprosto neće da primi k znanju baš tu okolnost. Neki ovaj izraz koriste ironično, neki pak patetično, u suštini, međutim, upravo ova renesansa je pripremila teren za mogućnost podizanja žičanih ograda. U ovoj igri, naravno, manjine će izvući deblji kraj. Tamo gde buja euforija nacionalne države, tamo manjine očekuje gorka sudbina. Tamo gde se gradi nacionalna država, moraju se pronaći i moraju se markirati neprijatelji. Neprijatelji mogu biti Jevreji, manjine, Romi… Zidovi su nevidljivi, oružja prefinjena, nije potreban neki teror, ni nasilje. Postoji i parlamentarno ugnjetavanje. U novije vreme se pojavio novi Veliki Neprijatelj – Migrant. Ne sumnjam da će ovoliki broj migranata izazvati mnoge probleme i mnoštvo novih konflikata, na novonastalu situaciju trebalo bi nekako reagovati. Najgora reakcija je, međutim, ksenofobija koja generiše svakojake strahove. A strah je slep: danas strepimo od migranata, sutra od svake vrste drugosti, prekosutra od nacionalnih manjina. Izgradnja nacionalne države ide ruku pod ruku s hladnim ratom. Fatalno paklene puteve strahova i strepnji definisao je baš Imre Kertes u svojoj poslednjoj knjizi: “Reč je o tome, da muslimani preplavljuju, zatim zaposedaju, jednostavno rečeno uništavaju Evropu, a ono, pak, kako se Evropa sa tim suočava, nema sumnje da je priča o samoubilačkom liberalizmu i o blesavoj demokratiji: demokratiju i pravo glasa čimpanzama.” (Poslednje svratište, 2014). Kertes, razočaran u demokratiju, ne vidi izlaz iz ove situacije, njegov pesimizam podseća na strašni sud. Kertes još dodaje da u ovoj opštoj histeriji i strahu političari gledaju samo to, kako da preokrenu situaciju u svoju korist, što znači da se “otvara mogućnost uvođenja diktatura koje će pod izgovorom opšte opasnosti, pre svega ugroziti sopstvene građane.” Kertes vidi samo dve mogućnosti: ili nas čeka diktatura, ili ćemo se potčiniti islamu. Trećeg puta nema. Posle ovoga opravdano se postavlja pitanje: da li je moguće odbraniti Evropu s tradicionalnim vrednostima kao što je, na primer, demokratija.

maj 2016.
Preveo Arpad Vicko