KONSTANTIN VON EGERT: Kako je Rusija priznala kosovske pasoše

01 Nov 2016

"Neutemeljena su očekivanja Rusije da makar delimično zadrži Balkan izvan zapadne sfere uticaja"

Rusija teško može da dugoročno zaustavi vesternizaciju Balkana, kaže za RSE Konstantin von Egert (Eggert), politički analitičar iz Moskve.

Rusija se nada da može da makar delimično zadrži Balkan izvan zapadne sfere uticaja. Međutim, ta očekivanja su neutemeljena. Geografska blizina EU i NATO je veoma snažan magnet za balkanske države. Uostalom, Rusija je priznala kosovske pasoše, ističe Egert.

Kada je reč o međunarodnoj sceni, Kremlj nastoji da u poslednjih nekoliko meseci maksimalno podigne ulog pre nego što nova američka administracija preuzme dužnost sa kojom bi onda napravila veliki sporazum.

Putin želi novu Jaltu. Međutim, u pojedinim zapadnim krugovima uviđaju da je ruski lider spreman da zarad očuvanja legitimiteta svoje vlasti kod kuće, uđe u veoma rizične operacije u inostranstvu. Naime, jedini cilj politike Kremlja je da određena grupa ljudi ostane na vlasti. Tome su podređeni i unutrašnja i spoljna politika Moskve, naglašava Egert.

On dodaje da je Rusija upala u sopstvenu zamku u Siriji i Ukrajini, te da je opala imperijalna euforija među građanima Rusije koji i dalje pružaju Putinu “široku ali plitku podršku”.

Konstantin von Egert je nekadašnji dopisnik Bi-Bi-Si-ja (BBC) i glavni i odgovornik moskovskog lista “Komersant”. Kraljica Elizabeta ga je imenovala počasnim članom Reda Britanskog carstva.

Razgovor je vođen 17. oktobra tokom međunarodnog Foruma 2000 u Pragu, pre posete Beogradu Nikolaja Patruševa, sekretra Saveta bezbednosti Ruske Federacije.

Rusija ne može da spreči “vesternizaciju” Balkana

RSE: Da li će Rusija nastojati da iskoristi Srbiju kao neku vrstu svog “Trojanskog konja” u EU?

Egert: Pogledajte NATO i EU. Neke njihove članice, poput Mađarske, Slovačke, u izvesnoj meri Italija – načelno podržavaju Rusiju. Međutim, na kraju, gledaju svoje interese i saglase se sa odlukama svojih partnera u EU i NATO. Stoga mislim da će se isto tako ponašati i Srbija kada uđe u EU i Rusiji neće u takvoj situaciji biti lako da je pridobije.

RSE: Međutim, Rusija ima veliki uticaj u Srbiji snabdevajući je oružjem, gasom, zatim zbog bliskih istorijskih i kulturnih veza. Zbog toga je premijer Vučić oba puta uoči formiranja Vlade išao u Rusiju, navodno iz zdravstvenih razloga, gde se sreo sa Putinom.

Egert: I gospodin Janukovič (Viktor – bivši predsednik Ukrajine) je mnogo puta dolazio u Moskvu, pa vidite gde je završio. Ne možete se oslanjati na takvu vrstu uticaja. Ruska politika previše polaže na propagandu i kontakte sa određenim ličnostima a one se menjaju. Srbija je demokratska zemlja.

RSE: Međutim, zvanični Beograd računa na podršku Rusije i zbog blokade prijema Kosova u UN. Istovremeno, mnogi u Srbiji i dalje imaju negativan stav prema NATO zbog intervencije 1999.

Egert: Znam. Ali, istovremeno, Beograd vodi dijalog sa Prištinom. Od januara ove godine Rusija priznaje kosovske pasoše. To znači da na kraju pragmatizam pobeđuje. Dakle, Rusija će zadržati izvestan uticaj na Balkanu. Da upotrebim poslovni rečnik – Moskva će imati paket akcija ali nedovoljan da blokira bilo koju odluku koja se tiče ove regije.

