Lakić Đorović: Koštunica je državu hteo da pokloni Rusima

20 Feb 2012

Postojao je pokušaj da se, u okviru Ministarstva odbrane SRJ - u tajnosti i bez znanja zvanične Podgorice - formira predstavništvo Ministarstva odbrane Rusije, čime bi se naše odbrambene snage predale u ruke Rusima

Lakić Đorović, bivši vojni tužilac
Koštunica je državu hteo da pokloni Rusima

* Nakon istrage slučaja pogibije radnika RTS, prekomandovani ste u Prištinu?

ĐOROVIĆ: Ne. Pre toga sam imao još nekoliko problematičnih slučajeva. Naime, tokom NATO intervencije sam došao do podataka da grupa oficira – uključujući i nekoliko pukovnika iz Generalštaba VJ – od Albanaca, Goranaca i Srba u Beogradu, Mladenovcu i Lazarevcu uzima novac u zamenu za obećanje da će biti skinuti sa liste rezervista koji su planirani za slanje na Kosovo. Nameravao sam da protiv njih podignem krivičnu prijavu. Međutim, pukovnik Branko Žigić opomenuo me je da ću, nastavim li u tom smeru, završiti kao Savo Aleksić.

* Ko je Savo Aleksić?

ĐOROVIĆ: Bivši načelnik organa bezbednosti komande Beograda, koga je VSB ubila u radnim prostorijama zbog toga što je otkrio isto što i ja. Ne možete verovati šta se sve događalo tokom NATO bombardovanja! Imate, recimo, poznati slučaj Milana Radovanovića, mog zamenika, koga su 1999. lažno optužila da je novinarima odao podatke o skrivanju dvojice stranih novinara koji su, tobože, imali za cilj da ubiju Slobodana Miloševića i generala Nebojšu Pavkovića. Od mene je traženo da lažno svedočim. Naravno, odbio sam. U pomoć su pozvali tadašnjeg vrhovnog vojnog tužioca, generala Svetomira Obrenčevića. “Laki, sine”, rekao mi je, “to od nas traže Mira Marković, Buba Morina, Mihalj Kertes… Vrh Srbije! Moraš to da uradiš…”. Umesto svedočenja, podneo sam ostavku na mesto vojnog tužioca i, po preporuci generala Obrenčevića, poslat u Prištinu i postavljen na mesto kosovskog vojnog tužioca.

* Kada ste otišli u Prištinu?

ĐOROVIĆ: U maju 1999, odmah po dolasku, saznao sam da je iz vojne arhive nestala 1.041 prijava protiv pripadnika VJ na Kosovu. Bilo je jasno da ih je otela VSB. Reč je o optužnicama za zločine, pljačku vozila, imovine i materijalnih dobara proteranog albanskog stanovništva. Znalo se da je, recimo, moj tadašnji zamenik, kasnije vojni tužilac, Zdravković, oteo vozilo jednog poznatog prištinskog zlatara, Albanca, koga je lično prognao u Istanbulu. U pitanju je bila sveopšta pljačka! U sportskom centru Boro i Ramiz postojalo je preko šezdeset butika sa najboljom garderobom, sportskom opremom; sve su pokrali! Radio je ko je šta hteo.

* Šta ste Vi radili u takvoj atmosferi?

ĐOROVIĆ: Jasno vam je da sam sa takvim ljudima odmah morao doći u konflikt. Nisam mogao da verujem da dvojica oficira bezbednosti, pukovnik Zoran Ristevski i Aleksandar Stevanović, danima pljačkaju imovinu prognanih Albanaca iz prištinskog naselja Vranjevac, odnoseći iz njihovih kuća nameštaj, tepihe, tehniku…

* U Beogradu se govorilo da je ondašnji komandant Treće armije VJ, kasnije načelnik Generalštaba i haški optuženik, general Nebojša Pavković, na taj način opremio svoj stan na Vračaru.

