LARISA INIĆ: Građanski pokreti – poslednja linija odbrane od talibana

19 Jun 2016

Seme demokratije može da proklija jedino iz građanske neposlušnosti

Nakazna inačica patriotizma je još uvek u Srbiji jedina merna jedinica za bilo kakvu podobnost, ali i opštedruštveno prihvaćen razlog za obračun sa neistomišljenicima. U odnosu na 1996, 2016. se, čini se, razlikuje samo po činjenicama da je Slobodana Miloševića zamenio njegov tadašnji medijski egzekutor Aleksandar Vučić, Dobricu Ćosića mrtvi Dobrica Ćosić, a košarkaše – Novak Đoković.

Posao koji je Vučić započeo devedesetih godina kao ministar informisanja, polako privodi kraju, a slučaj Radio-televizije Vojvodine ostavio je kao posebnu poslasticu za kraj. RTV, koji je u Miloševićevo vreme bio simbol najžešće medijske mrakčine i ratno-huškačke mašinerije, poslednjih godina je prerasla u nešto što je, pre svega angažovanjem novinara iz nezavisnjačkog korpusa, počelo da liči na javni servis. Konačni obračun sa RTV-om za Vučića ima epsku simboliku, jer su u transformaciji vojvođanskog javnog servisa u pristojnu kuću učestvovali medijski profesionalci koji su devedesetih bili među onima koji su mu pružali najžešći otpor. Vučić želi da mu novinari budu prijatelji koji će postavljati pitanja na koja on želi davati odgovore. On je poput onih starih i bogatih muškaraca koji su izgubili sve kriterijume, te su potpomognuti vijagrom umislili da su mlade žene s njima jer su lepi i pametni. On je duboko uveren da armija propagandista koja u srbijanskim medijima obavlja poslove novinara pišu o njemu sve najlepše samo zato što je genijalan.

Ono što prvosrbijanska (i lažno formirana trećesrbijanska, koje je u stvari prvosrbijanska) elita nameće kao patriotizam i jedini ispravni kriterijum lojalnosti naciji i državi zasnovano je pre svega na nasilnim konceptima ideološkog jedinstva i plemenskog mentaliteta. Svi oni koji razmišljaju drugačije su izdajnici i agenti zapadnih tajnih službi. Za njih smo mi koje oni nazivaju drugosrbijancima, Srbi samo po državljanstvu. Zanimljivo, ali na sličan i još gori način i ja doživljavam njih. Oni su Srbi iz klasičnog oportunizma, a sopstvenu ksenofobiju, netoleranciju, negiranje činjenica, demonizaciju nauke i obrazovanja, uništavanje ženskih prava, favorizovanje primitivizma i Srpske pravoslavne crkve, i, ironije li, napretka prikrivaju optužbama protiv onih koji brane slobodu izražavanja, vladavinu prava i otvoreno društvo.

Ovo što se u Srbiji dešava davno je prestalo biti smešno i više niko ne bi trebalo da se podsmeva onome što su Nikolić i Vučić spremni učiniti. Oni sebe nazivaju naprednjacima, ali kako god sebe nazvali oni mogu biti samo jedno – srpski talibani. Talibani ne bi mogli opstati niti dobiti izbore da su birački spiskovi ažurirani, da je izborni proces bio legitiman, da u Srbiji postoji makar trag onoga što se naziva vladavinom prava, nezavisnim medijima i, na koncu, opozicijom. Zato su pokreti nastali oko Savamale i RTV-a poslednja linija odbrane onoga što je ostalo od demokratije u Srbiji. Seme demokratije u Srbiji može da proklija samo iz građanske neposlušnosti. Možda je cena koju svi mi koji smo se usudili usprotiviti da se pravimo ludi visoka, ali je svakako niska u odnosu na cenu koju će platiti Srbija ukoliko ne bude imala nezavisne medije i normalnu opoziciju.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!