Putin želi novu Jaltu

RSE: Situacija u svetu se pogoršava. Odnosi Rusije i SAD su pali na veoma niske grane. Da li zbog krize u Siriji preti sukob širih razmera ili će Moskva i Vašington na kraju ipak postići sporazum?

Egert: Uključivanje Rusije u rat u Siriji nije imao toliko za cilj odbranu Asadovog režima, već je pre svega upereno protiv SAD odnosno da bi se privukla njihova pažnja. Da budem još precizniji, da se ponovo uspostavi neka komunikacija sa zvaničnim Vašingtonom i stekne njegovo priznanje. Dakle, da Rusija dođe do nove međunarodne agende i obnovi odnose sa Zapadom nakon izbijanja ukrajinske krize.

RSE: Da Rusija bude tretirana kao ravnopravni partner sa SAD-om…

Egert: Upravo tako. Kremlj nastoji da u poslednjih nekoliko meseci maksimalno podigne ulog pre nego što nova američka administracija preuzme dužnost sa kojom bi onda napravila veliki sporazum tako što bi se cenkao oko nekih pitanja i poteza koje je već povukao. Na primer, Moskva je nedavno zamrznula ugovor o plutonijumu, zatim oko podrške Bašaru el Asadu u Siriji.

Dakle, Putin u ovom trenutku prikuplja džokere sa kojima će igrati protiv novog američkog predsednika. On ne želi da postigne bilo kakav sporazum sa Barakom Obamom, jer ga doživljava kao slabog, neefikasnog a pri tom uskoro odlazi sa funkcije.

Međutim, Putin hoće dogovor sa novom američkom administracijom jer uviđa da sukobi u koje je uključena Rusije ne mogu da traju unedogled.

Svoje namere je saopštio prošle godine na zasedanju generalne skupštine Ujedinjenih nacija. On želi novu Jaltu, odnosno sporazum o podeli sfera uticaja u Evropi. U osnovi, teži da ruski režim ima suverenu kontrolu nad postsovjetskim prostorom i da ga Zapad ne uznemirava u tom naumu. On će to pokušati da realizuje sa novim predsednikom SAD, pogotovo ako to bude Donald Tramp. Ja ne mislim da će u tome uspeti.

Neostvariva secesija istočne Ukrajine

RSE: Međutim, NATO teži da se proširi na Istok prijemom novih članica. Pre svega je reč o Ukrajini i Gruziji. Verovatno to nije realno u ovom trenutku, ali to želi i većina njihovih građana. Istovremeno, i EU nastoji da ojača veze ruskim susedima kroz tzv. Istočno partnerstvo. Dakle, Rusija neće moći tako lako da očuva ekskluzivnu sferu uticaja.

Egert: Zapadne zemlje nisu jedinstvene u toj politici i Putin je u poslednjih 15-tak godina igrao na tu kartu, da uvek može računati da će nekolicina njih biti protiv poteza koji bi mogli izazovu žestoku reakciju Rusije. Te zapadne zemlje su protiv odlučnije politike prema Putinu zbog specijalnih poslovnih i drugih veza sa Moskvom.

Međutim, u poslednje dve godine ruski predsednik je zatečen jedinstvenim nastupom Zapada u uvođenju sankcija zvaničnicima u Kremlju zbog intervencije u Ukrajini. On sada uviđa da je ruska ekonomija žestoko pogođena sankcijama, da ljudi iz njegovog okruženja ne mogu da putuju na Zapad, kao i da nije ostvariv projekat “Donbas”, odnosno odvajanje istoka Ukrajine od ostatka zemlje.

RSE: Projekat Novorusije…

Egert: Da. Dakle, Putin mora sada da prihvati sporazum sa mnogo skromnijim dometima. Smatram da nakon istrage o obaranju malezijskog avion MH17 i ruskih akcija u Alepu, on neće imati mnogo manevarskog prostora za za bilo kakav dil sa Zapadom. Mislim da većinsko javno mnjenje na Zapadu u ovom trenutku nije naklonjeno nagodbi sa Moskvom.

Jedini cilj Putinove politike ostanak na vlasti

RSE: Da li je Putin potreban Zapadu, s obzirom da su SAD prerastegnute na više kriznih područja širom sveta, a EU zaokupljena sopstvenim višestrukim problemima?