ĐOROVIĆ: Ne bih se začudio… Protiv Ristevskog i Stevanovića sam, normalno, napisao krivičnu prijavu, ali su me zamenici upozorili “da se ne zalećem”, jer su nam “organi bezbednosti vezali ruke”. “Pa, vezaćemo ih i mi njima” – rekao sam. Pokazalo se da sam bio veoma naivan, jer su organi bezbednosti VJ tih dana na Kosovu radili bukvalno šta su hteli: proterivali, pljačkali, krali… Tužilaštvo i sud nisu smeli da pisnu. Ipak, pokušao sam i, pre kretanja u akciju, o tome obavestio šefove u Beogradu. Te noći su me umalo ubili…

* Ko?

ĐOROVIĆ: Načelnik organa bezbednosti Prištinskog korpusa VJ, major Nešić je, sa dvojicom pomoćnika, tog 26. maja 1999. naoružan uleteo u moju kancelariju; razbili su vrata, uperili u mene oružje i počeli premetačinu… O tome sam govorio u Haagu…

* Zar niste imali neko obezbjeđenje?

ĐOROVIĆ: Jesam, ali, ti ljudi nisu smeli da se pomere; Nešić je i njima bio šef. Ceo cirkus su posmatrali moji zamenici, oficiri, kao i četrdesetak zarobljenih kosovskih Srba, “dezertera” koji su prethodno odbili da se odazovu vojnom pozivu. Taj upad u moju kancelariju trebalo je da posluži kao demonstracija moći i sile: da vidimo sa kim imamo posla.

* Šta su od Vas tražili?

ĐOROVIĆ: Tražili su da predam sve ostale predmete; u suprotnom će mi “jebati majku crnogorsku”. “Idi na Cetinje i u Podgoricu i tamo uspostavljaj red” – vikali su, podrugljivo me nazivajući “salonskim oficirom”. U jednom momentu, počela je tuča. Branio sam se koliko sam mogao, što su oficiri koji su kasnije svedočili u Haagu pokušali da iskoriste kako bi me kompromitovali kao nepouzdanog svedoka, konfliktnu ličnost sklonu nasilju… Naravno, sud je takve navode odbio. Na kraju, Nešić mi je oteo 17 predmeta u kojima je bio slučaj grobnice kod Orahovca u kojoj su se nalazila 47 leša albanskih civila, zatim optužnice protiv Stevanovića i Ristevskog, kao i zahteve za provođenje istrage protiv načelnika i pripadnika organa bezbednosti Prištinskog korpusa. Odlazeći, rekli su da ću, ne napustim li ujutro Prištinu, ostati bez glave. Posle nekoliko dana, napisao sam zahtev za rezrešenje u kome sam kazao da sam, bežeći od jednih, upao u ruke još gorih kriminalaca. Razrešen sam 6. juna i, preko Niša, vraćen u Beograd.

* Jeste li penzionisani?

ĐOROVIĆ: Nisam, iako je general Obrenčević, prethodno mi pokazavši dosje o navodnom predlogu za moje unapređenje, objasnio kako bi, budući da sam “uprskao stvar”, bilo najbolje da predam molbu za invalidsku penziju. Umesto molbe, napisao sam izveštaj o tome da pripadnici vojske i policije na Kosovu likvidiraju zarobljene Albance, da eksplozivom, minobacačima i artiljerijom razaraju sve što je albansko, pljačkaju, kradu… Pretpostavljam da je službama taj izveštaj skrenuo pažnju na mene.

* Kojim službama?

ĐOROVIĆ: I našim i stranim. Ubrzo sam iz beogradskog odeljenja Haškog tribunala dobio poziv da svedočim.

* Da, to je interesantno: iako Vam je ponuđen, odbili ste status zaštićenog svjedoka. Zašto?

ĐOROVIĆ: Zato što mislim da je govoriti istinu, a za sebe tražiti status zaštićenog svjedoka – nečasno. Osim toga, na taj način devalvirate sopstveni iskaz. Nuđena mi je zaštita identiteta, preseljenje u Haag sa porodicom; sve sam odbio. Naravno, u međuvremenu je bilo više pokušaja da se moje svedočenje spreči…

* Kakvih?

