LARISA INIĆ: Drljača i bakandže

21 Sep 2014

Slučaj Subotica: grad je mrtav, živela palanka!

Slučaj Subotica: od austrougarskog velegrada, preko jugoslovenskog kulturnog i industrijskog centra, do srpske provincije

Počelo je stidljivo, početkom 90-tih godina prošloga veka, kada je na silu, pod pritiskom tadašnjih miloševićevskih jurišnika u centru Subotice postavljen spomenik samozvanom caru Jovanu Nenadu Crnom. Estradne patriote, kako južnije, tako i na severu, vole vojskovođe, u jednoj boji – crnoj, kreatore raznih krajina po drugim državama, srpskih krajina naravno. Savremenim rečnikom rečeno – teroriste. Tadašnja lokalna vlast, čiju su okosnicu činile manjinske stranke, nije želela da se bavi srpskim poslovima, a falusoidni spomenik i danas zauizima središnje mesto na Trgu Slobode.

Nastavljeno je spaljivanjem badnjaka na Trgu Slobode, koji više liči na ritualno spaljivanje veštice nego na praznovanje hrišćanske tihe noći. I tada su, i manjinska i građanska Subotica ćutale pred naletom nacionalističkih histerika, što lokalnih, što po zadatku doseljenih, pozivajući se na multikulturalnost i toleranciju, na pravo svih da čuvaju sopstveni identitet.

Bili su to najgori dani, vreme rata, ekonomske i moralne bede, buvljaka, šverca, tavorenja, ali i otpora. Subotica je tada, posle glamurzonih i avangardnih sedamdesetih i osamdesetih godina, očigledno nazadovala. Moralo se preživeti. Devedesete su odnele živote, odselili su se najbolji, opljačkani su industrijski giganti i građani, tada jedini grad u opoziciji SPS-u Slobodana Miloševića, relativno je uspešno odolevala turbo-folku i tadašnjem mejnstrimu generalno. Posle petog oktobra 2000. godine, umesto očekivane renesanse, Subotica je i dalje propadala, posebno u kulturnom smislu.

Kada je na prvi postpetooktobarski badnji dan, jedan od lokalnih funkcionera gradjanske provinijencije, sopstveni identitet demonstrirao pucnjavom iz pištolja, posle žestokih pritisaka sada već nepostojeće nezavisne novinarske profesije, medijima je izjavio da je pucao „zato što je to stari srpski običaj“. Tada je jedan novinar mađarskog porekla rekao: „Stari mađarski običaj je i da se sirovo meso nosi pod sedlom, pa ja to ne radim.“ Osuli su tada paljbu po primitivizmu novinari nezavisnjaci, na način, na koji su jedino umeli – za tastaturama kompjutera i prilozima u medijima za koje su radili. I tada je građanska Subotica to nemo posmatrala, a događaj komentarisala „of the record“ uz osmehe pune simpatija, jer se radilo o sveže razbahaćenom predstavniku nove demokratske vlasti. Nacionalistički virus je, poput sifilisa, latentno čekao svoju novu šansu, dok je nova (a u Subotici i stara) demokratska vlast, opijena vlašću nad Palankom, pod krinkom multikulturalizma ostvarivala sopstvene oportunističke težnje. Kao ne baš posebno profitabilna delatnost, kultura je prepuštena iskusnim znalcima svoga posla, iz svakog sela po jednom, koji su tiho i polako segregirali kuluturu, svodeći je na folklor. U toj podeli plena, u kojoj su, svako na svoj način, vlastodršci podelili grad na srpsko, madjarsko i hrvatsko selo, povuklo se, nestalo i odselilo skoro sve što je predstavljalo gradsko ili gradjansko ili urbano, kakvo god. Pred divljima, povukli su su se, nestali ili odselili skoro svi koji su hteli, znali, mogli i imali snage da staroj dami (kako su studenti u protestima nazivali Suboticu) ubace po koju injekciju botoksa i stilizuju je, kako bi i nadalje s pravom nosila nadimak „Kapije Evrope“. Ubijeno je sve što je grad činilo gradom, a simbol tog ubistva je, na samo par metara od Jovana Nenada Crnog, kostur neke zgrade nekog pozorišta. Sve što se ne uklapa u tri segregirane interesne sfere, srpskih, hrvatskih ili mađarskih folkloraša i nacionalista, više nije moglo da postoji. Kada su divlji konačno nadjačali pitome, dogovorili se o neupadanju na tuđu teritoriju, oformljena je sadašnja koalicija, koju čine uglavnom desničarske konzervativne nacionalne partije.

zxavicajni daniMultinacionalistička koalicija, koja već godinu dana multikulturališe Suboticom, i finansijskom podrškom prepoznaje značaj svih u nizu vašara sa nacionalnim predznakom. Najnoviji, „Zavičajni dani“ najavljeni su u gotovo svim lokalnim dvorskim medijima u rubrikama „kultura“, a organizuje ih Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga. Program po principu „hleba i igara“, očigledno bez pravog koncepta, što bi rekli ovdašnji bunjevački Hrvati, ide kao „p…e i krompirače“. Ono što je bilo bitno, osmišljeno je i urađeno. Kao pandan Svetom Ištvanu i Dužijanci, konačno i Srbi konja za trku imaju. Iako se u najavi organizatori pozivaju na međusobno upoznavanje naroda Severnobačkog okruga i toleranciju, a program nazivaju zabavno-kulturnim, koji neguje tradiciju, kulturu i narodne običaje Srba sa prostora bivše SFRJ, niti na jednom mestu se ne pominje da su neki od tih Srba poreklom iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine. Pominju se samo Republika Srpska i regije u Hrvatskoj. Pod sloganom „Samo složno“ pozivaju ipak sve Subotičane da im se pridruže u narodnom veselju i posete vašar (ne mogu se setiti godine u kojoj ih je bilo toliko). „Zavičajni dani“ završeni su sinoć pompezno najavljenim, ali ipak ne posebno posećenim koncertom Bore Drljače.

Istovremeno, ostaci građanske Subotice, obeležili su skučenom prostoru Art bioskopa „Aleksandar Lifka“ – Međunarodni dan mira.

Subotica danas više ni ne liči na grad. Likovi bez vratova sa čijih mobilnih odzvanjaju turbo-folk melodije, a modni izraz su im trenerke i helanke, davno su preplavili ulice. Hodanje u štiklama, i tako je odavno postalo ekstremna sportska disciplina subotičkih trotoara. Kada sam svojevremeno gradonačelniku, koji će ostati upamćen kao rušitelj zgrade Narodnog pozorišta, postavila pitanje o gradskim trotoarima i nemogućnosti da se po njima hoda u štiklama, odgovorio mi je: „Pa hodajte u bakandžama.“ Desetak godina kasnije, a samo nekoliko dana pred održavanje „Zavičajnih dana“ na Facebook stranicama osvanula je slika rupčage metar sa metar, na glavnom gradskom šetalištu, u koju je bukvalno propao jedan subotički fotograf. Stigli su i oni u bakandžama na red. A rupa? To se valjda zemlja otvorila od sramote.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!