Egert: Problem za Rusiju je što je do samo pre tri godine Putinov režim, iako nije doživljavan kao demokratski, ipak tretiran na Zapadu kao stabilan i dugovečan. Međutim, situacija se sada promenila nakon ruske intervencije u Ukrajini i Siriji.

U pojedinim zapadnim krugovima uviđaju da je Putin spreman da zarad očuvanja legitimiteta svoje vlasti kod kuće, uđe u veoma rizične operacije u inostranstvu. Naime, jedini cilj politike Kremlja je da određena grupa ljudi ostane na vlasti. Tome su podređeni i unutrašnja i spoljna politika Moskve.

Na primer, aneksija Krima nije izvršena toliko zbog neke imaginarne baze NATO-a koja bi tu bila instalirana, već se pre svega radi o aneksiji dela teritorije prema kojoj Rusi gaje posebne emocije kako bi se ojačao Putinov legitimitet i pozicija na domaćoj političkoj sceni.

Kada je u pitanju Sirija, kao što sam rekao, ne radi se toliko o podršci Asadovom režimu već da se skrene pažnja SAD i privoli na pregovore.

RSE: I skrene pažnja sa Ukrajine…

Egert: Da, kao i da se Ukrajina učini jednim delom šireg sporazuma o Siriji. Pošto je ta politika, kao što sam rekao, namenjena za unutrašnje potrebe, to može dovesti i do promene odnosa Zapada prema Moskvi.

RSE: U smislu da Zapad ne bude previše spreman na kompromis?

Egert: Da, jer ako pregovarate o legitimnim nacionalnim interesima onda druga strana – u ovom slučaju Zapad – može da ima izvesnog razumevanja. Međutim, kada shvati da je sve to namenjeno za dnevnopolitičke potrebe, onda ne nazire kraj takve ruske strategije.

Putin koristi kompleks inferiornosti u Rusiji

RSE: Neću da kažem da je to pojednostavljeno tumačenje politike Rusije. Međutim, postoji istorijski kontinuitet u njenim geostrateškim aspiracijama. Ona je opsednuta strahom od zaokruživanja koji seže čak do srednjeg veka. Čak je i Staljin pomerio zapadne granice Ukrajine tako što je uzeo istočni deo Poljske koju je kompenzovao nemačkim teritorijama, kako bi ojačao taj koridor prema Sovjetskom Savezu. Putin na neki način nastavlja te velike istorijske strategije.

Egert: Da, on koristi istorijsku energiju, zatim kompleks inferiornosti u Rusiji kao i njene strahove. Međutim, to je sve u funkciji očuvanja vlasti i ti aduti biće korišćeni sve dok daju rezultate. Mi živimo u drugačijem svetu nego u vreme Staljina ili Petra Velikog. Ovo je epoha globalne ekonomije i informacionih tehnologija, tako da je nemoguće izolovati bilo koju zemlju od ostatka sveta.

RSE: Da li će se promeniti ruska politika čak i ako Putin ode sa vlasti? U kojoj meri javnost podržava ovakvu poziciju Kremlja? Naravno, svi ljudi žele bolji standard, ali gledano sa strane stiče se utisak da mnogi Rusi podržavaju Putinova nastojanja da povrati nekadašnji status Rusije kao velike sile, da se osećaju poniženim od Zapada tokom 1990-ih kada je Jeljcin bio na vlasti.

Egert: Mnogi zapadni posmatrači prave grešku preozbiljnim shvatanjem istraživanja javnog mnjenja u Rusiji. Nezadovoljstvo dela građana unutrašnjom politikom pogrešno se tumači kao njihova spremnost da brane svoja prava i ustanu protiv vlasti.

Rusko društvo je veoma umorno i želelo bi da ga svi ostave na miru. Kada je reč o osećanju imperijalne veličine, Kremlj im to prikazuje na televiziji i ne iziskuje preveliko lično žrtvovanje građana. Zbog toga su građani spremni da podrže takvu spoljnu politiku vlasti, ali to je apstraktna podrška koja ne zahteva bilo kakvu njihovu aktivnost. To je pasivna podrška javnosti.