ĐOROVIĆ: Najpre, iako su poziv za svedočenje dobili još u junu 2006, on mi je uručen tek u februaru 2007. U Hag sam otišao u martu iste godine. Od momenta kada sam pristao da budem svedok Tužilaštva pa do odlaska u Haag, prošao sam bukvalno pakao. Krenuli su lepo: ponudili su mi unapređenje u čin generala, mesto vrhovnog vojnog tužioca, stan na Dedinju…

* Ko vam je to nudio?

ĐOROVIĆ: Tadašnji vrhovni vojni tužilac, general Svetomir Obrenčević. Iste ponude sam dobijao od pomoćnika ministra vojnog, Svetislava Ristića, kao i general-potpukovnika, Ratislava Ristića. To je činio i general Ignjatović… Kada su videli da ne odustajem, krenuli su da me premeštaju sa jedne na drugu dužnost, da bi se sve završilo najpre verbalnim, a onda i fizičkim napadima.

* Kada govorite o premještanju sa jedne na drugu dužnost…

ĐOROVIĆ: Posle povratka iz Prištine, premešten sam u Vojni sud, onda u Odeljenje za pravne propise Pravne uprave VJ, odakle sam u martu 2004. otišao na mesto načelnika pravne službe u komandi operativnih snaga Vojske Srbije i Crne Gore. Jedno vreme sam službovao na Topčideru i kasarna u kojoj su 5. oktobra 2004. ubijeni gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević, od mesta na kome sam radio udaljena je manje od stotinu metara vazdušne linije…

* Znate li nešto o tom slučaju?

ĐOROVIĆ: Ta deca su ubijena! Kapetan Branislav Puhalo je, tvrdim, tih dana svakodnevno boravio u kasarni na Topčideru, posećivao generala Dragana Živanovića, komandanta Beogradskog korpusa, poznatog kao jednog od najaktivnijih čuvara haških begunaca.

* Govorite o Branislavu Puhalu, nekadašnjem tjelohranitelju Ratka Mladića?

ĐOROVIĆ: O njemu govorim.

* Odakle Puhalo u Topčiderskoj kasarni?

ĐOROVIĆ: Branislav Puhalo je bio zadužen za održavanje unutrašnjeg reda, što je podrazumevalo sprečavanje nedozvoljenog ulaska i boravka u prostorijama kasarne, kao i određivanje zona u koje se ne zalazi, gde je pristup zabranjen.

Sećam se, prolazeći hodnikom, jednoga dana sam slučajno naleteo na Puhala koji se raspravljao sa mojim šefom, pukovnikom Vinčićem. Vinčić me je kasnije zamolio da kao pravnik, ali i kao slučajni svedok svađe, protiv Puhala napišem prijavu. “Bolje će biti da Puhala tužite kod generala Živanovića” – odgovorio sam pukovniku Vinčiću. “Dobro znate da on samo njega sluša.” Tada nisam znao ko je Puhalo i, kada ga je Beba Popović spomenuo u Insajderu, setio sam se o kome je reč. Naročito kada je pokojni Vladan Batić, kao advokat porodica ubijenih, izneo sumnju da su dvojica gardista ubijena jer su u vojnom objektu Karaš slučajno videli Ratka Mladića.

* Tadašnji vojni tužilac, Vuk Tufegdžić, tvrdio je da su se gardisti međusobno poubijali. Kasnije je bilo insinuacija o nekakvom “posebnom odnosu” među dvojicom nesretnih mladića…

ĐOROVIĆ: O tome vam i pričam! Tako oni rade. Tufegdžić je kod mene bio pripravnik; pametan, bistar momak, dobar pravnik. Nažalost – saradnik Vojne službe bezbednosti. Kao i mnogi drugi na našoj javnoj sceni, uostalom.

* Šta se promjenilo nakon 5. oktobra 2000?

