Kosovska Mitrovica: Muzika kao univerzalni jezik, uprkos podelama

12 Nov 2016

Ovo je priča o ljudima iz Kosovske Mitrovice kojima je muzika univerzalni jezik. Ovo je priča i o Mitrovici, mestu koje je poznato kao podeljeni grad na Kosovu, a zapravo je mnogo više i lepše od toga

„Mi ne idemo u svet da slušamo džez nego dovedemo svet ovde i ljudi uživaju“, tako bismo mogli po?eti pri?u o rokenrolu, džezu i bluzu kao na?inu života, o ljudima iz Kosovske Mitrovice kojima je muzika univerzalni jezik. Ovo je pri?a i o Mitrovici, mestu koje je poznato kao podeljeni grad na Kosovu, a zapravo je mnogo više od toga. Taj „svet“ je u Mitrovicu po?eo da dolazi još u periodu pre Drugog svetskog rata. Dame u toaletama, muškarci u odelima, zabave uz gradsku muziku, plesanje – prili?no netipi?no za jedno malo rudarsko mesto.

Glavni “krivac” za to je Trep?a, danas poznata kao Rudarsko-metalurško-hemijski kombinat, odnosno Mines Limited izme?u dva rata. Zbog nedostatka stru?nih kadrova u rudnike su dolazili inženjeri iz drugih zemalja. „Uvek si mogao da vidiš nekog Nemca, Poljaka, ?eha, Slovenca, Engleza…“, prenose se pri?e o Mitrovici iz 20-ih i 30-ih godina 20. veka. Zahvaljuju?i toj okolnosti, ovaj grad je postao mesto mešanja razli?itih kultura i uticaja, koji su, malo po malo, kreirali i na?in života.

„Bilo je i mladih ljudi koji su išli da studiraju sa strane, pa i u inostranstvu i tako donosili informacije o dešavanjima u svetu. Peške, u jednom rancu, donosili su te informacije, na jedan veoma originalan na?in“, tako nam Mitrov?anin Isat Isko Muri? opisuje predratnu Mitrovicu.

Sa tim informacijama su stizali i novi zvukovi, a u balkanske ritmove su po?eli da se mešaju razli?iti muzi?ki pravci onih koji dolaze. Tako je u Mitrovici postojao prvi pleh-orkestar, vatrogasni orkestar… I danas se govori o balovima koji su bili organizovani u hotelima Jadran i Palas.

Nakon Drugog svetskog rata, dolaze nove struje i kultura, ali i dalje se neguje tradicija razli?itih ritmova. Po?inje potpuno druga?ije gledanje na muziku u ovom gradu. „Ovde je, na primer, živeo džez harmonikaš, u Mitrovici. On nije znao da svira kolo. Bio je džez harmonikaš. Sada da nekome to kažeš – ne?e verovati, iako na muzi?kim akademijama ima odsek za to“, kaže naš sagovornik Muri?.

1. Isko Muri, slikano u Zvecanu

Isko Muri?

„Nemam ja džez tradiciju, moj tata je sekao šumu i slušao Carevca i tome sli?no, kakve ja imam veze sa džezom – nikakve. To je patnja, tuga, New Orleans, robovi. Ali mi Balkanci smo vrckasti, imamo temperament, muzikalni smo. I tako smo po?eli da prihvatamo razli?ite ritmove“, dodaje Muri?.

Nakon Drugog svetskog rata, u vreme socijalizma, nije bilo lako svirati muziku koja dolazi sa strane, kako se ne bi smatrala imperijalisti?kom. „Ali je ipak postojala tradicija, imao si duva?e, truba?e, saksofoniste, klarinetiste…, nešto se sviralo. Koja muzika? Džez. Ukoliko je trebalo nešto da se prepeva, uradi se u stilu ‘ja volim tebe, ti voliš mene’, kako ne bi postojala neka ideologija“, kaže Gazmend Gazi Mustafa, koji je jedan od onih koji su negovali rok i džez muziku u Mitrovici.

