Kultura na poslednjem mestu

04 Mar 2012

Da li je tačno da je političarima kultura na poslednjem mestu? Šta se nalazi u programima za kulturu političkih stranaka, ako tako nešto uopšte postoji? Odgovore nudi Balkanska istraživačka mreža BIRN

Kulturni radnici veruju da, pored unutrašnjeg gloženja i nedostatka novca, pravi razlog za sporo usvajanje zakona treba tražiti u činjenici da je kultura političarima na poslednjem mestu.

Za pravo im daje uporedna analiza stranačkih programa koja pokazuje da najveći broj stranaka ili uopšte nema razvijen kulturni program, ili je on šturo izložen. Iznimku donekle čine partije u opoziciji koje svojim predlozima pokušavaju da privuku glasače uoči izbora. Kod opozicionih stranaka, gde je nacionalni program fokus političke borbe, takav stav se preliva i na kulturu, a tu se često ističe očuvanje srpske kulturne baštine na Kosovu, saradnja sa Rusijom, itd. Čak i kada su partije u programima detaljno razvile svoje viđenje, to po sebi i nije garant da bi to viđenje moglo da bude prihvaćeno od strane kulturnih radnika. Takođe, praksa je pokazala da programi stranaka, jednom kad se nađu na vlasti, ostanu puko slovo na papiru.

Demokratska stranka, koja predstavlja stožer vladajuće koalicije, u svom programu, kao i u Nacrtu plana razvoja Srbije do 2020, ne samo da za kulturu ne odvaja poseban odeljak, već reč „kultura” spominje tek nekoliko puta, zalažući se za „ukidanje administrativne kontrole nad kulturom, naukom i privredom”.

Iako su iz redova Ujedinjenih regiona Srbije i G17 Plus u poslednje četiri godine regrutovani svi ministri kulture, program saveza tek u nekoliko rečenica spominje mogućnost da „regioni mogu da budu osnivači kulturnih institucija, kao i da budu nadležni za razvoj kulture i zaštitu kulturnih dobara”. Tu se predlaže da kultura bude jedan od obaveznih resora svake regionalne vlade.

Socijalistička partija Srbije ima nešto obimniji kulturni program koji prepoznaje potrebu za stabilnim izvorima finansiranja kulturnih programa. Ona se zalaže za saradnju državnih ustanova sa udruženjima i nevladinim organizacijama, predstavljanje nacionalne kulture u inostranstvu, kao i očuvanje kulturne baštine na Kosovu.

Srpski liberali su kulturi posvetili zaseban deo u programu pod nazivom „Drugačija Srbija”. Oni predviđaju sveoubuhvatnu reformu u oblasti kulture koja bi stvorila uslove za tržište kulturnih delatnosti, transparentnu i usmerenu pomoć države, kao i za zaštitu autorskih prava. Liberali se zalažu za usvajanje kulturne strategije, kao i ulaganje u razvoj novog modernog stvaralaštva.

Srpski pokret obnove vidi učlanjenje Srbije u EU kao „šansu za afirmaciju srpske kulture”, a spominje se potreba za kulturno-naučnom saradnjom sa Rusijom.

U problematiku kulture najdetaljnije ulazi najveća opoziciona partija, Srpska napredna stranka (SNS), koja se zalaže za „izmenu zakona o kulturi i pisanje novog zakona“, donošenje zakona o donatorstvu i mecenarstvu, borbu protiv korupcije u kulturi, preispitivanje finansiranja domaće filmske produkcije, reorganizovanje i reformu javnih institucija iz oblasti kulture.

U Demokratskoj stranci Srbije smatraju da je neophodno doneti kulturnu strategiju i sa njom lokalne kulturne strategije. Zalažu se sistematsko čuvanje, istraživanje i promovisanje kulturnih i duhovnih tekovina srpskog naroda, „posebno na Kosovu i Metohiji“, kulturnu saradnju s Republikom Srpskom, kao i zaštitu srpskih kulturno-istorijskih spomenika na prostoru bivše SFRJ.

Bez obzira na razliku u programima, stručnjaci za kulturnu politiku ne veruju da će predstojeći izbori doneti promene u tretmanu kulture.

Dimitrije Vujadinović komentariše da je, uprkos tome što je 2009. donesen novi Zakon o kulturi, ostala stara i nasleđena praksa u kojoj ministar kulture ima velike ingerencije, finansiranje i odlučivanje je centralizovano, a nezavisni sektor nije ravnopravan sa državnim istitucijama.

On zaključuje: „Nema političke volje da se donesu podzakonska akta jer je kultura političarima na poslednjem mestu. Političke elite ne vide mogućnosti razvoja kulture, ne samo ekonomske, već i njen kreativni potencijal. Zato nije za čuđenje što je Srbija zemlja sa najvišim odlivom mladih, ambicioznih i kreativnih ljudi. Sa druge strane, imamo prezaposlenost u nacionalnim institucijama i nedostatak fiskalnih, ekonomskih i carinskih olakšica koje bi mogle oživeti kulturnu produkciju“.

(BIRN)

Podelite ovu stranicu!