Opada imperijalna euforija među ruskim građanima

RSE: Međutim, moraju da podnose žrtvu zbog sankcija.

Egert: Još uvek smatraju – u skladu sa zvaničnom propagandom – da je pre svega Zapad odgovoran za njihove nedaće. Međutim, poslednja istraživanja javnog mnjenja i nedavni izbori za Dumu su pokazali da je imperijalna euforija znatno opala.

Prvo, za Rusiju je pitanje Krima završeno i o njemu se gotovo više ne raspravlja u javnosti. Drugo, građani su zbog ekonomskih nevolja sve fokusiraniji na svakodnevno preživljavanje. To ne znači da su već spremni da se pobune, ali se situacija dramatično pogoršava. Ima još prostora da se nešto uradi, ali izgledi za budućnost nisu nimalo sjajni, imajući u vidu i da je nafta znatno pojeftinila i tako će verovatno još dugo ostati.

Zbog svega toga Putin sada ne može – kao u prva dva predsednička mandata – da ponudi građanima ekonomski prosperitet u zamenu za ograničene slobode. Jedino je preostala imperijalna mobilizacija. Prvo je bio Krim, onda istočna Ukrajina, potom Sirija.

Putin uživa široku ali plitku podršku javnosti

RSE: Šta može biti nova meta?

Egert: Najpre se postavlja pitanje gde je ta nova meta. Ne mislim da postoji cilj toliko blizak ruskom srcu kao što je to bio Krim. Drugo, ostale ciljeve je mnogo teže ostvariti. Putin verovatno uživa široku ali veoma plitku podršku javnosti.

RSE: U kom trenutku građani mogu da se pobune protiv ruskih vlasti, ili će do njene smene eventualno doći nekom vrstom dvorskog udara, kakvih je bilo dosta u ruskoj istoriji? Hoće li se Putin po četvrti put kandidovati za predsednika? Promenio je neke ljude u svom okruženju što se tumači kao njegova namera da ostane na čelu države.

Ruska elita komformistički uživa zapadne blagodeti

Egert: U ovakvim režimima ljudi treba da budu spremni na promene kao hrišćani na drugi dolazak Hrista. Međutim, treba imati u vidu veoma nisku izlaznost na izborima za Dumu. Pri tom su mnogi bili primorani da glasaju – pre svega zaposleni u državnim službama, pripadnici armije. Zvanično je izlaznost bila 48 odsto, a realno 35-40 procenata. Smatram da bi zbog ove pasivnosti biračkog dela Kremlj trebalo da se zabrine.

Zbog toga mi se čini da su kadrovske promene u predsedničkoj administraciji deo debate kako da se režim transformiše pre nego što situacija postane isuviše “vrela”, odnosno prekasno da se bilo šta uradi. Ima i onih u vlasti koji smatraju da ne treba ništa menjati, imajući u vidu iskustvo sa pokušajem Mihaila Gorbačova pa se na kraju urušio ne samo sistem nego i država. Dmitrij Medvedev je takođe probao izvesne promene i onda je došlo do protesta u Moskvi.

Ta struja smatra – Vladimire Vladimiroviču, neka sve ostane kao i do sada, ti si politički veoma jak i treba da ponovo izađeš na izbore 2018. Možda će takvo razmišljanje prevagnuti jer se smatra da je svaka promena u Rusiji skopčana sa rizikom od krize.

U međuvremenu, produbljava se ekonomska kriza. Građani su sve razočaraniji ali, kao što sam rekao, nisu skloni političkom aktivizmu i pobuni. Kažu i vlastima i opoziciji da ih ostave na miru. U takvim okolnostima moguće je da Putin pokuša da prevremeno još jednom potvrdi svoj legitimitet. Čuje se nezvanično da bi moglo da dođe do promene Ustava, jer Putinova partija ima dvotrećinsku većinu, tako što bi predsednik dobio i neka dosadašnja ovlašćenja premijera, pre svega u ekonomskoj sferi. Međutim, Putin nije sklon promena već je poznatiji po intenciji da konzervira situaciju.