2. Gazmend Gazi Mustafa

Gazmend Gazi Mustafa

Prvi razlog za šarolikost mitrova?ke muzi?ke scene je Trep?a. Drugi razlog je Petar Pera Raki?, Mitrov?anin koji je iznedrio brojne generacije muzi?ara na Kosovu, što i danas radi iako je u penziji. Kaže da je šezdesetih, sedamdestih godina u Mitrovici ve? postojala razvijena muzi?ka scena. „Bilo je toliko podruma, mesta gde se sviralo, ve? je postojalo nešto“, kaže Pera Raki?, skromno reaguju?i na komplimente njegovih kolega i prijatelja. Trep?ini kristali, kasnije samo Kristali, Mak, Dalton, Korak, Crna dama, Plamte?e zvezde…, samo su neke od mitrova?kih grupa iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Kultna mesta muzi?arima u tom periodu bile su sale Kej Ljušte i plesna sala u Zve?anu.

„Kada sam spoznao postojanje ženske vrste ve? je bilo nekih grupa u Mitrovici. Ja odem u plesnu salu ili medicinsku školu…, i tamo su imale svirke, i gledam devojke. Gledam ali mi muzika ulazi u uši“, prenosi Gazi svoje prve susrete sa muzikom.

Kej Ljušte je danas sravnjen sa zemljom. „Koliko je samo uspomena bilo tu…“, kroz setu ponavljaju istu stvar Isko, Gazi i Pera. Intervjue smo radili odvojeno, ali su se pri?e razlikovale samo u na?inu prezentovanja: se?anja i ose?anja su ista.

Se?anje na Bula

A evo kako je po?elo organizovanje prvih festivala. Prvi festival je nosio naziv „U se?anje na Bula“. U saobra?ajnoj nesre?i, bubnjar Redžep Džemailji-Bul je poginuo. Ekipa muzi?ara je nakon toga prvi put organizovala rok svirku na kojoj su u?estvovale grupe iz Mitrovice, ali i iz okolnih opština. Doga?aj je bio humanitarnog karaktera a sav prihod je išao porodici stradalog.

Nakon nekoliko godina humanitarnih svirki, doga?aj je po?eo da poprima festivalski karakter i prerastao u Rok fest koji je okupljao muzi?are iz šireg regiona. I tako više od 20 godina. Sve ve?i uticaj rok kulture polako je potiskivao muziku koja se u Mitrovici „primila“ nekoliko decenija ranije, a muzi?ari koji sviraju duva?ke instrumente po?eli su da idu u zaborav.

I tada ponovo nastupa Pera Raki? sa idejom organizovanja džem sešn svirki. „Od muzi?ara koje je on slušao hteo je da napravi sastav. Jednom godišnje smo organizovali te svirke i skupljali se u Kej Ljušte“, kaže Gazi. „Se?am se da je Pera imao neki kasetofon sa trakama starijim od njega. Ali sam ja to snimao, kao dokument“, dodaje.

3. Petar Pera Rakic

Petar Pera Raki?

Entuzijazam je bio klju?ni pokreta? svega što se na mitrova?koj muzi?koj sceni dešavalo. „Kada je bilo humanitarnog karaktera, novac od karata je išao u tu svrhu, u drugim slu?ajevima su prihodi obi?no služili za pla?anje razglasa. Ili, na primer, kada je grupa Crna dama išla na Gitarijadu u Zaje?ar, mi smo to finansirali. Nikako to nije smelo da se gleda kao nekakav biznis“, kaže Pera Raki?.

Zahvaljuju?i postojanju Radio Prištine, gde je Pera radio, bendovima i muzi?arima su bili dostupniji muzi?ki instrumenti, ali i prostor za oglašavanje. „Tada nije bilo lako do?i do instrumenta, niste mogli da kupite gitaru za 100-150 maraka. Ali smo jedni drugima pozajmljivali bez ikakve nadoknade“, kaže Raki?.

Uz postojanje volje, ni nedostatak elementarnih sredstava nije bio problem, pa su se na razli?ite na?ine dovijali da do?u do cilja. A nekad i bezuspešno…

„Dolazi ?ovek na džem sešn da svira i kaže Peri: ‘Ja sam navikao da sviram kontrabas’. I Peru uopšte ne mrzi, ode u Prištinu, uzme kontrabas iz Radio Prištine… Možes da zamisliš koliko je to… On je tada imao neki reno 4, na krovu renoa…, ne znam kako ga je dovezao. Došao ovamo, vratio se u Mitrovicu i kaže mu: ‘Evo ti, sviraj’. A ?ovek ne zna da svira, tek tada je rekao da ne zna. A Pera kaže: ‘Pa dobro, što mi ne re?e ranije, ja nosim ovaj instrument na krovu, maltretiram se…’“, kroz smeh se Mustafa se?a ove dogodovštine.

