LASLO VEGEL: Amerika, žrtveni jarac

15 Jun 2016

I Šešelj je svojevremeno izjavljivao da je pobedio na izborima i da može da radi sa medijima šta hoće

Partijnost ili vrednosni princip

Čitam u novinama izjavu jednog medijskog radnika zaposlenog u javnom televizijskom servisu koji nadmeno kaže da nema nezavisnog novinarstva. To ujedno znači da nema ni intelektualca, odnosno novinara, koji bi nezavisno, autonomno razmišljao. Autor ove izjave time pre svega kvalifikuje sebe, pa svoje kolege – ako se kolege slože sa njim, ta izjava će unekoliko dobiti na autentičnosti, premda ja mislim da je pitanje mnogo složenije. Svaki čovek ima neku hijerarhiju vrednosti, i u duhu te hijarhije on i živi, i radi. Tako stoje stvari i sa štampom. Međutim, treba razlikovati partijsko zavisnu štampu, i onu koja se u svom delovanju drži principa vrednosti. Veoma ugledi Frankfurter Allgemeine Zeitung se drži desno orijentisanih sistema vrednosti, ali to ne znači da afirmiše politiku stranaka desnog centra. Nije teško primetiti da često kritikuje poneke odluke Hrišćansko-demokratske unije, ponajviše ako ima osećaj da vlada izneverava desničarsku hijerarhiju vrednosti. Frankfurtski dnevni list u politici zagovara vredosti desnog centra, dok je u isto vreme, prvi esejista njegovog nedeljnog kulturnog dodatka bio izrazito levo orijatisani Hans Magnus Encesberger. Zašto? Naprosto zato što su urednici bili mišljenja da kvalitet, Encensbergerovo suvereno mišljenje prevazilazi tradicionalnu levo/desno podelu. Levo-liberalni minhenski dnevnik Süddeutsche Zeitung ne oprašta nedoslednost levih i liberalnih partija, njihove loše kompromise. Na kraju jedan lični primer: o mojim knjigama koje su objavljene na nemačkom jeziku (o svima) najpozitivnije, s pun priznanja, pisao baš Neue Zürcher Zeitung koji je izrazito konzervativni list desnog centra. Posebno je pitanje ponašanje javnih medijskih servisa. Tačno je da javni medijski servis ne može da bude opozicija vlade, pa se i ne može očekivati ni to da Mađar So bude u opoziciji prema Savezu vojvođanskih Mađara, međutim, u uređivačkoj politici može, mogao bi, da obezbedi prostor kritici, već i zbog toga što društvo nije nikad homogeno, već je pluralno, a porez plaća svaki građanin. Javni servis, stoga, naposletku nije forum partije, nego javnog mnjenja. Nije opozicija već kritički partner. Naravno, ako neka partija želi da pokrene partijske novine, ona to može slobodno da učini, ali te novine treba da finansiraju isključivo članovi stranke. Ima i onih, naravno, koji negiraju ovaj princip. Vojislav Šešelj, kad je ušao u vladu Slobodana Miloševića 1998. godine, izjavio je tada da su socijalisti i radikali pobedili na izborima, i da sad mogu da rade s medijima što god hoće.

Amerika, žrtveni jarac

Sve češće susrećem levičare, radikalne protivnike Amerike. Ne mislim na pitome levičare koji se zabavljaju nervirajući građane, i koji se mirno integrišu u kapitalizam, pa postaju savetnici vodećih stranaka, već na one simpatične mlade ljude koji su seli da ponovo pročitaju Marksa i da dosledno domisle do kraja protivrečnosti histeričnog divljeg kapitalizma. Iste ove antiameričke glasove čujem, međutim, i na desnici. Neobična, zaista, tačka susretanja. Amerika kao žrtveni jarac sveta! Pitam se, da li je Šandor Marai bio previše naivan, kad je 1945. godine pribeležio ove redove: “Ako se kapitalizam razvija u smeru demokratije, onda će kapitalističke demokratije, prema zakonu polariteta i nivelacije – da se razvijaju prema socijalizmu. I ako se ova dva razvojna procesa negde sretnu, taj susret bi mogao da na duže vreme obezbedi društveni mir u svetu. Možda je to smisao ovog jezivog rata.” Ne pada mi na pamet da omalovažim ovu Maraijevu nadu, ne bih već ni zbog toga što sam najviše naučio od takvih vrsnih ljudi, čija su se neka mišljenja pokazala kao apsurdna. Zablude doslednih ljudi znače više od istina nedoslednih.

Na pragu novog zlatnog doba

Ove godine sam, izuzetno, na novosadskom Sterijinom pozorju pogledao samo nekoliko predstava. Čini mi se da su u pravu oni koji tvrde da je ovogodišnji repertoar ostao u nekakvom sivilu. Dakle, pogledao sam samo nekoliko predstava koje su mi nametnule zaključak da je u javnom životu zavladala sveopšta nesigurnost. Političari obećavaju bolju budućnost, “novo zlatno doba”, dok ravnodušnost, apatija osvaja društvenu sferu, i dok se socijalna nejednakost sve više produbljuje. U apoteci uzimam jednomesečnu dozu lekova, pred pultom jedna žena zaprepašćeno priznaje da nema dovoljno novca da plati lekove. Nedostaje joj dvadeset dinara. Apotekarka odmahne rukom, u redu je, kaže. Kad je žena otišla, apotekarka gorko primećuje da su ovakvi slučajevi sve češći. Svraćam i na pijacu koja je svojevrsni barometar stvarnog stanja društva. Cene skakuću. Građani ove sezone troše manje voća. U prodavnicama kilogram limuna staje 290 dinara. Pre nekoliko dana sam stigao iz Italije, Slovenije i Hrvatske – svuda je limun jeftiniji nego kod nas. Uveče na Pozorju gledam produkciju mađarske drame subotičkog Narodnog pozorišta, Edeš Ana. Sedim u gledalištu, pomišljam na cenu limuna i gledam predstavu o duševnoj drami. Publika je dala predstavi prilično skromnu ocenu, ali mislim da je subotičkom Narodnom pozorištu dobro došlo jedno ovakvo predstavljanje. Violinista na krovu je omiljena predstava novosadske publike. OK. Držim da je interpretacija holokausta koju predočava mađarski film Saulov sin – umnogome autentičnija. Ova “novosadska” ima jak ukus bulevara i, uz to, kao da je u Pešti podgrejana. Novosađanima koji su pre nekog vremena zdušno glasali za srpske naprednjake, recepcija Rodoljubaca bila je mučna. Ona bulevarska produkcija joj je prijatnija! Tužna muzika, s nešto melodramatičnosti začinjena tragedija itd. Video sam i vrlo simpatičnu predstavu Tuđe srce rađenu na osnovu teksta Biljane Srbljanivić, u režiji Dina Mustafića. Ovaj znameniti reditelj mi je kasnije saopštio da je predstavu What is Europa? koju je u Sarajevu, na osnovu moje knjige Ispaštanje, na scenu postavio Andraš Urban, bosanski selektor uvrstio u program republičkog pozorišnog festivala u Jajcu. Ovaj ansambl će gostovati 16. juna u Somboru, a onda će u Novom Sadu s ovom predstavom otvoriti ovogodišnji Infant. Žiri pozorja objavljuje svoje odluke. Andraš Urban (Rodoljupci) dobio je nagradu za režiju. Konačno.

jun 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!