No, zadržavanje status kvoa bilo bi veoma opasno po Rusiju. Pripadnici njene elite su veliki komformisti i prilično okrenuti Zapadu gde drže pare i žive njihove porodice. Zapadne sankcije za sada pogađaju mali broj ruskih zvaničnika i biznismena tako da podrška Putinu za sada nije upitna. Međutim, ukoliko se kaznene mere prošire i na druga lica, to bi moglo da dovede do promene stava vladajuće elite.

RSE: Da li u Kremlju postoji dovoljno moćna struja da se pobuni protiv Putina?

Egert: U ovakvim režimima to nikada ne znate unapred dok se neko ne pobuni. Međutim, smatram da je u Kremlju postavljen limit Putinu za eventualno pokretanje novih ratova i podizanje tenzija.

Ruska armija ne može da parira američkoj

RSE: Pominjete rat. Proruski mediji, uključujući i u Srbiji, prepuni se tekstova o trci u naoružanju, da je Rusija maltene uspešnija u nekim segmentima od SAD, kao što su borbeni avioni, rakete. Da li je to samo “pokazivanje mišića” ili ima i praktičnu namenu, jer je Rusija drugi po veličini izvoznik naoružanja u svetu?

Egert: Nema sumnje da je ruska armija znatno napredovala nakon rata u Gruziji 2008. kada je reč o borbenoj gotovosti i modernizaciji naoružanja. Međutim, sveukupno gledano, ona ne može da parira američkoj armiji a naročito kombinovanim NATO snagama. No, ruska vojska svakako može da ostvari ciljeve u regionalnim sukobima. S druge strane, ruske snage nisu vazdušnim udarima postigle željeni rezultat u Siriji.

RSE: Međutim, ni američke snage nisu uspele da vazdušnim udarima potpuno slome ekstremističku “Islamsku državu”.

Egert: Da, ali to za SAD nije pitanje nacionalnog prestiža kao za Rusiju. Ukoliko ta kampanja potraje, to može naneti štetu imidžu Moskve. Štaviše, može se ispostaviti da su sudbine Putina i Asada toliko povezane, da jedan ne može otići sa vlasti a da ne povuče drugoga.

Što se tiče medijskih o modernom ruskom oružju, to ima i praktičnu, reklamnu funkciju za tržišta širom sveta. Međutim, niko u Moskvi nije toliko bezuman da se upusti u sveopšti rat sa Zapadom.

RSE: Putin nastoji da dodatno centralizuje vlast. Formirana je Nacionalna garda, razmatra se formiranje jedinstvene obaveštajne službe – neka vrsta novog KGB. To će mu omogućiti bolju kontrolu nego dosadašnje balansiranje različitim frakcijama. Međutim, to je skopčano i sa rizikom da se takva centralizovana struktura okrene protiv njega.

Centralizacija u Rusiji samo jačala korupciju

Egert: Preterana centralizacija nikome nije pomogla u Rusiji. To se pokazalo nakon smrti Staljina, kada njegovi najbliži saradnici nisu znali šta da rade. Najava formiranja Ministarstva bezbednosti koje bi kontrolisalo sve tajne službe – pokazuje i da Putin nema poverenja u neke državne strukture. On time nastoji da ojača kontrolu. Međutim, u stvarnosti to se može pretvoriti u svoju suprotnost.

Za Slobodana Miloševića se može reći da je kontrolisao gotovo sve, ali je na kraju zbačen 2000. godine. Delimično i zbog NATO udara 1999. i gubitka Kosova. Međutim, očito mu je iscurelo vreme i na domaćoj sceni.

Centralizacija nije garant veće efikasnosti, imajući u vidu rasprostranjenu korupciju u Rusiji, naročito u poslednjih 10-15 godina.

RSE: U kojim okolnostima će Putin otići sa vlasti i da li će to dovesti do suštinske promene sadašnje ruske politike?

Egert: Iskreno govoreći, ne vidim nikoga u demokratskoj opoziciji ko bi mogao da se suprostavi Putinu. Međutim, nema ni tako jake ličnosti koja bi bila u stanju da uvede vojnu diktaturu. Dakle, u Putinovom okruženju se ne nazire takmac, jer on nastoji da eliminiše bilo kakvu konkurenciju.

