KORNEL BAJTAI: Đole, trebaš nam!

23 Jan 2017

U međuvremenu smo došli do situacije da oni o kojima je Đole tokom devedesetih pevao sada ponovo koriste isti rečnik. Priča se o velikim srpskim nacionalnim interesima, izdajnicima, o ratu

„Pitali ste kakav je bio koncert. Pa, ovakav”, napisala je na Fejsbuku, uz video-prilog dug minut vremena, jedna naša javna ličnost, čiji je identitet u ovom slučaju potpuno nebitan.

Reč je, dakako, o koncertu Đorđa Balaševića održanom u četvrtak u Novom Sadu, za koji su karte nedeljama unapred bile rasprodate. Od gledanja i slušanja dela pesme „Lepa Protina kći“ naježio sam se, shvativši odjednom da je meni baš jedan takav koncert Balaševića potreban – i to na lekarski recept ispisan: intiman dvosatni provod u društvu nekoliko hiljada ljudi koji žele isto, koji dišu kao jedan, koji se – zahvaljujući posebnim Đoletovim stand up pričama – smeju inače tragičnoj svakodnevici oko nas sa svim njenim vozovima, naprednjacima, egzistencijalnim problemima…

Biću iskren: pre nekoliko godina sam postao neveran Balaševiću. Imao sam osećaj da je dosadan, da mi ne može dati više ništa novo. Zato nekih desetak godina nisam prisustvovao nijednom njegovom koncertu. Sigurno sam postao komotniji, zaboravivši šta je Đole značio tokom devedesetih, ali i kasnije, kada je svojim prisustvom i građanskim, ljudskim, vojvođanskim stavovima, miroljubivošću i istrajnošću u borbi za normalan svet izazivao pažnju javnosti. Ali pre svega, naravno, svojim pesmama.

Moj najlepši doživljaj vezan za Đoleta je iz decembra 2000. Bilo je to uoči prevremenih republičkih izbora posle 5. oktobra. Znalo se ko će ih dobiti. Onda je još lebdela u vazduhu ona atmosfera revolucije, ljudi su verovali da će najzad biti bolje. Tada je na koncertu u subotičkoj Hali sportova bilo oko pet hiljada nas, koji smo zajedno pevali iste stihove. Sećam se, jedan mladić se u umereno pijanom stanju, s pionirskom maramom oko vrata, popeo na binu i tražio od Đoleta da otpeva pesmu „Računajte na nas“, dok smo mi ostali mislili da poslednji put pevamo „Devedesete“, da trajno možemo zaboraviti strofe „Samo da rata ne bude“ ili svojevrsnu Slobo-satiru „Lege’du o Gedi Gluperdi“, koju smo dva meseca ranije svake večeri na protestima pevali.

Nakon tog, bio sam još na puno Đoletovih koncerata, pre nego što je usledilo moje neverstvo.

Okrenuo sam mu leđa jer sam mislio, i naravno ne samo ja, da je ispunio svoj zadatak. Ratni huškači, oni koji su razbili državu, potisnuti su sa trona, država ide ka Evropskoj uniji, ka tome da postane normalna i moderna zemlja, u kojoj će glavni principi biti dostojanstvo, čast i znanje, a ne laž, korupcija, gaženje slabijih i kupljene diplome.

I onda, ne tako davno, oni koji su danas na vlasti, počeli su Đoleta da napadaju. Vodeća „žuta“ štampa ga je etiketirala kao izdajnika i ustašu samo zato što je nastupao u Puli na dan hrvatske proslave akcije „Oluja“. Informer ga je nazvao „panonskom pizdom“, dok su ga na internetu psovali u komentarima. U međuvremenu smo došli do situacije da oni o kojima je Đole tokom devedesetih pevao sada ponovo koriste isti rečnik. Priča se o velikim srpskim nacionalnim interesima, izdajnicima, o ratu.

Jednostavno, Đole nam je potreban. Jer je Vojvođanin, jer je glas građanske, normalne Srbije koji, kada se pojavi na bini, stane ležerno na sredinu, i s onim svojim stidljivim osmehom na licu, uvek jednom rukom u džepu, počne da priča svoje anegdote i peva pesme koje su duboko u dušama svih nas.

Potreban nam je Đole da bar delimično zaustavi mržnju. Da nam da nadu. Da se na istom mestu okupi nekoliko hiljada ljudi, koji umesto zveckanja oružjem, izazivanja straha, proganjanja i osećaja bezizlaznosti, veruju u jedan normalan svet.

Pa da zajedno zaurlamo: „Jebite se devedesete!“

Tekst autora objavljen je na mađarskom jeziku na portalu Slobodni Mađar so (Szabad Magyar szó)

(Magločistač)

Podelite ovu stranicu!