ĐOROVIĆ: Nakon 5. oktobra 2000, u državi je malo toga promenjeno. Istina, Vojislav Koštunica je došao na čelo SRJ, ali su na mnogim mestima – uz opravdanje da bi bilo opasno menjati ceo sistem – zadržani kadrovi iz vremena Slobodana Miloševića. Koštunica je, recimo, insistirao da general Nebojša Pavković – budući haški optuženik – ostane na mestu načelnika Generalštaba Vojske SRJ…

*  Kao i da Rade Marković – kasnije osuđen na 40 godina robije – ostane šef DB-a, general Branko Krga – načelnik Obaveštajne uprave VJ…

ĐOROVIĆ: General Krga je, kao što znate, jedno vreme proveo na mestu jugoslovenskog vojnog atašea u Moskvi.

*  Nakon 5. oktobra, Vi ostajete u Odeljenju za pravne propise Pravne uprave VJ?

ĐOROVIĆ: Ostajem.

* Šta ste tamo radili?

ĐOROVIĆ: Uobičajene poslove. Sve do maja 2001, kada sam, ne svojom voljom, učestvovao u nečemu o čemu naša javnost ne zna ništa, a što se u svim zakonodavstvima sveta tretira kao – veleizdaja.

* U čemu ste učestvovali?

ĐOROVIĆ: U pokušaju da se, u okviru Ministarstva odbrane SRJ – u tajnosti i bez znanja zvanične Podgorice – formira predstavništvo Ministarstva odbrane Ruske Federacije, čime bi se, praktično, odbrambene snage naše zemlje u potpunosti predale u ruke Rusima. Plan je predviđao da, recimo, ruski oficiri, bez prethodnih najava i dokumenta, u našu zemlju ulaze kada hoće i da iz nje izlaze na isti način; u slučaju saobraćajnog udesa ili nekog vanrednog zbivanja, organi SRJ ne bi imali pravo isleđivanja, ispitivanja i preduzimanja bilo kakvih mera. U okviru istog plana predviđeno je formiranje ruske kopnene baze u Niškoj Banji, kao i pomorske baze u Boki Kotorskoj. Drugim rečima, planirano je da, po receptu Belorusije, SRJ postane ruski satelit.

* Ili – Jugoslavija prije Rezolucije Informbiroa!

ĐOROVIĆ: Još gore, verujte!

* Kako je tako nešto uopšte moglo biti realizovano bez saglasnosti zvanične Crne Gore!

ĐOROVIĆ: Sećate se da je u to doba, sledeći praksu svog prethodnika, Slobodana Miloševića, novi predsednik SRJ, Vojislav Koštunica, umesto Milu Đukanoviću, učešće u novoformiranoj vladi zajedničke države ponudio sebi lojalnim Crnogorcima, opozicionoj Socijalističkoj narodnoj partiji. U tom smislu, za saveznog ministra vojnog postavljen je kadar SNP, Slobodan Krapović. Doduše, Krapović je bio ministar samo formalno; suštinski, šef je bio Krapovićev pomoćnik, pripadnik Vojne bezbednosti osuđivan za zloupotrebe sudijske dužnosti, general-potpukovnik Svetislav Ristić. On je sve vodio.

* Šta – sve?

ĐOROVIĆ: Sve što je imalo veze sa poslovima Ministarstva…

* Šef Vojne službe je…

ĐOROVIĆ: General Krga.

* Dogovor sa Rusima, pretpostavljam, nije mogao početi bez prethodne političke saglasnosti. Ali – čije? Koštuničine?

ĐOROVIĆ: Koštunica, Vojna služba bezbednost – zajednički gospodar i Srbije i Crne Gore – uz podršku crnogorske opozicije, dale su saglasnost, pa su u maju 2001. na beogradski aerodrom sletela dva aviona puna ruskih oficira, čiji je zadatak bio da, zajedno sa odabranim oficirima Vojske SRJ, realizuju plan o osnivanju predstavništva Ministarstva odbrane Ruske Federacije u okviru Ministarstva odbrane SRJ. Sutradan je, sećam se, javljeno da je dotadašnji ruski ministar odbrane umro, nakon čega se deo ruske delegacije odmah vratio u Moskvu. Prvi susret naših i ruskih oficira, kome je prisustvovao gotovo celokupan vojni vrh obe strane, organizovan je u Kristalnoj Sali Kluba vojske, nekadašnjem Domu JNA u Beogradu. Rečeno je da će u realizaciji plana biti angažovane tri grupe koje će se strogo pridržavati principa tajnosti: jedna o drugoj neće znati – ništa!