U Mitrovici nastaje bend kakav nemaju Priština i Skoplje

Nakon nekoliko godina organizovanja džem sešna javlja se nova ideja, jedinstvena na Kosovu. „Posle prve probe sam rekao: ljudi, hajde da napravimo veliki orkestar, ho?ete li vi da dolazite na probe. Ideja je bila da se za 5 godina napravi orkestar sa 4 trube, 4 trombona, 5 saksofona… Ostalo nikad nije bio problem, gitara, bas gitara – samo taj duva?ki deo je nedostajao“, kaže Petar Raki?.

 

4. Oktobar 1989. Big bend - Medjunarodni dzez festival Mitrovica - Urim Koshi, Ergin Koroglu, Erhan Corogli, Gazmend Mustafa, Shljaja Rakic, Skender Jetullahu, Medo Medeni, Petar Rakic, Aljko Atic

4. oktobar 1989:Big bend – Me?unarodni džez festival Mitrovica: Urim Koshi, Ergin Koroglu, Erhan Corogli, Gazmend Mustafa, Shljaja Rakic, Skender Jetullahu, Medo Medeni, Petar Raki?, Aljko Ati?

Ali eto i prvih problema – kako do?i do duva?kih instrumenata. Pera se se?a slatkih muka koje su imali u tom trenutku: „U muzi?koj školi su imali neke instrumente, da li su ostali od nekadašnjeg gradskog orkestra ili Nemaca… Mi smo odatle po?eli da vadimo trube… pa negde trube probušene, pa smo to kalajisali, neki saksofoni, ventil tromboni, svega je bilo“.

I tako je u, i dalje malom rudarskom gradu, nastao Big bend, kakvim se ni Priština nije mogla pohvaliti. Okupljeni sastav je pred sobom imao jasne ciljeve: za pet godina ?e po?eti da sviraju ameri?ke aranžmane a za deset godina organizovati džez festival.

„I tako smo po?eli. Svi smo bili amateri – i ja kao dirigent i oni kao muzi?ari. Ali koliko je jorgan duga?ak, toliko ?emo da se ispružimo“, se?a se Pera tih po?etaka.

„On je uspeo da napravi od mašinbravara, stolara, sekretara komiteta, direktora… revijski orkestar, Big bend koji svira džez i bluz.. Ja sam svirao saksofon. Bila je jedna ?udna pri?a, Priština nije imala takav orkestar, Skoplje nije imalo. Priština je bila selo za Mitrovicu.“, kaže Isko Muri?, koji priznaje da su umeli da budu prepotentni zbog toga.

Ono što je u današnjoj Mitrovici bitno, koje etni?ke ili nacionalne pripadnosti su bili muzi?ari, tada se nije gledalo. Svirali su Albanci, Srbi, Bošnjaci, Turci. Da li znaš i ho?eš da sviraš je bilo jedino važno.

S leva na desno Isko Muric Lavdim Koshi Nebojsa Avramovic Gazmend Mustafa

S leva na desno: Isko Muri?, Lavdim Koshi, Nebojša Avramovi?, Gazmend Mustafa

„Big bend – to je bila jedna ?ista multietni?ka stvar, bez imalo primese politike, nacionalizma… Osnovna i univerzalna stvar je bila muzika. Ksenofobija je najopasnija stvar, mi to nikada ne odvajamo. Istorija nije selektivna. Tu nisu svirali samo Albanci, ili samo Srbi, ili samo Bošnjaci. Treba pri?ati objektivno“, kaže Muri?.

Pera Raki? priznaje da su u jednom trenutku došla vremena kada bi ga pitali koliko pripadnika odre?ene zajendice ima u bendu. „Ja im kažem idite pa ih pitajte, ja to ne znam, nikada ih nisam brojao“.

