LASLO VEGEL: Antikapitalizam – ovde i sad

03 Jan 2015

Nova klasa nipodoštava moralne vrednosti

Zloslutna rečenica

Najjeziviju rečenicu ove godine koja je na izmaku, napisao je nemački nobelovac Ginter Gras. Počeo je Treći svetski rat, samo mi još to ne znamo – glasi ta rečenica. Košmarni snovi? Ne sasvim. Negde već huči, ali se još ne zna tačno – gde. A da budemo zabrinuti, ima više nego dovoljno razloga.

Trgovina mađarstvom

Putujem s ansamblom Újvidéki Színháza-Novosadskog pozorišta u Zagreb. U autobusu čitam Mihalja Babiča. Ponovo, već ne znam koji put, čitam njegov esej Šta je Mađar, vredi ga s vremena na vreme pročitati, a ovih dana naročito, kad oko ove teme sve vrvi od plitkoumnih opštih mesta, frazetina i svekolikog kiča. Držanje čoveka Mađara je nepopravljivo individualističko, piše veliki mađarski književnik 1939. godine, kad se u zemlji, kako pišu savremenici, uz cirkusku halabuku uveliko trgovalo i mešetarilo mađarstvom. Svi oni koji su hteli da naprave brzu karijeru i da se dokopaju najviših položaja, na varvarski način su ponavljali parole o spasu nacije. Hitlerovi topovi su već grmeli, kad je Horti bespomoćno uteturao u gubitnički rat. Naš položaj ni danas nije idiličan. I sad se mešetari, trguje. I zato vredi ponekad ponovo pročitati Babiča. Premda nemamo mnogo šansi da stvorimo neki bolji svet, ne treba da odložimo Babičev esej, njegovo delo će nam biti od pomoći kad je najteže: da nam nade ne uvenu potpuno.

Antikapitalizam – ovde i sad

Ručak sa hrvatskom književnicom Slavenom Drakulić, sa srpskim piscem Borom Ćosićem i švedskim piscem Rihardom Švarcom. Razgovor se poveo i o beogradskoj konferenciji o Evropi. Rihard Švarc je zabrinut, kaže da je antikapitalistički ton mnogih govornika, obojen uz to i nostalgijama za socijalizmom – bio previše naglašen. I Slavenka Drakulić ostaje na tragu ove misli, i kaže da puki antikapitalizam još ne znači alternativu. Ne osporavam ovu tvrdnju, kažem, postavlja se samo pitanje ko bi bio u stanju da formuliše alternativu divljem kapitalizmu. U istočno-srednjoevropskom i balkanskom ekspresnom kapitalizmu sve vehementnije dolazi do izražaja razočarenje, gubitničko raspoloženje, osećaj bezdomnosti. Najšire narodne mase ne samo da su protiv Evrope, već se osećaju suvišnim, bez ikakvog osećaja pripadnosti. Oligarhijski sistem je razbio moralno poverenje u individualni učinak. Istočno-srednja Evropa je promenila politički sistem, uništila moralni sistem vrednosti socijalizma, ali nije stvorio ništa novo. Jednopartijske privilegije su zamenjene višestranačkim povlasticama koje dolaze do izražaja kako u sticanju radnih mesta, tako i u duhovnoj sferi, čak i u onoj izvan politike. Nova klasa naprosto nipodoštava moralne vrednosti daleko više nego što je to činila socijalistička nomenklatura. Kod nas su slobodno tržište i parlamentarni sistem uspostavljeni bez građanstva, bez onog građanskog sloja koji raspolaže autonomnim ekonomskim temeljima. Ovde je nedostajala najvažnija karika u lancu tranzicije – i od države nezavisni građanski sloj. Bez ovog sloja su izvedene „plišane revolucije” koje su „odozgo” koncipirane i vođene. Posle pada socijalizma izgrađeno je novo, ali onom starom veoma slično, etatizovano društvo. Privatizacija pod dirigentskom palicom države, kao i državna redistribucija, išle su na ruke partokratskom oligarhističkom sistemu, a to je široke mase odvratilo, udaljilo od ideja liberalne demokratije. Državni socijalizam je zamenjen državnim kapitalizmom. Nova kulturna elita, koja je svojevremeno u kritici autoritarnog socijalizma demonstrirala veliku hrabrost, posle promena se uvređeno povukla u svojevrsne razbojničko-kapitalističke kule od slonovače, i žalila se na sva usta da je gurnuta na periferiju. Predočavanje ljudskih sudbina procesu prvobitne akumulacije kapitala ostalo je izvan krugova njenih interesovanja. Ako pročitamo roman Sentimentalno vaspitanje Gistava Flobera, istaknutog predstavnika „čiste književnosti” bićemo prinuđeni da konstatujemo da u tom romanu ima više politike nego u romanima napisanim posle srednjo-istočno-evropske tranzicije. Pisci su se uzdržavali od kritike sistema iz straha da će biti optuženi za socijalističko „nostalgičarenje”. Istočno-srednjo-evropski pisac se u višestranačkom sistemu prepodobio, ili je pobegao, a najčešće se pokazao kao kukavica. Na međunarodnim konferencijama žalostivo govori o ekspanziji nacionalizma, ali ne piše romane koji bi verodostojno prikazali kako sudbinska pitanja današnjice, tako i istoriju. Tomas Bernhard se nije rodio u socijalizmu! U masama sve više prostora osvaja egalitaristička utopija, nepoverenje u parlament, strah od „anarhije” koju će već preduprediti jaka ruka jednog vođe. I eto nas opet tamo gde smo bili. U ovom opštem haosu, u ovoj zbrci neće tako lako da se uobliči jedna moderna, leva alternativa. Ali, jedno je sigurno: nikakva levica se ne može zamisliti bez kritike kapitalizma.

Drama porodice Terek

Pozorišni kritičar Karolj Herenji, najdramatičniji deo romana Neoplanta ili Obećana zemlja prepoznaje u sudbini Mikloša Tereka. Isto čitam i u kritici Ernea Deaka u bečkom Mađar Naplou. Ova dva teksta su na neki način oživela u meni ideju, koja se pojavila još za vreme pisanja romana, da bih sudbinu porodice Terek mogao predočiti i u formi drame, koja bi počela proslavom uz boce šampanjca.

decembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!