* Zbog čega?

ĐOROVIĆ: U pitanju je stari, uhodani princip iz vremena pre početka raspada SFRJ:  prljavi posao započinje jedna, dorađuje druga i završava treća garnitura. Bio sam deo trećeg tima zaduženog za usklađivanje pravnih akata i pisanje Sporazuma.

* Znate li kakav zadatak su imale ostale dvije grupe?

ĐOROVIĆ: Znam da je jedna od njih bila zadužena za nabavku ruskog odbrambenog raketnog sistema, S-300. Ne znam kakva zaduženja je imala treća grupa.

* Koliko članova je imala Vaša grupa?

ĐOROVIĆ: Petnaestak. Na čelu našeg tima nalazio se pukovnik Branislav Jović, nekadašnji jugoslovenski vojni izaslanik u Moskvi koji je, preko SDPR-a JUGOIMPORT, trgovao oružjem sa ruskom državnom firmom – ROSVOROŽENIJA – koja se bavila izvozom oružja. Pored majora Vasiljevića, pukovnika Slobodana Milosavljevića iz Komande 3. Armije i još nekoliko oficira, u našem timu su bila i dvojica prevodilaca iz VZ Moma Stanojlović. Na čelu ruske grupe bio je predstavnik ROSVOROŽENIJA, general Listopadov, sekretar ruskog izaslanstva, pukovnik Igor – zaboravio sam prezime – izvesni, Boris Dupkov… Ovom ljudima navodim imena, iako se ne bih smeo zakleti da su se zaista tako i zvali; u sličnim situacijama lažno predstavljanje je uobičajna stvar. Zanimljivo, polovina njihove grupe bila je zadužena da radi na Sporazumu, dok je druga imala zadatak da te ljude nadzire i kontroliše. Dakle, bilo je jasno da su u pitanju oficiri ruske službe bezbednosti.

* Spomenuli ste rusku kopnenu bazu u Niškoj Banji; znate da je nedavno, uz prisustvo ministara Ivice Dačića i Vuka Jeremića, kao i neizbježnog ruskog ministra za vanredne situacije, Sergeja Šojgua, u Nišu otvoren takozvani Regionalni humanitarni centar, što je u dijelu javnosti protumačeno kao formiranje ruske vojne baze?

ĐOROVIĆ: Bojim se da je reč o nečemu vrlo sličnom onome na čemu sam radio 2001, a što, na svu sreću, tada nije realizovano.

*Zbog čega nije realizovano?

ĐOROVIĆ: Pošto sam celo vreme pisanja Sporazuma pravio probleme, pretio krivičnim prijavama, upozoravao na kršenje Ustava, na ugrožavanje nezavisnosti, teritorijalne celovitosti, podrivanje vojne i odbrambene moći SRJ, ubrzo sam udaljen iz Pravne uprave VJ. Dakle, to šta se kasnije dogodilo, zašto plan o spajanju ministarstava nije realizovan, verujte, ne znam. Znam samo da je uskoro došlo do određenih smena u Vojsci i Savetu ministara, pa je, pretpostavljam, nekome ipak uspelo da stopira taj ludački poduhvat.

* Kada ste shvatili da je riječ o – ludačkom poduhvatu?