„To su bili takvi odnosi da vi ne biste verovali kada bih vam pri?ao. Sada živim u Prištini. Ponekad pri?am deci u komšiluku a oni iz pristojnosti ne?e ništa da mi kažu. A vidim da misle: ‘Stari, nemoj da nas lažeš’“, kroz osmeh nam kaže Gazi govore?i o me?uljudskim odnosima u Big bendu.

Jednako su se slavili i Boži? i Bajram, svi zajedno su išli i na radosne i na tužne doga?aje – svih 20 ?lanova. Ali najzna?ajniji doga?aji za sve su bile godišnjice Big benda. Ukratko je to ovako izgledalo: svako donese nešto od ku?e: pi?e, hranu, muzika je tu…, i slavi se do zore. „Ova bra?a što su živela blizu tu, donesu onu veliku tepsiju sa mantijama. To su doma?e mantije, ja više nikad taj ukus nisam osetio…“, se?a se Gazi.

Okupljali su se ljudi koji nisu imali nikakvih dodirnih ta?aka u profesionalnom smislu. Nakon zajedni?kih proba, druženja, žurki, svako je išao svojim putem. Ponekada nisu ni znali ko se ?ime bavi van benda. Muzika ih je spojila i bila univerzalni jezik, ali i produbila vezu izme?u ljudi razli?itih obrazovnih profila.

Nisu se bavili politikom ali se ona pozabavila njima: Big bend više ne postoji

5. Clanovi Big bend-a 2015. god

?lanovi Big benda 2015. godine

Nakon što su ostvarili prvi cilj i formirali Big bend, za manje od deset godina organizovali su prvi Džez festival, koji je poprimio me?unarodni karakter. Jedan od ve?ih uspeha benda je bio poziv da u?estvuju na festivalu amaterskih big bendova u Francuskoj. Ali nisu otišli.

Kako u životu obi?no biva, što je neka ljubav ja?a, to su raskidi bolniji. O?igledno je tako bilo sa Big bendom i Mitrovicom. Politi?ka dešavanja su uzela svoj danak, rasturila jednu državu, pa kako ne bi i jedan bend iz malog rudarskog grada.

„To sam svuda mogao da o?ekujem da se desi, samo ne u Mitrovici. Baš zbog tih odnosa koji su postojali me?u nama muzi?arima“, kaže Gazi i dodaje: „Samo sam prestao da idem na probe, niti je neko zvao da pita zašto me nema, niti sam ja o?ekivao da me pozove“.

I tako je nestao Big bend, bez formalnog raskida, samo se više nisu održavale probe. Niko ih ništa nije pitao. Više nije bilo važno to što su mnoge no?i proveli zajedno, uz muziku i pi?e, što su radije spavali jedni kod drugih nego kod ro?aka, što je osim prijateljstava nastalo i jedno kumstvo. Isko ima dva kuma – Zvezdana i Gazmenda. U šali se prepiru ko je prvi i važniji. Ali su došla vremena da se svako prikloni svom jatu, odabere stranu, hteli to ili ne, svi?alo im se ili ne. Da jedni odu na sever drugi na jug i „navijaju“ za tim kome pripadaju.

Više nije bilo mesta muzici, svako je brinuo o sopstvenoj i egzistenciji porodice. A nakon toga su u Mitrovici, umesto zvukova rokenrola, džeza i bluza, po?ele da odjekuju ekspolozije; umesto gitare, saksofona, trombona – ?uli su se pucnji. Mali rudarski grad koji je bio ponos svih koji su u njemu živeli postao je simbol podele.

Pera se se?a da ga je Gazi, jednom, kada su se ?uli nakon svega, pitao da li da do?e za Svetog Nikolu na slavu. „Godinama se dešavalo da moja supruga kaže: vidi neka ima belog vina za slavu, možda do?e Gazi“, kroz osmeh se se?a Pera.

Na severu “North City” a na jugu Big bend

Nekoliko godina nakon rata 1999. godine, ekipa muzi?ara koja živi u severnom delu Mitrovice, po?inje sa organizovanjem Jazz&Blues festivala. Zbog ?injenice da se održava u severnom delu grada, a zarad sli?nosti sa svetski poznatim džez festivalom North Sea, organizatori mu daju naziv North City. Prvi festival sa novim-starim organizatorima održan je 2003, a ve? naredne godine, dolaskom Ack Van Rooyen Quintet i Cleanhead Phil Blues Benda, dobija me?unarodni karakter.