S druge strane, ne mislim da je ostatak vladajuće političke klase raspoložen za nastavak sukoba sa Zapadom. Kada Putin ode jednog dana sa vlasti, verovatno će ga naslediti političari iz njegovog okruženja koji se pokušati da postignu sporazum sa Zapadom.

Oni se ne bi odrekli anektiranog Krima, jer bi im to ugrozilo pozicije, ali o svemu ostalom bili bi spremni da pregovaraju, uključujući Donbas i Siriju. Naime, ruska politička elita uviđa da bi produžetak sukoba sa Zapadom doveo zemlju do ćorsokaka iz kog nema izlaza.

Cilj “hibridnog rata” izazivanje haosa na Zapadu

RSE: U međuvremenu, stiče se utisak da je Rusija veoma uspešna u vođenju takozvanog hibridnog rata ne samo u Ukrajini, već i u baltičkim zemljama, utičući u izvesnoj meri na politiku pojedinih članica EU, pre svega Mađarske, zatim podržavajući ultradesničarske partije poput Nacionalnog fronta Mari Le Pen. Koliko je to efikasna strategija ili je ipak reč o uticaju na marginalne slojeve društva?

Egert: Cilj zvanične Moskve je da stvori što haotičniju situaciju na Zapadu, što bi joj omogućilo uticaj na donošenje odluka o ključnim pitanjima u svetu, pre svega koja se direktno tiču Rusije. Ona je ostvarila izvestan uspeh u tom naumu, jer jačaju ultradesnica i ultralevica u Evropi što je doprinelo promeni atmosfere u kojoj se raspravlja o ključnim problemima. Međutim, teško je zamisliti da će Mari Le Pen postati predsednica Francuske. U tom smislu, Putin svakako više računa na povratak Nikolasa Sarkozija u Jelisejku palatu i dogovor sa njim.

Dakle, cilj Kremlja je da pridobije što više javnih ličnosti u Evropi koji bi mogli da utiču na promenu politike njihovih zemalja ili barem tona debate. Međutim, Mađarska i Slovačka – koje slove kao proruski orijentisane – kada se sastanu lideri EU one razmišljaju pre svega o svojim evropskim vezama i nisu spremne da žrtvuju svoje interese.

Rusija upala u sopstvenu zamku u Siriji

RSE: Podržale su sankcije Rusiji…

Egert: Da. Izvesna podrška Mađarske i Slovačke Putinu, zapravo, nije toliko zastupanje interesa Rusije – čak ni po cenu jeftinijeg gasa – koliko pozicionranje za trgovinu sa Briselom da bi od njega dobili dodatne beneficije. Dakle, Putin treba da shvati da njegov pokušaj da promeni političku klimu u Evropi ne može biti panaceja za sve probleme sa kojima se Rusija suočava.

Na kraju, ako podržavate političare i partije poput Mari Le Pen ili Joblik u Mađarskoj, onda vas ostali potencijalni partneri ne doživljavaju ozbiljno i teško im je da se sa vama dogovaraju. Nema sumnje da Putin zna kako da iskoristi krizne situacije u svoju korist. Međutim, takva politika ima ograničenja.

To se pokazalo u Siriji gde je Rusija intervenisala da bi privolela SAD da je tretiraju kao ravnopravnog partnera. No, čak i sa slabom, odlazećom Obaminom administracijom, sada se zaglavila u sukob iz koga ne zna kako da se izvuče. Zvanična Moskva kada je poslala armiju u Siriju nije razmišljala kako će iz nje izaći.

Ukrajina – druga zamka za Rusiju

RSE: Da li će Putin pristati na kompromis oko istočne Ukrajine u zamenu za ukidanje zapadnih sankcija?

Egert: Zavisi kako se takav sporazum formuliše. Putin ne može sebi da dozvoli da ga u Rusiji tretiraju kao lidera koji je ostavio na cedilu Ruse u istočnoj Ukrajini. Međutim, produžetak zapadnih sankcija biće sve veći teret za rusku ekonomiju. To je još jedna zamka koju je Kremlj sam sebi namestio.

(Dragan Štavljanin, Slobodna Evropa)