ĐOROVIĆ: Ubrzo nakon što smo, kao grupa, izolovani i smešteni u beogradski Hotel Bristol. Shvativši šta se sprema, u jednom momentu sam pokušao da pobegnem; uputio sam se ka Zelenom vencu, ali su me, negde kod Ekonomskohg fakulteta, sustigla trojica oficira vojne policije, oborila me na zemlju i, kao svojevremeno skupštinsko obezbeđenje Vojislava Šešelja, pred začuđenim svetom nosili nazad do Bristola. Kada su me uneli u hotel, objasnili su mi da, kao ljudi koji rade na poslu značajnom za državu, dok ga ne završimo, nemamo pravo da napuštamo zgradu. Postalo mi je jasno da sam praktično uhapšen. Ali, nisam se predavao; nastavio sam sa optužbama, nakon čega me je major Vasiljević odveo u Birčaninovu broj 5, četrnaesti sprat, gde se nalazila Pravna uprava Ministarstva odbrane…

* Zašto tamo?

ĐOROVIĆ: Odveden sam kod načelnika Uprave, generala Ignjatovića, mog šefa, kome sam još na vratima rekao da će zbog ovoga što rade jednoga dana odgovarati. Pobesneo je. „Šta je, Lakiću?!“ – urlao je. „Hoćete čin, a da opet ostanete pošteni i časni?! E, pa, ne može! Ne znate vi koliko smo se mi najeli govana da bismo dovde došli!“. Rekao sam da mi čin nije potreban i da neću da učestvujem u kriminalu…  Na kraju, ipak sam na silu vraćen u hotel Bristol, odakle smo, nakon nekoliko dana, zajedno sa ruskom delegacijom, spakovani u tri manja kombija i odvedeni u Nišku Banju.  Napisani Sporazum je trebalo pravno usaglasiti, utanačiti sitnice i prevesti ga na ruski. Hotel u koji smo smešteni nalazio se u okviru Instituta Radon. Dočekali su nas direktor Instituta, profesor Aleksandar Dimić, profesor Velimir Baltazarević i još dvojica, trojica njihovih saradnika. Tom prvom sastanku je, sećam se, prisustvovala i supruga generala Ignjatovića, u svojstvu ekonomskog savetnika Instituta Radon. Sve u svemu, u Niškoj Banji smo boravili osam dana, gde smo, pre svega, naučili da pijemo na ruski način…

* Šta to znači?

ĐOROVIĆ: To znači da pijete od jutra do sutra. U Instutut su svakodnevno stizali hektolitri užičke rakije koja se pila pre doručka, uz doručak, uz ručak, uz večeru, nakon večere… Rusi su iz Moskve doneli i ražani hleb na koji su mazali kavijar; prvi put sam ga probao. Sećam se da su u Institut stizali i džakovi jabuka, ali nikako nisam mogao da odgonetnem čemu one služe. Na kraju, jedan oficir mi je objasnio da Rusi jedu jabuke zbog toga što dobro kupe kiselinu. „Zato mi Rusi možemo toliko da popijemo“ – objasnio mi je.  Osim što strašno piju, Rusi vole da nazdravljaju. I to nikada ne rade sedeći: pre nego što rakiju bukvalno saspu u grlo, naiskap, svi za stolom moraju da ustanu i obavezno svaki održi prigdnu zdravicu.

* U svojim „Susretima sa Staljinom“, Milovan Đilas opisuje sličnu situaciju…

ĐOROVIĆ: Eto, kažem vam!… Zdravica obično veliča istorijsku bliskost ruskog, srpskog i crnogorskog naroda, bratstvo… Kada je red došao na mene, ustao sam i ispričao kako u mojoj maloj zemlji, Crnoj Gori, tradicionalno vezanoj za Rusiju, postoji izreka: „Nas i Rusa 300 miliona“. Svi su se nesmejali. Bilo im je drago. Ali, nisu tako reagovali kada sam, dan pred povratak u Beograd, na oproštajnoj večeri na kojoj smo se praktično ubili od alkohola, rekao da je Sporazum koji smo napravili protivustavan, da je ponižavajući i da se sve to radi iza leđa crnogorskog rukovodstva…

* A Rusi?

