LARISA INIĆ: Molotovljev multikulturalni koktel

21 Oct 2014

Subotica: Strategije prećutkivanja

Sindrom dron, kako je pokušao da definiše poslednje antialbansko divljanje jedan od lokalnih dvorskih novinara, nije mimoišao ni Suboticu. Molotovljevim koktelom (ruskim oružjem u hand-made izradi, naravno) nepoznati je počinilac zviznuo po garažnim vratima rezidencijalnog dela subotičke Muhadžir džamije. Osim klasičnih floskula o suživotu i važnosti da se svi u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj Subotici osećamo sigurno, praktično se ništa nije desilo. Ko se setio, prosledio je saopštenje medijima. Gradonačelnik je, sa druge strane svoje političke poene pokupio još u nedelju, dok je sa rukama na leđima davao izjavu ispred garaže na koju je bačen molotovljev koktel. Bez ikakvog zahteva da konačno javnost sazna ko po Subotici, unazad godinama mlati one koji govore drugim jezikom, ruši groblja, ispisuje grafite, provocira, a sada baca i molotovljeve koktele. I naravno, bez zahteva da se krivično delo kvalifikuje kao društveno opasno raspirivanje nacionalne, verske i rasne mržnje.

Nije to, da se odmah razumemo, nikakav sindrom, to je fašističko iživljavanje, koje ne prestaje još od one noći u kojoj su naše bezbednosne službe i zvanično ponižene, a u kojoj se jedan huligan poigrao najnižim strastima nacije i njenog plačljivog premijera. I nije neko pokušao da zapali pomoćni objekat džamije, kako su to mediji predstavili, već je bacio molotovljev koktel na rezidencijalni deo džamije. U pomoćnim objektima ne žive ljudi. Pored garaža sa automobilima obično se nalaze kuće.

Sindrom, koji se definiše kao zbir nekih simptoma je deo neke bolesti. Fizičke ili psihičke, kao što je na primer Štokholmski, on je najpoznatiji, a imaju ga žrtve kidnapovanja. Ove kabadahije nisu nikakve žrtve niti bolesnici, oni su jurišnici odgojeni na valu nacionalističkog divljanja 90-tih godina. Stasala su Slobina deca, destruktivnija nego da su odbegla iz nekog romana Stivena Kinga. Svakodnevno se uveravamo u nasilnički komunikacijski kod dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka, koji prebijaju devojke, prosipaju mozgove beskućnicima, udaraju automobilima, pucaju, premlaćuju, siluju, mrze, ubijaju na najzverskije moguće načine. Nazvati jedan takav događaj sindrom dron ili dron sindrom, jeftina je rima kojom se svesno napadača, u ovim slučajevima fašistu, želi staviti u poziciju žrtve ili izazvanog, a to se imenom i prezimenom jednostavno zove – huškanje.

I na koncu, nije taj pokušaj da se zapali neki pomoćni objekat, kako su to mediji pokušali da predstave – bio jedini incident u Subotici proteklog vikenda. Eksplodirala je i bomba u noći između petka i subote, i to u centru grada. Ne sećam se oskudnijih novinarskih izveštaja o jednoj bombi. Od kada to mediji u Srbiji ne znaju da saznaju ko je i zbog čega napadnut ili upozoren? Ili ko živi u zgradi ispred koje je eksplodirala bomba? Da možda ne poštuju nečiju privatnost? I to u momentima kada se razbija i divlja po celoj Vojovdini. Umesto policijskih saopštenja i novinarskih pitanja, ova je subotička bomba prošla kao vest od tri reda. Niko se od novinara, na primer, nije setio da postavi pitanje i o bombi koja je eksplodirala dva dana ranije dok su šerif i policajac izmuckivali izjave.

Policija nam je danas, u starom dobrom maniru ovdašnje uprave servirala poluinformaciju saopštenjem kako je reč o maloletnicima. Ono što je na ivici ludila jeste informacija da su počinioci jedan Srbin i jedan Mađar. Taj navodni multikulti-maloletnički huliganizam ipak je više nego što može da se kupi. Da li iko normalan može da poveruje, da su maloletnici, Srbin i Mađar, ruku pod ruku, napravili molotovljev koktel i zafrljačili ga na džamiju? Da li je tu nešto prećutano, i šta, i zašto? Maloletni Srbin i Mađar, koji vrlo verovatno mogu da komuniciraju samo na engleskom jeziku? Već ih vidim, kako neki, na primer Strahinja i neki, na primer Pišta, govore nekim banditskim slengom na engleskom jeziku i dogovaraju se kako će da sipaju benzin u flašu i zapaljenu je bace na garažna vrata zajedničkom neprijatelju. Huligani maloletnici nisu deca posvećena interkulturalnim programima, pa čak ni kada to uključuje molotovljeve koktele. Oni su na suprotnim, jasno nacionalno, kulturološki, socijalno, kvartovski i kako god sve hoćete segregiranim stranama. Oni ne slušaju istu muziku, ne izlaze na ista mesta, čak ne dele ni isti deo dvorišta u školi. Mali huligan Strahinja može biti isključivo produkt neke klerofašističke trećesrbijanske frakcije, dok mali huligan Pišta može biti samo Jobbik ili u boljem slučaju Torockaijev sledbenik. Ne postoji tako nešto kao što su huligani multikulturalisti.

Juče je tako sve amortizovano stranačkim saopštenjima, a danas je u novom danu Provincija ponovo ušuškana u mrtvilo zvaničnim policijskim saopštenjem koje se već može nazvati sindromom prećutkivanja. A da bi me i jedan i drugi huligan mogli razumeti, ja vrištim: I DON’T BUY THAT!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!