Petar Pera Raki?, koga njegove kolege nazivaju institucijom, danas uglavnom pomaže oko organizacije i ima po?asnu poziciju direktora festival North City. Entuzijazam je i dalje glavna vodilja. U nekim mestima bi takav doga?aj bio biznis ali ne i u Mitrovici.

6. Roben Ford

Roben Ford

„Odemo mi kod donatora sa projektom za festival a oni se ?ude. Pa kako vi mislite, ovde nemaju predvi?ene plate. To ne može tako“, uz osmeh nam pri?a Isko koji je danas u upravnom odboru festivala. „Nama ako ostane za neko pivo dobro je, ako ne ostane nije važno. ?esto iz svog džepa dajemo pare kada nešto zafali“, dodaje.

Larry McCray, Roben Ford, Eric Gales, Juan Garcia Herreros, Thornetta Davis, Big James and the Chicago Playboys, samo su neki od gostiju koji, osim što su pružili uživanje u muzici mitrova?koj publici, menjaju sliku o „severnom“ gradu.

Nenad Neško Ili?, koji je jedan od organizatora festivala, kaže da su, kao pravi ambasadori svog mesta, uspeli da pošalju u svet sasvim druga?iju sliku o svom gradu, koji je aktuelan po politi?kim zbivanjima. Gosti su u po?etku dolazili sa predrasudama.

8. Nesko Ilic 3

Nenad Neško Ili?

„To su bile slatke muke da ih ubedimo. Ali nakon toga su se vra?ali i davali izjave svojim medijima ali i ovde kod vas, kolega novinara, da su fantasti?no do?ekani… da nisu ovde samo puške, bombe, ve? jedan fantasti?an, svetski doga?aj“, kaže Neško.

„Zamislite vi, pre par meseci, Gales svira sa Santanom i kaže: I love you – Norty City Jazz&Blues festival. Santana ga gleda, ?udi se, verovatno se pita šta li ovaj pri?a“, prepri?ava Isko reakcije gostiju nakon festivala. Pozitivne reakcije dolaze i od kolega sa juga Kosova ali ne samo od kolega. Isko nam prepri?ava dogodovštine tokom do?ekivanja gostiju.

„Mi na aerodromu ?ekamo goste i konobar kaže: ‘Džez festival North City, molim te, daj mi tu majicu’. On skida onu svoju konobarsku na kojoj piše aerodrom Priština, ja svoju North City. Samo mi kaže:‘E, hvala ti…’ Tako da to je veoma originalno, upe?atljivo i realno“, dodaje Isko.

Kao što se gotovo ništa u životu ne dešava slu?ajno, iako se nekad tako ?ini, verovatno nije koincidencija da se, iste godine kada na severu po?inje organizovanje džez i bluz festivala, na jugu, u Prištini, održava prvi koncert novoformiranog Big benda. I opet glavnu ulogu imaju Mitrov?ani.

9. Sanja Sovrlic Valton Beciri

Valton Be?iri drži prvi ?as klavira našoj novinarki Sanji Sovrli?

“Nisam znao da je ista godina ali sam video da se u srži nešto kuvalo unutar nas, bez obzira gde smo nastavili život, kao Pera tamo i mi ovde. Ose?a se da je to nekako prekipelo, nismo mogli da izdržimo više a da ne u?inimo nešto. To je koincidencija ali mislim da smo svi bili umorni od tog mrtvog umetni?kog života”, kroz osmeh nam pri?a Valton Be?iri, profesor na Muzi?koj akademiji u Prištini.

Kao sinu kompozitora i dugogodišnje direktorke muzi?ke škole ve? mu je bio trasiran životni put a to govori i ime Val-ton. Osim toga, odrastao je slušaju?i Gazija, Iska, Peru i ostale ?lanove mitrova?kog Big benda, ne slute?i da ?e nekoliko decenija kasnije i sam napraviti takav sastav.

