LASLO VEGEL: A šta onda branimo?

21 Oct 2016

Evropski identitet se ne može odbraniti antidemokratskim metodama

Na kakvim smo mi, zapravo, branicima?

Pre polaska voza za Budimpeštu, 21. oktobra 2015. godine sedeli smo s Ilmom Rakusa u jednoj maloj bečkoj kafeteriji i razgovarali o aktuelnosti Ispaštanja. Ilma je zabrinuta. Dakle, tačno pre godinu dana bila je uverena da će talas islamskih izbeglica doneti Evropi mnogo problema. „Ja sam Evropljanka“ – ponovila je nekoliko puta. Ova rečenica mi je odzvanjala u ušima dok sam gledao predstavu Olivera Frljića Naše nasilje i vaše nasilje. Pre nego što sam ušao u bezmalo 120 godina staro zdanje Narodnog pozorišta u Sarajevu, bio sam detaljno pretresen od pripadnika službe obezbeđenja, prošao rentgen, kao na aerodromima, sve zbog toga što su neki ekstremisti pripretili upravi pozorišta, odnosno organizatorima festivala. Napolju, na trgu ispred pozorišta, na stotine mladih ljudi je skandiralo zahtevajući da predstava bude javna, svima dostupna. Zabranu predstave tražio je kardinal Puljić. Može se reći da sam prisustvovao festivalskom događaju zatvorenog tipa. Evropskim očima sam gledao, naravno, predstavu o poplavi izbeglica, o ekspanziji islamskog terorizma. Držim da Frljić u ovoj produkciji nije bio provokativan, već da je u pretežno melanholičnom tonu predočio neprijatne istine o gresima Evrope – o kojima su istoričari već rekli gotovo sve – ali pozorište još nije o njima progovorilo, dok dnevna propaganda neće ni da čuje za njih. Doduše, nameće se pitanje, da li je dnevna propaganda ikad nešto naučila od istorije, da li je ikad povukla konsekvence iz sleda istorijskih događaja? Nikad. Evropljani su pobili skoro četiri miliona građana islamske veroispovesti. Evropsko blagostanje se temeljilo uglavnom na svirepoj kolonizaciji. Imajući sve ovo u vidu ipak mislim da imamo pravo na odbranu svog evropskog identiteta, onog čuda kojeg nazivamo evropskom kulturom, istovremeno nemamo nikakvo pravo da mrzimo i da mržnju potpirujemo. A ponajmanje imaju pravo da šire mržnju oni koji pojma nemaju o evropskoj kulturi, koji – dok neguju govor mržnje – ne uzimaju u ruke trajno vredna dela evropske kulture. Ne mogu se evropske vrednosti, evropska kultura braniti za kafanskim stolom i u ledenim partijskim kancelarijama, već u koncertnim i izložbenim dvoranama, u bibliotekama, s poštovanjem ljudskog dostojanstva i slobode. Najvažnije pitanje, međutim, ipak je ovo: da li možemo naš evropski identitet braniti (i odbraniti) antidemokratskim metodama? Mislim da ne možemo. Jer ako nismo demokrate, ako ne istrajavamo na odbrani ljudskih sloboda i ljudskog dostojanstva – postavlja se pitanje, šta zapravo i branimo?

Krleža je ponovo aktuelan

Mislim da je došlo vreme da ponovo uzmem u ruke knjige Miroslava Krleže. Prelistavajući njegove dnevnike, nailazim na beleške iz maja 1968. godine u kojima, u vezi sa studentskom pobunom, piše o „društvenoj komediji“, te ironično primećuje da pobunjena mladež u konačnici urla pod zastavom kapitala. Bojim se da je bio u pravu. Godine 1968. pojavile su se ogromne mogućnosti, velika pobuna je ipak doživela fijasko, jer je većina pripdnika moje generacije izdala pobunu; najpre se poput raspusnog sina kradom ušunjala u sfere vlasti, zatim se pojavila iza zastava nacionalizma, da bi se naposletku postrojila pod zastavom kapitala. Krležin superiorni sud, međutim, krije čitav niz ozbiljnih pitanja. Najteže, najneugodnije pitanje, odnos između radne snage i kapitala, nije rešeno, piše u svom dnevniku. U doba pobuna desnica je čekala svojih pet minuta. I dočekala. Nastale su partije bogataša sa nacionalističkim parolama za koje oduševljeno glasaju najsiromašniji.

Manjinski kapitalisti

„Onaj plebejac, onaj levo orijentisani demokrata koji ne protestuje protiv ukidanja dnevnog lista Nepsabadšag, protiv ograničavanja sloboda štampe, protiv razbijanja slobode obrazovanja, protiv sužavanja umetničkih sloboda, taj je glupak koji kvari vlastitu sudbinu“, piše Mikloš Tamaš Gašpar. Mađarski pisci protestuju protiv suspenzije pojavljivanja Nepsabadšaga, istovremeno pak u književnom životu vojvođanskih manjinskih Mađara vlada idilična tišina. Ovde je sve u redu. Levičari zaposleni u vladinim aparatima oštro kritikuju zapadni kapitalizam, ali se pokunje pred našim malim kapitalistima, budući da su oni postali vrle, nacionalno obojene demokrate – njima se sad dodvoravaju, jer zavise od njihove milosti.

Upozorenje

Njujork Tajms je objavio redakcijski članak: „Orban i ostali nacionalisti koji odbijaju liberalne vrednosti tolerancije i slobode kretanja u srcu moderne Evrope, rizikuju da pobude takva neprijateljstva koja su pre jednog veka dovela do svetskog rata“, čitamo u članku jednog od najuticajnijih dnevnih listova na svetu. Pre nedelju dana sam se pitao, šta će biti s ovom jadnom, malom Mađarskom. Hoće li ponoviti greške koje je počinila 1914. i 1941. godine? Sa strepnjom primam k znanju da je članak Njujork Tajmsa ukazivao baš na ove godine. Nemam snage da se upustim u polemiku oko toga ko je u pravu. Jer ni 1914. to nije bilo važno, i posle 1918. smo mi, u manjinskom položaju, plaćali cenu zabluda mađarske političke elite. Mađarska gospoda ni posle sto godina nisu našla za shodno da se makar izvine. Bojim se da će i sad sve zavisiti od toga kakva će se slika uobličiti o Mađarskoj i, uopšte, o nama – Mađarima. Ne sumnjam da sadašnja mađarska politika uživa simpatije dela evropske desnice. S druge strane, niko ne sumnja da baš ove političke snage neće biti milosrdne prema nacionalnim manjinama. Mađarska desnica će možda da stekne simpatizere, ali mađarske manjine će izgubiti svoje dosadašnje saveznike liberalne i evropske duhovnosti. Mi ćemo biti iliberlni mangupi koje treba podneti kao žrtvu na oltaru nacionalne države.

oktobar 2016.
Preveo Arpad Vicko