ĐOROVIĆ: Možete li zamisliti kako izgleda reakcija besnih, pijanih ludaka?! „Šta hoćete vi, bednici?!“ – dreknuo je jedan ruski oficir. „Hoćete da vas branimo, a da vi držite konce?! Sa nama tako ne može!“.  Uvređen, ustao sam i obratio im se na ruskom: „Vi ste, gospodo, u mojoj zemlj i dobrodošli, ali za vas postoji samo jedna soba!“

* Šta to znači?

ĐOROVIĆ: Znači da su ovde gosti i da se tako i ponašaju. Na kraju, kako bi se sprečio širi incident, razišli smo se i sutradan vratili u Beograd. Kasnije je u Beogradu nastao lom: shvativši da se neću smiriti, da ću napisati krivičnu prijavu, najpre su pokušali da me podmite, da zataškaju stvar, a onda sam preseljen na drugo radno mesto…

* Ali, ostaje nejasno zašto Vas je Vojska – budući da su sa Vama već imali  problema – izabrala da radite posao sa Rusima. Osim toga, govorili ste da se Služba lako rešavala onih koji su neposlušni; kako ste im umakli?

ĐOROVIĆ: Prvo, na početku karijere, a i kasnije, važio sam za odličnog pravnika kome su proricali blistavu karijeru. Znali su da sam sposoban, da dobro radim svoj posao i mislili su da ću, kao Srbin iz Crne Gore, Sporazum sa Rusima pruhvatiti kao čin patriotizma. Osim toga, znali su da sam u njihovim kandžama, da nemam kud. Naime, jedini sam oficir bivše JNA kome, nakon raspada SRJ, nije bilo dozvoljeno da se izjasni. Da sam dobio takvu mogućnost, otišao bih u Crnu Goru. Bio sam oficir JNA, Vojske SRJ i SCG, ne srbijanski!

* Zašto Vam je bilo uskraćeno pravo da se izjasnite?

ĐOROVIĆ: Zato što su hteli da me prisile da se u Hagu pojavim kao svedok odbrane, a ne kao svedok Tužilaštva. Sva igra je u tome. Obećavali su mi svašta, a onda, kada su videli da im ne uspeva, krenuli su najpre sa diskreditacijama, anonimnim dostavama koje je Tribunal dobijao i odbacivao, a onda i premlaćivnjima. I, kada me pitate – kako to da me nisu ubili, rećiću vam: pošto tako nešto nisu uradili na vreme, pre nego što sam svoju priču ispričao haškim istražiteljima, nisu imali kud; kasnije nisu smeli… Ali, postoje stvari koje ne pričam, od kojih me je sramota…

* Od čega Vas je sramota?

ĐOROVIĆ: Od sebe, od ljudi koje poznajem… Pa, pogledajte me! Nekada sam bio jak čovek, sportista; danas sam ruina kome su lomili rebra, zube… Prošle godine, 4. jula, saradnik Vojne službe bezbednosti, mlad dečko, kik-bokser, napao me je u prepunom autobusu gradskog prevoza, a onda izveo van i masakrirao. Jedva sam preživeo. Ubili su mnoge moje lične prijatelje – Mitra Mitrovića, ministra Pavla Bulatovića, Sava Aleksića, Milana Radovanovića… Od afere sa novopostavljenim načelnikom GŠ, Dikovićem, ministar odbrane, Dragan Šutanovac, peti put me za kratko vreme javno proziva i blati. Iz Vojske me je izbacio dva dana nakon što sam mu predočio sadržinu dosijea o žrtvovanju šesnaest radnika RTS. Iako sam, ponavljam, važio za najboljeg pravnika i predlagan za vanredno unapređenje u čin pukovnika. Tačno je: posle penzionisanja, mogao sam da se vratim u Crnu Goru, ali bih, u tom slučaju, ostao i bez penzije i bez stana… I, šta onda?! Ne brinem za sebe, brinem za decu… Ovo je država u kojoj možete da nestanete, da vas ubiju na ulici, kao psa… Ali, eto, tako sam izabrao… Tako živim…

Tamara Nikčević (BH Dani)

Podelite ovu stranicu!