“Aprila 2003. godine smo napravili koncert. Bilo je ljudi koji su bili na razli?itim pozicijama. Hteli smo da pokažemo naš kapacitet, da možemo biti kamen temeljac za Big bend. Pokojni Agim Zatri?i direktor Radio-televizije Kosova je rekao: ovaj bend treba da bude na televiziji”, kaže Be?iri pod ?ijom dirigentskom palicom je do prošle godine svirao novi/stari sastav Big benda.

Zbog budžetskih sredstava, bend više ne postoji u punom sastavu. Nema para ali ima muzike i entuzijazma pa im nije teško da se i danas okupe i zasviraju.

“Taj entuzijazam nikada ne?e prestati. Muzika je takva profesija, uvek je tu, u venama, ?im ima mala neka mogu?nost mi ?emo se sastati. Ta veza koja se formira nakon zajedni?kog muziciranja je veoma jaka. Imali smo dve situacije da su preminuli ?lanovi Big benda. Veoma je bilo teško da se održi ta veza izme?u muzi?ara. Hteli, ne hteli ali mi smo veoma osetljivi ljudi. Treba dosta vremena da pro?e da se ta rana zale?i”, kaže Valton.

Trebalo je mnogo godina da se zale?e i one ratne rane koje su ubile mitrova?ki Big bend a ovaj mali rudarski grad podelile na “sever” i “jug”.

10. Gazi posle 10 god u severnom delu Mitrovice - Gazmend Mustafa, Miljan Misko Gvozdic, Isko Muric, Boban Avramovic - Klub Soho Severna Mitrovica

Gazi posle 10 godina u severnom delu Mitrovice: Gazmend Mustafa, Miljan Miško Gvozdi?, Isat Isko Muri?, Boban Avramovi? – Klub Soho Severna Mitrovica

Gazmend Gazi Mustafa kaže da deset godina nije hteo da do?e u severni deo Mitrovice: „I onda, pre 4-5 godina, odlu?im da odem. Znaš kako sam se ose?ao: kao da sam bio prekju?e, nismo se videli dva dana. Kao da nikada nisam ni odlazio. “Seli smo u Beep Bup, do?e Pera. Ja mu kažem nemoj da se ljubimo, odmah posle pitanje da li ?emo da se poljubimo dva puta (kao Albanci) ili tri puta (kao Srbi). Tu su bili Isko, Neško, Miško Gvozdi?… Božova žena kaže: ‘Gde si Gazi, kako si Gazi’. Ja ih gledam, kao da nije prošlo 10 godina.“

Razgovor je trajao unedogled, mnogo je zajedni?kih uspomena, interesovanja za druge ljude, stare ljubavi… Osim susreta sa ekipom iz benda, Gazi kaže da je sretao i neke druge, koji ga pamte, i to po dobru. Nije znao sa kime ?e prvo da pri?a, na ulici, u kafani… „Bio sam i u Zve?anu. Jedan Stanko, svirao je gitaru kaže mi: ‘Gde si Gazi, ja sam prvi put slušao Erika Kleptona od tebe, da je da se vrati to vreme…’” Ove godine je, kaže, bio i na džez festivalu North City, tokom dana, jer ga vid ne služi najbolje, pa ne može da vozi no?u. „A i znam da ?emo dosta da popijemo ako ostanem“, dodaje.

Mnogo toga se promenilo, ali nešto je ostalo isto i sada, na džez festivalu, u severnom gradu. Kada se završi festival, ode zadnji gost, srede se ra?uni, vrate instrumenti… A onda se opet skupe hrana i pi?e, pusti muzika, ove godine je to bio Gales. „Pustimo muziku na nekom starom laptopu, završili smo festival – i to je to”, tako Isko završava pri?u o džez i bluz festivalu.

I severna i južna ekipa ima, osim onih lepih, i bolne uspomene iz Mitrovice. Ne žele da im se postavi pitanje da li može ponovo da se okupi Big bend, bolno je za sve. Jedno se nije promenilo: muzika im je i dalje univerzalni jezik.

Sanja Sovrli? (BIRN) 

eu logo?lanak “Kosovska Mitrovica: Muzika kao univerzalni jezik, uprkos podelama” proizveden je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj ?lanka je isklju?ivo odgovornost BIRN-a Kosovo i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji na?in ne odražava stavove Evropske unije.

Podelite ovu stranicu!