LARISA INIĆ: Pijaca kao sudbina

20 Nov 2014

Slučaj Subotica: Beg – poslednja linija odbrane

Suboticu je poput šamara udarila vest da se iz grada nedeljno iseli bar dvadesetak osoba. Ta vest, međutim, ma koliko iznenađujuće delovala na prvo slušanje, ne može biti iznenađenje nikome ko je zaglavljen u palanačkom životarenju Subotice. Prosečna plata je daleko ispod državnog proseka, cene daleko više nego u drugim gradovima, nezaposlenost ogromna, a šanse za preduzetnički biznis nikakve. To je Subotica danas. Statistika ne laže, ali je život, po pravilu, daleko suroviji od svih statističkih pokazatelja. Prosečne vrednosti ipak su poboljšane podacima o životima onih privilegovanih 7-15 posto viših državnih činovnika, švercera i biznismena. Paradoksalno, ali cene komunalnih usluga, životnih namirnica u Subotici u samom su samom vrhu, čak i u odnosu na one velegradske, zbog njene davno izgubljene reputacije bogatog i razvijenog grada. Ono što demantuje i reputaciju i statistiku jeste sam život, i to već jako dugo.

U SFRJ Subotica je važila za bitan industrijski i poljoprivredni centar. Sećam se kako su u dva sata popodne gradske ulice u letnjim danima bile preplavljene pešacima i biciklistima, koji su išli sa posla ili na posao. Tada se radilo u tri smene, a radnička klasa je relativno lako nalazila posao u nekom od industrijskih giganata, poput „Severa“ ili čuvenog „29. novembra“. To su današnjim generacijama tek imena sa nekih tabli zaostalih na prodavnicama ili fabričkim halama. Uz njih vremenom su opljačkane, pa ugašene sve bitnije firme. Izuzetak su naravno, samo opljačkane „Fidelinka“ i „Mlekara“, u kojima su posle vlasničke transformacije, dobar profit počeli da stiču novi vlasnici. Čak i u najvećoj sirotinji, ljudi će uvek kupovati bar hleb i mleko, a robne marke ova dva proizvođača hrane, još uvek su garancija dobre prodaje, iako se čini da su svi njihovi proizvodi davno izgubili ukuse koje pamtimo iz detinjstva.

U međuvremenu, prolaskom kroz ratne devedesete, raspadom svega razumnog, grad je počeo da živi na onome najnerazumnijem: na sivoj ekonomiji i švercu. Ukoliko niste pljačkom i privatizacijom, te ulizivanjem miloševićevskim vlasničkim strukturama postali gazda fabrike, onda ste prenošenjem nafte, hrane i alkohola, a potom i druge robe široke potrošnje mogli da steknete bar tezgu na čuvenom „buvljaku“. Za te „sposobne“, radili su „nesposobni“ pod više nego ponižavajućim uslovima. Tako se život, bar onaj njegov potrošački deo, iz nekadašnjih robnih kuća preselio na pijace. Usvajanjem pijačnog mentaliteta u ilegalnoj trgovini, koja je bila tada (a i sada) jedina profitabilna privredna grana, preuzeta su i pijačna pravila, a potom i pijačni životni stil. Građanska klasa je siromašila, muljatori su preuzimali, polako, ali sigurno prostor srednje i više srednje klase. Radnička klasa je potonula u potpuno siromaštvo. U tom prvom valu nasilja, recesije, hiperinflacije i švercerskih pravila, otišlo je sve što je tada moglo da ode. Istovremeno, ulicama su počeli da se šetaju prepoznatljivi likovi iz pljačkom i ratom opustošenih gradova. Psi rata preuzimali su biznis, a u skladu sa pravilima svih skorojevića i oportunista, lokalne verzije novopečenih biznismena prilagorili su im se pod devizom „novac ne smrdi“.

I pored činjenice da je žestoko osiromašila, ona časna, normalna, i gradska i paorska Subotica, devedesetih se godina još uvek „držala“ zahvaljujući ušteđevinama, nasledstvima i zdravom razumu. Suboticom su čak i tih godina, uglavnom hodali normalni, pristojni i kulturni ljudi, koji su ulažući nadljudske napore pokušavali da održe sve ono što jednu ljudsku naseobinu čini gradom. Grad je tada još uvek vrcao duhom, na svakom su se ćošku održavale predstave, koncerti, izložbe, tribine, okupljalo i razmenjivalo mišljenja sve ono što bi se moglo nazvati reakcijom na režim Slobodana Miloševića, Korzo je živeo, a sa njim i klubovi, kafići, knjižare, galerije.

Padom režima Slobodana Miloševića, uzletela je i nada kako će Subotica kao nositeljica svega liberalnog, relativno lako povratiti reputaciju vojvodjanske Ljubljane. Nije niko međutim računao na mangupe u našim redovima. Oportuniste i nesposobnjakoviće, koji su se poput onih biznismena iz devedesetih, jednostavno prilagodili finansijski moćnijima, te dočekali svojih pet minuta kako bi obezbedili i sebe i generacije sopstvenih potomaka. Dil za dilom – milion dilova, koji su jedan po jedan doveli do takvih pravila igre, kakva nisu važila ni u najmračnijim periodima devedesetih godina. Poslednji građanski otpor srušen je izdajom demokratskih opcija, koje su pomirljivo, ne bi li se dodvorile koalicionim partnerima, podigli rukice kod glasanja za rušenje Narodnog pozorišta. Poslednja nada u moć građanina srušena je kada se nova demokratska vlast, koju smo svi toliko priželjivali, popljuvala na potpise građana koji su pokušali da sačuvaju pozorište i frekvenciju Radio Subotice, kao simbola otpora cenzuri.

Tada je Suboticu počelo da sustiže sve ono što je zaobišlo 90-tih godina. Menadžeri i partijski podobnici sa kupljenim diplomama dokrajčili su i opljačkali sve ono što nije opljačkano. Lokalni mediji stavljeni su pod šapu vlasti, kulturni i svaki drugi život više ne postoji, udaralo se u nacionalističke talambase kako bi se uterao strah i u manjine i u većinu od manjina, a ono malo zaposlenih radi za mizerne plate. Posao je nemoguće dobiti bez debele veze, a oni koji rade trpe najgore oblike mobinga.

Sinoć u jednom od malobrojnih kafea, u kojima tragam za utočištem za pisanje, gledam sedi za istim stolom, ono što je pre samo desetak godina bilo nespojivo. Sede multinacionalistički partijski poslušnici svih boja, funkcionerčići koji su se namestili u novoj vlasti, urlaju u telefone ili jedni na druge. Svi redom. Na svim jezicima. Dolazi devojka koju prepoznajem sa nekadašnjih pressica Saveza vojvođanskih Mađara, jedan od SNS medveda je pita: „Đe si ti?“, a ona odgovara „Tu sam, brate. Gde si ti, bre?“ i počinju da se pozdravljaju kao pripadnici navijačke grupe.

Utočište sam potražila ipak na drugom mestu. Polako utonuvši u program BBC produkcije, sa slušalicama na ušima, počela sam jezičke pripreme za Englesku u kojoj i tako imam više prijatelja nego u rodnom gradu. Dvojna državljanstva otvorila su nam, srećom, vrata za drugi migracioni talas.

Zato u Subotici više ni nije pitanje da li odlaziš, već kada ćeš da odeš?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!